Ovih dana...

Kada zaplovim nepreglednim morem muzike, često mi se desi da mi kompas otkaže i završim na potpuno nepredvidljivim mestima. Tako sam, pre nekoliko godina, otkrio nemačku diskografsku kuću Stockfish Records. Prosečnom slušaocu ovo ime ništa ne znači – reč je o izdavaču koji je okrenut audiofilskom zvuku i specijalizovan je za autore koji se trpaju u kategoriju singer/songwriter.

Sa audiofilima je već druga priča, znaju za nju i svi imaju barem po nekoliko diskova iz ove radionice koje rado vole da potežu kada hoće da se pohvale uređajima sa kojih slušaju muziku. I zaista, snimci su tako majstorski urađeni da se stiče utisak kao da se izvođač nalazi u istoj sobi i svira prisutnima na uvce, samo za njihovu dušu.

Kako mene ne zanima tehnički kvalitet snimka i reprodukcije već ono o čemu autori govore, sa audiofilima brzo izgubim strpljenje i započnemo diskusiju kojoj nema kraja. Zar je zaista važno da li se gitara čije iz gornjeg levog ćoška ili je pozicionirama malo udesno, po sredini? Jedini način da se prekine ovo beskonačno nadmudrivanje je malo grubo, ali pali. Samo ih priupitam: O čemu govori pesma koju trenutno slušamo?

Vremenom, navukao sam se na božanstvenu muziku koju izvode David Munyon, Steve Strauss ili Sara K., pa sam rešio da se malo promuvam po Stockfishovom katalogu i pogledam druge izvođače.

Paul Stephenson je ličio na tipa koga srećete svakodnevno u bakalnici i prolazite pored njega ne obraćajući pažnju. Hrabro sam kliknuo na jednu od ponuđenih pesama i ostao otvorenih usta. U neverici sam se zapitao: Ko je čovek koji pravi ovakve, savršene pesme?

Ubrzo sam se po ko zna koji put uverio da je internet šarena laža i da Gugl nije svemoguć. Paul Stephenson kao da ne postoji. Mnogo vremena sam potrošio pokušavajući da saznam nešto više o njemu, ali se nisam mnogo ovajdio.

Ukratko: Stephenson je poreklom Englez koji je još krajem sedamdesetih napustio Ostrvo i otišao u Evropu. Prvo je živeo u Amsterdamu, da bi se kasnije skrasio u Francuskoj. Radi kao prevodilac, a u slobodno vreme piše i snima muziku. Kaže da je sam naučio da svira gitaru slušajući ploče, a kao uzore pominje The Beatles, Jamesa Taylora i Stinga. Ja bih na ovu listu dodao i još dvojicu velikana koji se savršeno uklapaju u ovakav muzički profil – Ala Stewarta i Jacksona Brownea.

Tematski, Stephensonove pesme su male životne priče o usponima i padovima, gubicima i razočarenjima, tipične za autore sličnog usmerenja. Ako pogledam njegov opus koji se sastoji od samo četiri albuma (poslednji je objavljen prošle godine) za skoro četiri decenije bavljenja muzikom, primećujem kako, s godinama, njegov optimizam posustaje. Da li je to posledica izgubljene nade ili starenja, ne bih znao da kažem.

Ono što sigurno znam je da su vrlo retki autori koji znaju da na ovakav način slike iz života pretoče u umetnost. Poražavajuće je saznanje da sam, za ilustraciju ovoga teksta, uspeo da pronađem samo ŠEST klipova. Tako da mi samo ostaje da se pitam: Kuda ide ovaj svet?