Tako je Calexico istoga trenutka postao jedan od mojih omiljenih bendova svih vremena.
Kao i svaki muzički narkoman, uporno sam krstario netom u potrazi za živim snimcima i sanjario o tome da ćemo se sresti na koncertu. Za divno čudo, Joey Burns & John Convertino, duša i srce Calexica, pokazali su se kao veliki frajeri pa nisu pravili probleme oko piratskih snimaka. Otkrio sam čak i mesto na kome su, sa njihovom dozvolom, fanovi ostavljali snimke sa koncerata. Doduše, u poprilično lošem kvalitetu, ali se nisam mnogo bunio – moglo je fino da se prati kako grupa sazreva.
U jesen 2002. godine došli su u Evropu. Na kraju turneje, šest dana za redom punili su londosku salu Barbican što je, srećom, ostalo zabeleženo. Dve godine kasnije zapis sa ovih nastupa pojaviće se kao DVD izdanje - World Drifts In, a moje komšije su se pravile fine. Cela zgrada se tresla od nastupa Calexica i Mariacha Luz de Luna.
Nekom čudnom koincidencijom brat ih je zakačio u Puli, dok je bio na letovanju. Tako sam dobio izveštaj iz prve ruke o nastupu i par suvenira – majicu sa logom koju je mogao da obuče Junior i poništenu ulaznicu za nastup.
Treba li da napomenem koliko sam patio?
U međuvremenu, Calexico su u dvogodišnjim intervalima redovno objavljivali albume i polako & smireno gradili svoj zvuk i fazon. Svaki od njih bio je korak napred. Smanjivao se broj soničnih eksperimenata kojima su bili skloni na ranim albumima, a pesme su postale kvalitetnije i koherentne.
Prilika da ih, napokon, vidim uživo ukazala se u avgustu 2013. godine. Ko nije bio među Kalemegdanskim zidinama tog vrelog dana, ne zna šta je propustio. Znoj je tekao potocima, pivo je bilo mlako, ali je vredelo. Prisutni su u ta dva i kusur sata uživali u vrhunskoj svirci i povezanosti grupe sa publikom kakvu sam retko sretao na koncertima.
Zadovoljan, posle koncerta sam se upitao: Šta će dalje da rade?
Krajem januara ove godine pojavila se stidljiva informacija da su završili snimanje novog albuma u Meksiku. Nešto kasnije pojavio se prvi zvučni zapis kao najava. Falling From The Sky je odlična pesma - razmišljao sam o tome da će pokušati da naprave neke promene u zvuku, ali nisam očekivao da će to biti sintisajzeri. Trejler o snimanju albuma mesec dana kasnije me je još više zbunio – govorili su o gomili gostiju za koje je teško naći neku međusobnu vezu, a ja sam sa nestrpljenjem čekao 13. april...
Vredelo je. Edge of the Sun (2015) je odličan i raznovrstan album koji se, uprkos mojoj početnoj skepsi, nije mnogo pomerio napred u odnosu na svoje prethodnike. Strani recenzenti mu to malo prebacuju, a meni se čini da u tome preteruju jer za to nema nikakvih razloga. A i zašto bi? U vreme kada velika imena jedva sastavljaju nove albume, Calexico ispaljuje takav materijal koji se čini kao domaći zadatak. Barem tri četvrtine albuma čine izvanredne pesme, a ostatak je iznad proseka. Prava poslastica je prošireno izdanje sa još šest bonusa koji jasno pokazuje da ovi momci nemaju nikakve probleme sa inspiracijom.
Nastavljaju da slave život, a to je ono što nam ovde tako nedostaje.
poslije ovoliko zaraznog (a i kakav bi inače mogao biti?!) entuzijazma nije mi preostalo ništa drugo sem da na pitanje "I šta sad?" ponudim posjetu sajtu http://www.wattpad.com.
u deluxe izdanju stvarno ima 6 bonus pjesama. :)
Zoran Paunović
29.04.2015
Bonusi nisu restlovi sa snimanja koji su otpali zbog slabijeg kvaliteta, već mali marketinški trik. Omiljeni mi je Esperanza (Nada) koju je napisao jedan od trubača Calexica, Jacob Valenzuela.
Idealna zvučna podloga da se pusti koja suza. :)
Komentara: 2
Obrad
poslije ovoliko zaraznog (a i kakav bi inače mogao biti?!) entuzijazma nije mi preostalo ništa drugo sem da na pitanje "I šta sad?" ponudim posjetu sajtu http://www.wattpad.com. u deluxe izdanju stvarno ima 6 bonus pjesama. :)
Zoran Paunović
Bonusi nisu restlovi sa snimanja koji su otpali zbog slabijeg kvaliteta, već mali marketinški trik. Omiljeni mi je Esperanza (Nada) koju je napisao jedan od trubača Calexica, Jacob Valenzuela. Idealna zvučna podloga da se pusti koja suza. :)