Na verski praznik Sretenje desila su se dva važna događaja koja su opredelila sudbinu srpskog naroda i njegove moderne države. Na Sveto Sretenje Gospodnje 1804. Karađorđe Petrović sa zbora u Orašcu poveo je narod na bunu, kasnije ustanak što je rezultiralo, posle 74 godine i međunarodnim priznavanjem nezavisnosti srpske države 1878. A na Sretenje 1835. preciznije 3. februara Narodna skupština, naročito zato sazvana na kneževoj livadi u Kragujevcu usvojila je „Ustav Knjaževstva Serbie” koji organizuje prvu ustavnu predstavničku vladavinu u Kneževini Srbiji.

^{Litografija „Zbor”, Narodni muzej Aranđelovac}

Mnogi smatraju da ne postoji važniji od ovog datuma u novijoj srpskoj istoriji, jer označava početak borbe za oslobođenje od turske vlasti, s jedne, i vaskrsavanje tj. izgradnju državne strukture i ponovno stupanje srpske države na evropsku političku scenu, s druge strane. Dakle, ovaj datum i ovaj praznik u sebi sadrže dve bitne odlike srpskog naroda i njegove države, oslobodilačku i slobodarsku, spajajući te dve tradicije u jednu. Oslobodilačku da ne trpi tuđinsku vlast i da se bori za slobodu, a slobodarsku da kada ima i sopstvenu vlast nastavlja da se bori za svoju političku slobodu, prava naroda, demokratiju, a protiv autoriteta vođe i svih vrsta autoritarnosti i samovolje.

Od kada je na Sretenje u Kragujevcu Narodna skupština izglasala „Ustav Knjaževstva Serbie” 1835. Srbija se može smatrati državom, bez obzira na to što je još bila samo autonomna kneževina u sastavu Otomanske imperije. Kako je ustav akt suverene države i simbol nezavisnosti, odnosno kako bez ustava nema države, shodno tome, Sretenjski ustav se smatra i početkom srpske državnosti. Posmatrajući čitav period ustavnosti od tog trenutka do danas može se zapaziti da je borba za donošenje, poštovanje i menjanje ustava u stvari politička istorija Srbije, da su ustavi kojih je bilo 13 u proseku trajali isto toliko godina, da su neki doneti na skupštinama a mnogi darovani tj. oktroisani od samog vladara, da je jedan ustav donet van Srbije tzv. Turski ustav darovan od sultana u formi svog najvišeg akta-hatišerifa. On je i najduže bio na snazi.

Od šest samostalnih ustava, donetih 1835. (Sretenjski), 1838. (Turski), 1869. (Namesnički), 1888. (Radikalski), 1901. (Oktroisani) i 1903. (ponovljeni ustav iz 1888), Srbija je imala kao kneževina, prva tri, a ostale kao kraljevina. Svi, sem ustava iz 1903. doneti su za vladavine vladara iz dinastije Obrenović. Dva ustava su regulisala odnose u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji a četiri u socijalističkoj Jugoslaviji. Ustav Srbije iz 2006. je sedmi koji je Srbija dobila kao nezavisna država, posle skoro vekovnog jugoslovenskog iskustva.

Bez obzira što nije bio primenjen u praksi tj. zaživeo od trenutka donošenja Sretenjskog ustava Srbija je ustavna država. Od tada do danas bilo je velikih unutrašnjih potresa koji su se pozivali i vezivali za ustave, njihovu odbranu ili njihovu promenu, sukoba između vladalaca i državnog saveta, sukoba političkih partija i interesnih grupa sa vladarem, Narodne skupštine i vladara, što je kulminiralo mnogim bunama, abdikacijama, progonstvima ali i ubistvima vladara, smenjivanja i uspostavljanja dinastija (dinastičkih prevrata), ukidanja ustava, ali i darovanja (oktroisanja) ustava narodu, državnih udara, ubistava i surovog gonjenja političkih ličnosti.

^{Pečat kneza Miloša}

Sretenjski ustav je izraz unutrašnje borbe kneza, koji je posebnim sultanskim beratom potvrđen za naslednog kneza, i Saveta koji je oličen u bogatijim i viđenijim prvacima koji su želeli da ograniče kneževu vlast i samovolju, sačuvaju svoje ekonomske privilegije i zadobiju veći uticaj na državne poslove. Sovjet ili Savet ustanovljen je još za vreme prvog srpskog ustanka (Praviteljstvujušči sovjet) i sam Karađorđe je imao sukob sa članovima Saveta. Miloš posebno. Nezadovoljstvo mlade srpske oligarhije oličene u Državnom savetu Miloševom vladavinom i pokrenuta buna (Miletina buna 1835) s jedne, a s druge strane obaveza usklađivanja unutrašnjeg uređenja sa normama iz hatišerifa iz 1830. i 1833. koje su predviđale da Savet dobije veću ulogu, primoralo je Miloša da zemlji i narodu podari ustav.

Na Sretenjskoj skupštini 1835. koja je više puta odlagana, knjaz Miloš je okupljenom narodu podario ustav, koji je izradio Dimitrije Davidović sa jednom posebnom komisijom i u dogovoru sa knezom. U besedi Miloš kaže da on izdaje ustav kojim su narodu i svakom Srbinu zagarantovana prava „onako kako ih samo čovečanstvo predpisuje”. „Narod stajaće pod kmetovima, kapetanima i sudovima, sudovi pod Državnim savetom, Savet pod knjazom i uz knjaza, a knjaz pod zakonom i u neprestanom dogovoru sa Savetom.” Ustav knjaževstva Serbie potpisalo je 235 poimenice navedenih deputata i kapetana iz 15 okružja u Srbiji, 36 predstavnika „svjaščenstva” i 23 člana Državnog saveta.

Na Ustav su položili zakletvu knjaz i poslanici. Poslednjeg dana rada skupština je uz darove, zahvalila knezu istakavši da je za narod najveće „blagodejanije – sloboda ličnosti, bezbednost imanja i umeren porez”.

Ustav je u 14 glava i 142 člana propisao i opisao „dostojinstvo i prostor Serbie, boju i grb Serbie” kojim su određena znamenja države. (Srpska zastava opisana u Sretenjskom ustavu, ustanovljena decembra meseca, boje „otvoreno crvena, bjela i čelikasto-ugasita”), „vlasti srbske” „o knjazu srbskom” o „državnom sovjetu”, „vlast sudejsku”, „o narodnoj skupštini” „o crkvi” „o finansiji (aznadarstvu)”, „opštenarodna prava Srbina” „prava činovnika” itd.

U prvom članu stoji da je „Serbia nerazdjelno i u pravleniju svom nezavisimo knjaževstvo…” u članu 5. „vlasti srbske jesu tri: zakonodateljna, zakonoizvršiteljna i sudesjka” a u članu 6. stoji da su zakonodateljna i zakonoizvršiteljna vlast knjaz i Državni Sovjet.

Drugim rečima Sretenjski ustav je inaugurisao podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Pored kneza i Državnog saveta u državnu strukturu ustav je uveo i Narodnu skupštinu, koja se „kupi” svake godine o Đurđev danu, i ima zakonodavnu funkciju u finansijama i porezima. Izvršna vlast je u rukama kneza. Sudska nezavisnost traži odgovornost i izvršne i sudske vlasti za kršenje ustava. U 11. glavi data su liberalna načela o građanskim pravima – jednakost građana pred zakonom, krivični postupak i kažnjavanje samo po zakonu, zabrana ropstva, neprikosnovenost privatne svojine i garancije svojine na zemlju, sloboda izbora načina života i sl. Mnoge norme iz Sretenjskog ustava bile su na nivou normi naprednih evropskih država.

Međutim ustavom niko posebno, kako u zemlji, a naročito spolja nije bio zadovoljan. Izvan srpskog knjaževstva ovaj ustav nije bio dobro primljen, zato što je Srbija njegovu izradu i donošenje izvela sama a još nije bila potpuno nezavisna. Rusija „velokudšna pokroviteljica srpskog naroda” kao glavna sila tog poretka nije blagonaklono gledala na donošenje jednog liberalnog ustava u njoj, ni Austrija, a ni Turska. Pod pritiskom Rusije Miloš je 30. marta po starom a 11. aprila po novom ukinuo Sretenjski ustav.

Iako nije zaživeo u praksi Sretenjski ustav se uzima kao početak ustavnosti u Srbiji, koji uređuje državna znamenja, organizaciju vlasti, ulogu knjaza, prava građana tj. opštenarodna prava Srbina. Sretenjski ustav se smatra važnim korakom u borbi za državnost i sve veću emancipaciju Srbije od turske vlasti. Ideja zakonitosti, i to „sasvim evropske zakonitosti”, danas vladavina prava, je osnova Sretenjskog ustava za društveno uređenje Srbije. A danas nam prigovaraju iz Evrope čije smo vrednosti usvajali i u Sretenjskom ustavu, a Miloš je spominjao i u svojim besedama, da je Srbiji potrebna vladavina prava.

Foto: Institut za savremenu istoriju
Izvor: Politika, 15. 2. 2021.