Poslednjih godina dosta sam pisao o muzičarima koji su tragično okončali svoj život, sve u nadi da ću, jednoga dana, uspeti da proniknem u njihove porive koji su ih vodili ka tragičnom kraju. Ponekad mi uspeva da rešim deo slagalice. Po pravilu, veći deo ostane u magli.
Nick Drake je, za mene, ostao večita enigma. Iako se družimo decenijama, mogu samo da konstatujem da svakim novim slušanjem njegove muzike uspevam da uklonim tek mali broj sopstvenih nedoumica.
Da li je njegov nevelik diskografski opus zaista toliko značajan koliko se o njemu govori? O tome verovatno nikada neću doneti valjan sud. Ali sam siguran da svaki ozbiljan slušalac kvalitetne muzike, ma kom žanru da je privržen, jednoga dana završi slušajući neki od njegovih albuma.
Četrdeset godina posle prerane smrti, muzika Nika Drејka svedoči o njegovoj jedinstvenosti – takvu količinu poetične melanholije za relativno kratko vreme niko nikada nije uspeo da isporuči slušaocima.
Sa dvadeset godina Drејk je shvatio da od njegovog studiranja književnosti neće biti ništa, pa se okrenuo muzici. Iako je imao odlične pesme, problem je bio on sam – izgleda da je bio poprilično smotan za stvaran život. Njegovi nastupi u klubovima pretvarali su se u fijasko. O tome svedoči jedan od muzičara koji je nastupao u isto vreme kada i Drејk:
"Drејkova stidljivost i nelagodnost su bili skoro transcedentalni. Bio je visok, zgodan, a njegova odeća – crni somotski sako i stara bela košulja – visili su na njemu kao zgužvana posteljina nakon neprospavane noći. Sedeo je na maloj stolici, pogrbljen, čvrsto stiskajući svoju gitaru. Započeo bi pesmu, a onda bi stao na polovini, zaboravljajući dokle je stigao, pa se vraćao na početak. Ili bi započeo neku drugu, pa bi se setio zaboravljenih stihova i vratio na prvu. Pevao je udaljen od mikrofona, često mrmljao i šaputao – jasno se video osećaj nesigurnosti. Kao da gledaš umirućeg čoveka koji želi da te uputi u svoju tajnu, a onda se predomisli u poslednjem trenutku." Trevor Dann - Darker Than the Deepest Sea: The Search for Nick Drake
Takav kakav je bio, ipak je privukao pažnju ljudi iz diskografske kuće Island koji su mu omogućili da izda tri studijska albuma. Za njihovo snimanje angažovana je vrhunska ekipa muzičara koji su imali ugovore sa ovom kućom. Muzički kritičari su bili oduševljeni materijalom i predviđali su mu blistavu budućnost, ali je postojala mala začkoljica – albumi su se loše prodavali.
Drејkovo samopouzdanje je bilo ravno nuli, pa je odbijao da nastupa uživo i objavljuje singlice kako bi se pospešila prodaja albuma. Izgubivši strpljenje, diskografska kuća je digla ruke od njega, a on je potonuo u depresiju. To se najbolje čuje na njegovom poslednjem albumu na kome se kroz seriju minimalističkih pesama jasno vidi kako autor gubi vezu sa stvarnošću.
Poslednju godinu života Drејk je proveo kljukajući se antidepresivima. Svedoci tvrde da mu je bilo bolje, no ko će to danas znati šta se stvarno zbivalo u njegovoj glavi. Njegova životna priča se završila 25. novembra 1974. godine. Još uvek se vode polemike oko toga da li je uzrok njegove smrti predoziranje lekovima ili nešto drugo.
Mnogi od najpoznatijih svetskih muzičara Drејka često navode kao uzor i inspiraciju. Tokom protekle četiri decenije objavljeno je bezbroj različitih kompilacija njegove muzike, a ove godine se pojavila luksuzna kolekcija Tuck Box (2014) koja sadrži studijske albume i praktično sve poznate snimke koje je ovaj muzičar napravio.
Verovatno je Plamer u pravu. Pišući ovaj tekst, po ko zna koji put sam kopao po Drејkovoj ostavštini. I ništa nisam bliži odgovoru na pitanje ko je on zaista bio.
Komentara: 0