U nekom od intervjua koje sam pročitao prošle godine, na pitanje novinara o ponovnom okupljanju grupe Roxy Music i eventualnom snimanju novog albuma, gitaristaPhil Manzanera je samo procedio: "Čini mi se da smo tu priču završili". Kao posvećenom ljubitelju zajedničkih i solo radova svih članova, ove grupe rečenica mi je teško pala, no posve razumem njihove porive. Godinice su i njih sustigle.
Možda je ove momke telo i počelo da izdaje pa nisu više ni spremni, ni sposobni za svetske turneje, ali glava im je još uvek bistra. I poslovična kreativnost ih ne napušta. Tako smo, u razmaku od samo nekoliko meseci, dobili dva odlična solo albuma –Bryan Ferry je izdao Avonmore(2014), a Phil ManzaneraThe Sound Of Blue (2015).
Kako je davno Lepa Lukić utvrdila da od izvora vode dva putića, tako ni ovi albumi nemaju nekakve bliske veze sa onim što su ovi muzičari radili u Roxy Music. Svako je pratio sopstvenu viziju.
Manzanera je, inače, muzičar sklon eksperimentu, pa je tokom svoje bogate solo karijere svesno držao distancu u odnosu na matičnu grupu. Njegovi radovi, u kakvim god kombinacijama da ih je stvarao, bili su namenjeni nekoj drugoj publici. Onoj koja muziku prihvata otvorenog uma, bez šablona i predrasuda. I, da ne bude zabune, daleko je sve to od neslušljivog. Manzanerina muzička rešenja samo su neuobičajena i neočekivana.
Ideja za The Sound Of Blue je bila jednostvna: trebalo je na neki način da se vrati u detinjstvo, u vreme koje je proveo potucajući se sa porodicom po Južnoj Americi (Kolumbija, Venezuela, Kuba). Kao i obično, nije bilo mnogo razmišljanja. Seo je sa gitarom u rukama, počeo da improvizuje i motrio gde će muzika da ga odvede. Fotografije i stari porodični filmovi motali su mu se po glavi, pa je muzika mogla da se posmatra i kao saundtrek za porodični film. Zato nije ni čudo to što album otvara Magdalena, divna posveta njegovoj majci koja mu je kupila prvu gitaru. Dobro poznati akustični uvod su, u stvari, prvi akordi koje je Manzanera naučio da svira na gitari.
Kako je Manzanera poznat po tome da voli da sarađuje sa različitim ljudima, tokom godina stekao je puno prijatelja među španskim muzičarima. Lupanje roletni zbog jakog vetra na prozorima hotela u Barseloni ostalo mu je u sećanju i poslužilo kao inspiracija, pa pesma Tramuntana na najbolji način odslikava duh Katalonije, uticaje arapske muzike i miris Mediterana.
Pravo iznenađenje, Manzanera je ostavio za sam kraj albuma. Nikada mi ne bi palo na pamet da će da obradi pesmu koja je već bila uspešna, a čiji su autori Kanye West & Jay-Z. Doduše, i sam Manzanera je bio iznenađen kada su ga ova dvojica semplovali. U njegovoj verziji pesma No Church in the Wild zvuči naglašeno rokerski, a mlada Sonia Bernardo kao pevačica naprosto briljira.
Bryan Ferry je dovoljno iskusan da ne može da pogreši. Od trenutka kada su Roxy Music pronašli vanvremensi zvuk & produkciju koji im savršeno paše na albumu Avalon (1982), kretao se uglavnom utabanim stazama. Ono što je posle toga radio kroz svoje solo radove samo je nadogradnja i težnja ka savršenstvu. Stoga je i ovaj album još jedan u nizu njegovih ostvarenja koji drži letvicu postavljenu toliko visoko da su vrlo retki drugi muzičari koji mogu i da je dosegnu, a kamoli preskoče.
Avonmore je jedan od onih albuma koji uvek možete da zasvirate, ma kakva da je prilika u pitanju. Sve zvuči fantastično, naročito kada se stave slušalice na uši - čvrsta ritam sekcija koja odvaljuje bubrege i fluidna atmosfera sa "plivajućim" gitarama ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. A od ekipe koja svira klecaju kolena - sve su to proverene studijske ajkule koje decenijama učestvuju na Ferijevim projektima.
Najveće iznenađenje, barem za mene, je izostanak obrade neke Dilanove pesme jer je to tradicija koju Feri dugo nije prekidao. Za utehu, obradio je meni jako dragu pesmu Johnny And Marry besmrtnog Roberta Palmera na poseban, džezirani način, koja zvukom malo odudara od ostalih pesma.
Ne mogu da tvrdim da "bez starca nema udarca". Ovi muzičari su u poodmaklim godinama (Feri će na jesen napuniti 70) i ne pokušavaju da ponovo pronađu novu mladost. I dalje uporno sviraju svoje pesme i baš ih briga za sve ostalo. Došli su dotle da im se sve može.
Ako budete mogli da ove matore macane vidite na koncertu, kao što se to meni desilo, nemojte da propustite tu priliku. Nije ostalo još mnogo vremena. Tu predstavu pamtićete do kraja života.
Komentara: 0