Od kada je počelo fejzbučenje, lajkovanje & šerovanje, život nam se potpuno promenio. Na gore! Obesmišljavamo sopstveni jezik tuđicama i polako bacamo neke lepe stvari u zaborav. U poštanskom sandučetu nas više ne čekaju pisma, već samo računi, flajeri, promotivni materijali... A sa prijateljima ili "prijateljima" komuniciramo mejlom, mobilnim ili SMS porukama. Uz neizbežno četovanje.
Da stvar bude još gora, odumiru nam i neke institucije. Ne državne, one su odavno mrtve, već one naše, tradicionalne.
Komšiluk spada u takve. Po srpskoj, ciničnoj definiciji, to je skup osoba sa kojima ste primorani da živite, a kojima je zabavno da "vire kroz vašu tarabu". A ako je već tako, što znamo iz životnog iskustva, većna naših komšija je uvek spremna da nam zagorča život. Na ovaj ili onaj način.
Nekadašnje obavezne sedeljke sa komšijama uz slatko, kafu i rakijicu su se potpuno izgubile. A da te neko od njih pozove na žurku, ne mogu ni da zamislim.
Komšiluk, kakav je bio u Laurel Canyonu krajem šezdesetih, danas je nezamisliv. Neko od muzičara je provalio ovu lokaciju nadomak Los Anđelesa, a veselo društvo koje je tu počelo da živi stalno se uvećavalo. Frank Zappa, Buffalo Springfield, The Byrds, Jim Morrison, Mamas & The Papas, Love... su najpoznatiji a, kao i u svakom komšiluku, bilo je i sporednijih likova. Žurka je bila neprekidna, a nešto od tadašnje otkačene atmosfere zabeleženo je u mnogim poznatim pesmama. Znatiželjni više detalja mogu potražiti u odličnoj knjizi Michaela Walkera – Laurel Canyon, The Inside Story of Rock and Roll’s Legendary Neighborhood.
Kada je žurka, odmah je tu i svirka. Muzičara i instrumenata nije nedostajalo, dešavale su se svakojake kombinacije između njih, kao i sastavljanja & rastavljanja bendova. Pića & supstanci je bilo na pretek. Kao i kreativnosti.
U takvim okolnostima sazrevala je ekipa songwritera koja će tokom sedamdesetih postati izuzetno popularna, postavljajući takve muzičke standarde koje je i danas teško dostići. Pomenuću neke: Jackson Browne, Warren Zevon, James Taylor... Uz muškarce sa gitarom neizbežne su i žene koje ih prate. Pored neizbežnih "pilića u miniću", mnoge od njih su, nešto kasnije, postale velike zvezde: Joni Mitchell, Linda Ronstadt, Rita Coolidge...
U takvom društvu, Karla Bonoff je bila devojka iz senke. Ružnjikava i neupadljiva, nije bila od onih za kojima su muškarci sekli vene i raskidali prijateljstva. Ali je imala neverovatan dar da oseti atmosferu koja je postojala i da je pretoči u stihove & muziku. Sa grupom Bryndle nastupala je po lokalnim klubovima, snimila album koji nikada nije izdat i pokušavala da nešto napravi. Uzalud. Grupa se raspala, a njeni članovi Anderew Gold i Kenny Edwards su uleteli u prateći bend Linde Ronstadt. Uskoro im se Karla pridružila kao prateći vokal, Linda je čula neke od demo snimaka pesama koje je napisala i...
Kada je Linda objavila album Hasten Down The Wind (1976) baš je odjeknulo. Grammy je bio neizbežan, a čak tri obrade Karlinih pesama su se našle na njemu. Dovoljno da se nekome iz muzičke produkcije upali svetlo i da Bonoffovu ekspresno strpaju u studio. Prateću ekipu nisu menjali, praktično su tu ljudi koji su svirali i na Lindinom albumu, pojačani monstruoznom ritam sekcijom Leland Sklar/Russell Kunkel.
Normalno, zvuk je sličan. Razlika je samo u repertoaru koji je skoro savršen. Iako je reciklirala i svoje pesme koje je Linda već snimila, aranžmani su drugačiji, ne manje upečatljivi. Cepidlake će da primete da je njeno pevanje negde između Carole King i Carly Simon, ali to ni malo ne smeta. Sa pevanjem Linde Ronstadt teško da se iko može porediti.
Karlu Bonoff nisu proslavili njeni albumi, već njene pesme u izvođenju poznatih muzičara. Iako je na njega pala prašina, ništa nije izgubio od svoje lepote. Učinite sebi uslugu, poslušajte ga. Bića vam drago što ste to učinili.
Komentara: 0