...Za vreme bitke na Äunisu, kada je kao ordonans pukovnika Horvatovića 29. oktobra 1876. naišao na prazne rovove na glogovaÄkim visovima, izmeÄ‘u Crkvine i Sušice, "prihvatio je komandu nad rasturenim bataljonima, nešto od njih skupio i održao se u položaju". U ovoj borbi stekao je svoje prvo odlikovanje, Srebrnu medalju za hrabrost. ÄŒin poruÄnika dobio je 22. decembra 1876. godine i bio odreÄ‘en za "ordonans oficira" TimoÄkom korpusu. Odavde je ubrzo pridodat stajaćoj vojsci, najpre za vodnika, a u avgustu 1877. odreÄ‘en je za “subaltera” u kragujevaÄkom Kombinovanom bataljonu...
...Kao aÄ‘utant Šumadijske pukovske komande u Kragujevcu bio je "strelac, gimnastiÄar, plivaÄ i jahaÄ vrlo dobar", pa je, pored redovne dužnosti, predavao telesno i vojno vežbanje u kragujevaÄkoj gimnaziji od februara 1883. do kraja sledeće školske godine. U oceni za 1883. kaže se da je "darovit, Ävrsta, otvorena, postojana i preduzimljiva karaktera. Naravi oštre. Zrelo rezonira. Ima vrlo dobre pojmove o vojnim stvarima. Zdrav, krepak i okretan, potpuno sposoban za službu u rovu i polju. Strelac, gimnastiÄar, plivaÄ i jahaÄ vrlo dobar. Vrlo razborit i rešitelan. U svima pravilima toliko sposobnosti ima da potpuno može sa bataljonom komandovati kako u pogledu egzercirnom i administrativnom tako i taktiÄkom. Vrlo taÄan i revnostan"...
...Krajem 1886, sa dužnosti komandanta Äete u X puku u Kragujevcu stupio je na pripremu za generalštabnu struku. Iste godine je "polagao ispit za Äin pešadijskog kapetana. Nije padao ni ponavljao ni jedan predmet"...
...Bio je komandant polubataljona 9. januara 1878. godine, u borbi oko turskih utvrÄ‘enja na Gorici, koje su KragujevÄani zauzeli na juriš. Za zasluge u poslednjim bitkama, potporuÄnik Stepanović odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Za vreme nastupanja GrdeliÄkom klisurom, uÄestvovao je u borbi kod Miroševca i komandovao prethodnicom VeterniÄke kolone. Zatim, "kao komandir odabrane Äete KragujevaÄke brigade, prodirući klisurom veterniÄkom i planinom Guribabom, podigao je i naoružao ustanak poljaniÄki i borio se na Devotinu pred Vranjom otevši GoÄ i zauzevši Devotin"...
...Uspon u službi, zapoÄet u znaku najviših priznanja za ratne zasluge na bojnom polju, nastavio se uobiÄajenim tokom kroz mirnodopsku službu na dužnosti vodnika i aÄ‘utanta bataljona. "Službu vrši taÄno i revnosno po prirodnom nagonu". Kao potporuÄnik bio je zamenik sudije u Vojnom sudu za Garnizon kragujevaÄki i II šumadijsku diviziju...
...U privatnom životu Stepa Stepanović bio je "karaktera Äistog i otvorenog. Druži se sa drugovima i graÄ‘anima otliÄnim. Prema mlaÄ‘ima je van službe primeren, prema ravnima druževan, a prema starijima smotren i pristojan". Pretpostavljene starešine su Äesto isticale da je "naravi dosta naprasite". Bio je skromnog materijalnog stanja jer pored oficirske plate nije imao drugih prihoda. Ipak je ocenjeno da "dviže se u granicama svoga prihoda. Plata mu se za dug ne odbija. Odeva se vrlo Äisto i uljudno". Za vreme službovanja u Kragujevcu, oženio se 1881. godine Jelenom, ćerkom sreskog naÄelnika Velisava Milovanovića. Imali su dvoje dece, ćerke Milicu i Danicu. Slobodno vreme posvetio je porodici i struÄnom usavršavanju, jer "za veće izobraženje, a naroÄito u frontovoj službi spreman je i ima volje"...
VOJVODA STEPA STEPANOVIĆ (1856-1929) Radivoje Bojović, Narodni muzej ÄŒaÄak (2006)
Katalog izložbe
Izvor: Narodni muzej ÄŒaÄak
ARHIVA PPNS 🎙
Njemu prezime nije trebalo. U istoriju i narodno pamćenje ušao je kao vojvoda Stepa
...Pre otadžbinskih ratova Stepa je bio komandant divizije u Kragujevcu. Naredio je da se posilni kod oficira mogu koristiti samo za one poslove koji su predviđeni pravilima službe.
Jednog dana, meÄ‘utim, vojvoda se uverio da se njegova naredba ne poštuje. Oko podne, usred grada, sreo je vojnika s porcijama u ruci. Zaustavio ga je i zapoÄeo razgovor:
- VojniÄe, stani!
- Izvol’te, gospodine pukovniÄe!
- Kod koga si na službi?
- Kod majora Jovanovića
- Šta to nosiš?
- RuÄak.
- Ko ti je rekao da nosiš porcije!
- Gospođa majorica.
- Sedi!
- Razumem!
Vojnik brzo sede ukraj ulice.
- Jedi! - zapovedi Stepa.
Vojnik je pojeo majorov ruÄak.
- E, sad idi kući i kaži gospoÄ‘i majorici da te je sreo komandant divizije i da ti je naredio da pojedeš majorov ruÄak.
Vojnik je pozdravio i otišao da ispuni nareÄ‘enje.
Otada nikome više nije palo napamet da koristi vojnike za ovakve poslove.
Vojvoda Stepa, kao komandant Šestog puka u Kragujevcu: U miru bio je sitniÄav, Äak i krut u ispunjavanju obaveza, u ratu ulazio je mirno u zonu vatre - sam je odlazio tamo gde je slao svoje vojnike...
Idu u stroju dva vojnika, otac i sin, dirljiva slika. Prešli su preko albanskih gora, stigli do Jonskog mora, tamo u zemlji nara i krina, izgubi otac jedinog sina. Vojvoda Stepa na konju jaše, dušmanin belom zastavom maše! Krenuli Srbi ispred Soluna, promaši oca trista plotuna, ali na vrhu KajmakÄalana, noga mu posta krvava rana, secite braćo, tako vam Boga, kad nemam sina, šta će mi noga. Vojvoda Stepa na konju jaše, dušmanin belom zastavom maše! Dovezla oca volujska kola, pred jednu kuću što beše škola, nekada škola, bolnica sada, spaljenog, pustog Pirota grada, depešu šalje vojnik bez Äina, ne Äekaj ljubo mene i sina. Vojvoda Stepa na konju jaše, dušmanin belom zastavom maše!
Komentara: 0