Posle skoro sedamdeset i pet godina, u amfiteatru Lisičijeg potoka, gde je streljano više hiljada nevinih ljudi od 20. oktobra 1944. do marta 1950. podiže se spomenik Žrtvama komunističkog terora, svim žrtvama u Srbiji, čiji broj doseže skoro 60.000
Otvaranje spomen-česme kralju Aleksandru u Lisičijem potoku 1936.
Srbija će pokušati da opere svoju savest i da konačno, posle 75 godina podigne Spomenik žrtvama komunističkog terora. Spomenik će biti lociran u Lisičijem potoku, u neposrednoj blizini Belog dvora. Pre toga su podignuti spomenici žrtvama mađarske i nemačke nacionalnosti, ubijenih u komunističkom teroru posle 1945. godine. To je bila ruka izvinjenja Nemcima i Mađarima koji su stradali u Brozovim čistkama i obračunima sa neprijateljima revolucije.
Taj prostor sa ovim spomenikom ima dve preteške istorijske asocijacije. Na tom mestu komunisti su iz Banjičkog logora (koji su nasledili od Nemaca) dovodili “državne neprijatelje” često bez ikakvog, makar improvizovanog suđenja i tu ih streljali. Tu je streljano, mnogima ni imena OZNA nije zabeležila, više hiljada građana. A na toj lokaciji u to vreme bio je, i danas se nalazi imponzantan spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću, podignut 1936. dve godine posle njegove pogibije u Marseju. Spomenik je radio arhitekta Nikolaj Krasnov, Rus koji je došao u Beograd posle Oktobarske revolucije, u Srbiji je uradio više značajnih spomenika i državnih zgrada.
“Projekat nekoliko udruženja koja sam okupio sastoji se iz dve jako plemenite ideje, neophodne Srbiji, da u saradnji sa gradskim vlastima, podignemo spomenik dostojan stradanja mnogim nevinim ljudima koje je bez pravih razloga pojela komunistčka revolucija. Ideja je želja za uređenjem grada i obnovu spomenika kakav Beograd nema. I drugo: Slušamo često od gradskih čelnika kako Beogradu nedostaje spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću. Ispostavilo se da je najveći spomenik koji je podignut dve godine nakon njegovog tragičnog ubistva u Marseju uspomena na to ubistvo. Kralj Aleksandar je često pio vodu sa izvora koji se nalazi u tom kompleksu. Nalazi se na lokalitetu Kraljeva česma u Lisičjem potoku, na prirodnom izvoru sa pitkom vodom. Jedan deo ideje jesta da eshumiramo tu česmu što smo mi do pola već učinili, i da povratimo stari sjaj spomeniku kralju Aleksandru”, priča dr Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.
“Pored spomen česme kralja Aleksandra, u tom prirodnom amfiteatru podići ćemo i spomenik svim žrtvama ubijenim na tom lokalitetu od strane komunističkih vlasti bez suđenja u vremenu od oktobra 1944. do marta 1945. Predstavnici nekoliko građanskih udruženja okupljenih oko ideje da se podigne dostojno obeležje nevino stradalim građanima, i u saradnji sa beogradskim vlastima, učinili su već prvi korak. Na jednoj steni iznad izvora stavili su privremeni krst sa natpisom ,,Svim nevino ubijenim od strane komunističkog režima 1944. Želja je svih članova udruženja, a prvenstveno Udruženja žrtava komunističkog režima, da se opredele za to mesto kao zvanično za podizanje spomenika i da nadogradimo ovaj naš proto-spomenik.”
Zašto baš tu spomenik? Pre svega istorijske činjenice su sada objavljene i svi treba da znaju to da je od septembra 1944. do marta 1945. u Srbiji ubijeno nekoliko desetina hiljada ljudi bez suđenja. Mi imamo popisano bez suđenja ubijenih više od 30.000. Ukupno je stradalo na razne načine 39.900. Ali to nije konačan broj. Ovde nije reč samo o broju. Ovo je broj iza kojeg stoje fakti. On može samo da raste. U Beogradu je popisano nekoliko hiljada ljudi koji su likvidirani. Za Beograd imamo najslabiju popisanu dokumentaciju, jer nisu sačuvani spiskovi knjige streljanih kao što je to urađeno u Zaječaru, Smederevu. U Beogradu je bio sličan scenario kao u celoj Srbiji kada su ulazile jedinice NOB-a. Sa njima je ulazila OZNA. Zaposedala je glavne policijske ispostave, hapsila prema spiskovima, kuće pretvarala u zatvore. Centar okupljanja, koncentracioni logor, sabirni centar za ceo Beograd i 16 kvartova bio je Banjički logor. Preuzet je od Nemaca, radio do početka 1945. godine, objašnjava Srđan Cvetković.
Beograd je, svedoče istorijski dokumenti, po istom principu kvartova, bio podeljen kao u vreme okupacije. U svakom je postojala Ozna koja je u zoni svoje odgovornosti vršila istragu, hapsila ljude i odvodila ih na Banjicu. Dok su trajale borbe od sedamnaestog do dvadesetog i možda neki dan iza, bile su likvidacije pojedinačne na prostoru Dedinja, Senjaka. Takođe je poznato da je na prostoru Grafičara bilo likvidacija već uoči oslobođenja, da su se sabirali u zgradi bivše Art televizije Sonje Kovačević, da su u okolini manastira Vavedenje streljani neki ljudi.
Srđan Cvetković objašnjava da su, na prostoru Lisičjeg potoka blizu Banjice, bili rovovi ostali od bombardovanja ili borbeni rovovi, i oni su korišćeni za zatrpavanje ovih ljudi koji su likvidirani sa prostora Banjice. O tome piše major OZNE Trešnjić u svojim sećanjima, da su dvadeset i nekog oktobra 1945. raspisali objavu da se svi koji nisu uprljali ruke, a bili su pripadnici Nedićevog aparata, a bili su činovnici, pripadnici, policajci…da se jave vlastima i biće amnestirani. Događalo se okrutno drugačije. Pod okupacijom postoje neki ostaci države. Neki ljudi koji su radili posao koji je nužan čak i u vreme okupacije. Što se kaže održavanje reda i mira, bili oni činovnici, novinari. Nešto se radilo i oni su primali platu za to. Bili su deo nekog okupacionog aparata. Takvi ljudi su se javljali smatrajući da policajci nisu okrvavili ruke niti su učinili neki zločin.
Ovo što ja pričam ne opisuju samo mnogi svedoci sa kojima sam pričao radeći na ovoj temi dvadeset godina, nego i major Trešnjić u svojoj knjizi. I onda su se ljudi javljali, to je bilo i u Beogradu, Nišu. I onda su prikupljeni na Banjici. Ko je streljan, ko je poslat na Sremski front – samo su te dve solucije postojale. Napravili su kratku drenažu oficiri OZNE. Centar je bio u Maglajskoj ulici na Dedinju. Tu su tokom noći spiskovi pregledani. Odlučivalo se štikliranje na tom spisku – da li krstić. Korišćene su dojave. Jedan od tih ljudi koji su dojavljivali, o kom piše major Ozne Jefta Šašić, on je pomenuo da je Marko Ristić bio jedan od ljudi koji su odlučivali o životu i smrti. Obično se citira njegov članak u Politici ,”da pravda uključuju osvetu”. Kao da smo u plemenskom društvu. On je vodio dnevnik, nije ni nameravao to da objavi. Vodio je to sebe radi. On je pronađen u arhivu Udbe. On precizno navodi imena koga streljati, koga privesti. Taj dokument je objavljen u našem časopisu i još nekim naučnim. Više nije ni tajna. U knjizi Koste Nikolića o OZNI se nalazi.
Nakon takvih sličnih dojava i podobnih i nepodobnih ljudi i onih koji su možda i zasluživali smrtnu kaznu, a nisu pobegli sa Nedićem i Ljotićem. Oni su po logici stvari čekali oslobodioca. Oni su bili pokupljeni i bili streljani na Lisičjem potoku. Imali smo hapšenja, streljanja, dovođenja u zatvor na obodima grada. Najpoznatija objava bilo je saopštenje 105 streljanih. Te objave su oni činili i po Srbiji, ali one nisu išle u novine. Stavljali su ih na bandere. Mi i danas nalazimo te objave za Zaječar, Leskovac… To se radilo u novembru, decembru i na njima se ne nalaze svi ljudi. Šta je svrha tih objava? Hteli su da zastraše svet kojim su hteli da vladaju, da sprovedu revoluciju, da bude što manje otpora. Nema praštanja, demokratije, nego će to biti čvrsta ruka. Sa druge strane, hteli su da kompromituju neke ljude koji su imali ugled na lokalu tako što ih stave na isti spisak sa nekim mogućim krivcima. Napišu da si tajni agent… priča Cvetković.
Istoričari istraživači su ustanovili da su komunističke vlasti po banderama pisale saopštenja vojnih sudova, a ustvari ti sudovi nisu radili tada i da ne postoje takve presude, već su to presude u tri-četiri oka. Streljani su bez suđenja. Upravo taj slučaj koji pišem, znači nije 105 streljanih, nego 104, jer jedan od njih na spisku bio je živ. Reč je o glumcu Lazaru Jovanoviću koji je čitao svoje ime, koji je bio u zatvoru u Đušinoj u hladnjači gde su bili ti sabirni centri za ovaj deo grada. Nije prebačen na streljanje, da li greškom ili nečijom voljom. Došlo je do nesporazuma. Njegovo ime se našlo kao da je osuđen. To samo govori kako se radilo i kakvi su to bili “sudovi”. Sudovi časti, vojni su kasnije počeli da rade. Oni se vezuju za februar 1945. I tako su sačinjene knjige, spiskovi iz kojih su istoričari sve to ustanovili. Postoje i depeše koje će uskoro biti objavljene u vidu knjige. Može se sumirati da taj proces nije bio slučajan, da je vođen uz znanje najviših vrhova partije i države. Našli smo dokument u kom piše da se u OZNI biraju samo pravi komunisti i da je pravi komunista onaj koji može da strelja svog političkog neprijatelja.
Drugi dokument govori, “da ih streljamo, ali šta da radimo, mi moramo da im uzmemo imovinu, jer čovek bez imovine je neslobodan, bezopasan. Ako im ostavimo makar malo imovine, taj čovek će biti nezavistan i moći će da nas ugrozi. Samo buržuj bez imovine je bezopasan.” I onda se zalažu da im se što pre uzme imovine, jer će tad biti u milostinji.
“U nekim dokumentima, pored Marka Ristića pominju se mnoga poznata imena. To piše u ovom dokumentu gde se navodi da za Kruševac i okolinu, to Šašić govori, da se kontaktira Ćosić za izbor kadrova. Ćosić je iz Velike Drenove. Učestvovao je kao čovek od poverenja službe za izbor kadrova. Da mu se da sloboda da preporuči nekoga. Nakon tih objava, ljudi su streljani i u Beogradu, kao i u Srbiji, ali se nije pričalo. Na mestima gde su streljani ljudi, osim Lisičjeg potoka, već ranije su nicali parkovi. Kod stadiona Grafičar su pronađene kosti dok se gradila neka pečenjara pored. Tamo su na divlje sahranjeni 2002. To je predato zaboravu. Dvadesetak lokacija u gradu, poput Obilićevog pomoćnog stadion je neistraženo. Ideja je da se te lokacije, kada se toliko zgrada izgradilo, kada su nalažene kosti koje su razvezene prilikom izgradnji tih višespratnica ili se još jedan deo još uvek nalazi u delu gde je vojska, da se istraže. Nisu ispitane, Komisija nikada nije imala sredstva, ni državnu ni političku podršku za ispitivanja. Za to su potrebni skeneri. Ako ima volje, država će naći. Ako nema, onda će prepustiti nama da to volonterski radimo, kao što smo otkopali grobnicu u Boljevcu,u Fijatovoj fabrici u Kragujevcu. Ispostavilo se da su elektrana i parking fabrike izgrađene na kostima. Na Zlatiboru, jedan speleolog je u jamama našao kosti, valjda su sahranjeni, ne znam šta je bilo sa tim”, elaborira dr Srđan Cvetković i dodaje:
“Spomenik na Lisičjem potoku treba shvatiti kao simboličan gest u glavnom gradu Srbije gde se priznaje da je bilo svih vrsta represalija – od ubistava ideoloških i političkih protivnika ili pak ljudi koji nisu svojim kolaboracijama zaslužili streljanje koji su učestvovali kao novinari, činovnici – životne priče su složene. Onda od ljudi koji su osuđeni da su bili opozicija uoči izbora 1945. godine, od ljudi koji su se opirali merama koje su bile staljinističke – uzimanje privatne svojine seljacima koju su oni dobili od Turaka.”
Cvetković smatra da, kada je reč o kulturi sećanja, sad i jedan deo javnosti pruža radikalan otpor smatrajući to rehabilitacijom fašizma, a upravo je suprotno. Radi se o tome da su ljudi izgubili živote fašističkim metodama obračuna, jer su to i fašistički i boljševički metodi obračuna, te čistke.
“Čistke bez suđenja, to su nedemokratski postupci, u ogromnom broju to su nevini ljudi ili bar oni koji nisu zasluživali streljanja, a očišćeni su. To je obračun sa fašizmom i njihovim metodama. Ko je bio za vreme rata protivnik streljanja, on bi valjda trebalo da bude i posle rata. Ko je bio protiv toga da se porodice stigmatizuju, izbacuju iz kuća, on bi to trebalo da bude i posle rata. Ako se bori za slobodu. Tu treba razdvojiti čak i pripadnike partizanskog pokreta, naravno narodno-oslobodilačke borbe koji su možda sa nekim idealima o nacionalnoj i ličnoj slobodi krenuli iz svojih kuća u okupiranoj Srbiji okruženi genocidnim namerama u NDH. Posle rata jedna partija boljševičkog tipa sa velikim iskustvom u ilegalnom radu dograbila je sve poluge vlasti, sve instrumente sile i počela da čisti zemlju od neprijatelja današnjice, narodnih neprijatelja i to vrlo široko definisala – ko nije sa nama, taj je protiv nas – i izmanipulisala taj svet za jednu jako krvavu revoluciju najkrvaviju u ovom delu sveta posle Sovjetskog saveza. To treba stalno da se ponavlja”, kaže Cetković.
Srbija ima selektivno pamćenje. Uz državnu podršku imamo spomenik Folksdojčerima u Bačkom jarku. To ima rezona, mnogi su tu stradali, žene, deca, starci… Ali se može pitati šta je onda poruka – da su oni neviniji od ovih ostalih Srba?! Isto se može reći i za Mađare. Naravno da je bilo odmazde i nevino stradalih po sličnom sistemu, mada ima i ovde elementa osvete. Tu je podignut spomenik u Čurugu. To je Srbija. Mi 2019. imamo spomenik i izvinjenje Mađarima, Folksdojčerima, a nemamo spomenik izvinjena svim građanima Srbije, a de facto imamo dva priznata antifašistička pokreta čije su pristalice streljane. Imamo državnu komisiju koja je potpisala nek uzmemo i najmanju brojku 20-30 hiljada ljudi koji su streljani imenom i prezimenom. Zašto onda oni nemaju pravo, kada su te činjenice poznate, arhivi državne bezbednosti otvoreni, kada se to utvrdilo. To se konačno nalazi na sajtu Ministarstva pravvde i kada je u Srbiji sprovedeno osam, devet hiljada rehabilitacionih postupaka završeno. Sudovi i komisija su odradili posao, arhive su otvorene, svako može da pogleda, broj nije konačan, ali ono što se zna je mehanizam, odgovornost, ciljevi i zna se da je tu bilo mnogo nevinih. To su činjenice na koje niko nema odgovor. Kao što niko ne sugeriše da su svi bili nevini nego da je bilo krivaca koji su stradali, ali se to ovde ne pominje. Za spomenik se jasno naglašava kome je namenjeno. To što su oni zajedno streljani, to je greška tadašnjih vlasti. Mi sad kao da hoćemo da im damo za pravo, oni su streljali i krive i prave. Ne treba da rehabilitujemo i krive i prave nego samo prave.
Da se zna da Udruženje žrtava komunističkog režima stoji iza akcije podizanja spomenika Žrtvama komunističkog terora. Podnet je zahtev 2009. od više lica Skupštini grada da je podnosilac osim tog Udruženje i Srpska liberalna stranka Nikole Miloševića i potpisnici od nekoliko desetina uticajnih ličnosti. Postoji uticajni odbor na čijem je čelu Dušan Kovačević, Jelisaveta, braća Petrović. Odlagalo se dok se ne završi rad komisije koja je ukinuta 2015. Postoji spisak ljudi, dokumenti i mnogo rehabilitovani ljudi. I sad više nema nijednog racionalnog razloga pogotovo ako uzmemo u obzir podizanje spomenika uz državno prisustvo nevim Mađarima i Folksdojčerima. Kada se javnost nije bunila za njih, ne vidim nikakav problem da se buni sada. A slutim da će se više buniti nego za Folksdojčere. To samo pokazuje u kakvoj hipokriziji i moralnoj šizofreniji živimo, pita se Srđan Cvetković.
Izvor: Mondo
INICIJATIVA ZA OBNOVU SPOMEN-ČESME KRALjU ALEKSANDRU I PODIZANjE SPOMENIKA ŽRTVAMA REVOLUCIONARNOG TERORA 1944.
ČLANOVI INICIJATIVNOG ODBORA
Dušan Kovačević, akademik, predsednik Inicijativnog Odbora
Aleksandar Karađorđević, prestolonaslednik
Savo Jović, protojerej-stavrofor, glavni sekretar Svetog arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve
Jelisaveta Karađorđević
Slobodan Đurić, predsednik Udruženja žrtava komunističkog režima
Ljiljana Pekić, fondacija „Borislav Pekić”
Dušan Bataković, istoričar, direktor Balkanološki institut SANU
Milan St. Protić, istoričar
Srđan Cvetković, istoričar, Institut za savremenu istoriju
Predrag-Peđa Ristić, arhitekta
Dragomir Acović, arhitekta i istoričar umetnosti
Leon Kojen, profesor Univerziteta
Draško Petrović, biznismen
Mirko Petrović, generalni direktor kompanije Dunav osiguranje
„U ime naroda! – Za slobodnu Srbiju”, udruženje građana
Kosta Nikolić, istoričar, Institut za savremenu istoriju
Aleksnadar Azdejković, paroh rakovački
ŠTA JE OSNOVNA IDEJA PROJEKTA
Obnova i restauracija ruinirane Kraljeve česme i parkića sa cvećem zelenilom i klupama iz vremena pred Drugi svetski rat (slika 1). Istovremeno ideja je da se na tom obnovljenom parkiću podigne spomenik u obliku krsta (ili sličan) posvećen svim nevino streljanim bez suda u Lisičijem potoku (ali i na drugim mestima) u jesen 1944. od komunističkog režima.
U samom parkiću moglo bi da se napravi svojevrstan mali amfiteatar gde bi se održavale svečanosti i memorijali posvećeni žrtvama u Beogradu i Srbiji, slobodi i demokratiji a povodom godišnjica stradanja. Ambijent je zgodan za tako nešto jer i sam podseća na neku vrstu prirodnog amfiteatra.
Poznati i nevini
U prikupljanju građe za spomeno obeležje stradalima od komunističkog terora stradalo je mnogo poznatih ljudi. Srđa Cvetković kaže da je Srbija osobena zemlja gde sekretar Crvenog krsta Srbije, koji je izbegao od ustaškog noža Petar Zec, streljan. Tamo su i 3-4 glumca od kojih je najpoznatiji Aleksandar Aca Cvetković. Jovan Tanović, glumac. Tamo je i profesor i dekan Fakulteta tehničkog fakulteta Branko Popović. On je bio slikar, a i inženjer. Njegov šegrt je bio Đorđe Andrejević Kum koji mu se uselio u stan u Knez Mihajlovoj 24, gde je živeo posle njegove smrti. On nije hteo da beži pred Nemcima. Smatrao je da nije kriv i da je čak spasavao studente, iako mu je bilo dojavljeno desetak dana ranije. Spakovali su ga u kućnom ogrtaču, proslavio je oslobođenje. Sledeći dan su ga spakovali da se nikad ne javi, da mu porodica sazna kad pročita iz novina da je streljan. Tako je saznala i Ljiljana Pekić (supruga pisca Birislava Pekića) za svog oca Dušana Glišića. Čitala je novine sa majkom i saznala da je njen otac strelja. On je bio jedan od osnivača lista Vreme Ilija Pržić, profesor Pravnog fakulteta. Tu su mnogi ugledni Beograđani, privrednici, novinari. Stotine ljudi koji danas nama ništa ne znače, srednja obrazovana klasa Beograda koja je stvarala ovaj grad čija je krivica bila to što su bili dobri sa Nedićevim režimom. Kod nas su bili streljani čak činovnici ministarstava. Recimo Milan Horvatski, stručnjak za FISK, imenovan od Milana Stojadinovića…
To je konglomerat različitih ljudi koji nisu zasluživali smrt, a likvidirani su. Mnogi su doprineli našoj državi, mnogi su bili heroji u Prvom svetkom ratu, neki čak i u Drugom, ali im to nije priznato, već su ideoloki, klasni obeleženi. Njima je namenjen ovaj spomenik, ne onima koji su u toj masi streljani, a zaista ima neke odgovornosti za istinsku kolaboraciju i istinski ratni zločin. To treba da se razdvoji. To je jako teško, jer su oni to i napravili tako da naprave to klupko, da izbace i prljavu i čistu vodu zajedno da ne bi mogli lako da se rehabilituju. Danas kada pokrenete tu priču, svako priča o svojima … Ovo je sve simbol revoluciji koja je sudovima časti, suđenjima pred vojnim i civilnim sudovima, i radi se o masi od 250 000 kojima je suđeno i bila u zatvorima do 1955. godine. Pa tu je i 500 golootočana koji se nisu vratili kućama.
Od septembra 1944. godine do februara 1945. partizani su streljali čak 59.554 građanina Srbije. Toliko ih je popisano, a veruje se da je taj broj i mnogo veći.
Na prostoru Kraljeve česme u Lisičjem potoku sutra će biti održan komemorativni skup u čast svim žrtvama komunističkog režima.
Šta pokazuje dokumentacija Ozne, kako su se posle rata gubile glave bez sudske presude, ko je naredio masovna streljanja, koliko je neobeleženih grobnica u Srbiji, samo su neka od pitanja na koja su u "Jutru" odgovarali istoričari Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju i Dejan Ristić.
Na više od 200 lokacija nalaze se grobnice sa gotovo više od 60.000 streljanih, ubijeni su za samo četiri meseca bez sudske presude.
"Ovde je reč o popisanim ljudima koji su ubijeni na različite načine u vremenu posle 12. septembra 1944. godine. Njih 33.000 su likvidirani bez ikakvog suda. Njih je ubila služba bezbednosti. Ovde se govori samo o popisanim ljudima, ostatak je stradao što sudskim presudama, što po logorima. Pre svega se radi o civilima, folksdojčerima...", rekao je Cvetković.
Kaže da dokumentacija nije kompletna i da na primer, nedostaje ona za grad Beograd o broju ubijenih.
Na pitanje da li je Josip Broz Tito naredio ubijanja bez sudske presude, Ristić je rekao:
"Ukoliko tražimo dokument sa Titovim potpisom koji naređuje masovno streljanje, takvog dokumenta nema, niti bi on tako nešto potpisao".
U Beogradu je održan pomen svim nevinim žrtvama komunističkog terora, strijeljanim odmah po oslobođenju srpske prestonice 1944. godine. Skup je održan u neposrednoj blizini kraljevskog dvora na Dedinju, na mjestu zvanom Lisičiji jarak, gdje su, prilikom građevinskih radova, otkriveni zemni ostaci mnogobrojnih žrtava.
Dostojanstvo ove ceremonije narušeno je prethodne noći, kada su, za sada nepoznati vandali, odnijeli mermerni spomenik i grafitima oskrnavili mjesto pogubljenja 1.527 Beograđana. Ovaj broj pronađen je u arhivama koje su odnedavno dostupne javnosti, ali još nije poznato koliko je Beograđana ubijeno na cjelokupnoj teritoriji grada. Pretpostavke se kreću do 20.000 civila.
Grad Beograd ima planove za uređenje ovog mjesta stradanja, gdje se nalazi i Kraljeva česma, sagrađena u spomen na pogibiju kralja Aleksandra Karađorđevića.
- To su ljudi koji su nevino stradali, koji su pobijeni nakon oslobođenja, a samo istinom možemo doći do pomirenja - rekla je Andreja Mladenović, pomoćnik gradonačelnika Beograda.
Po knjigama pronađenim u arhivama OZNA u kojima su, po gradovima, popisane žrtve revolucionarne pravde, došlo se do broja od 59.912 streljnih.
Međutim, nedostaju knjige vođene za Beograd, Kragujevac i Šabac, tako da smo još daleko od istine o zločinima nad Srbima izvršenim po nalogu Јosipa Broza Tita.
Komentara: 0