Iran i Šumadiju usred Novog Sada muzikom je spojio lekar Petar Samii
Život je nepredvidljiva pojava koja iza svakog ugla uglavnom donosi neku "nezaravljenu krivulju". Tišine na koje čovek katkad naiđe, retke su i dragocene. Evo priče o jednoj takvoj, u kojoj su oplenačke noći jednog detinjstva isplele današnje kafe u ponoć.
Foto: 021.rs
Na prvi pogled, čovek bi rekao da Iran, Šumadija i Novi Sad nemaju baš nikakve veze, ali kako, kao i sve drugo u životu, sve treba pogledati još jednom, drugi pogled otkriva neobičnu priču o novosadskom lekaru, rođenom u Teheranu u čijoj su se duši snegovi Damavanda topili u poetskim noćima dedinog doma, u šumadijskoj čatmari, u društvu onih koji su reči i note umeli da pretvore u nezaboravno detinjstvo.
Hodajući spoj tri geografije s početka priče je Petar Samii, specijalista sportske medicine, doktor koji je deo tima Specijalne bolnice za rehabilitaciju "Termal" u Banji Vrdnik. Na portal 021.rs stigao je pak jednim drugim povodom – zbog muzike.
"Naš deda po majci Petar Maksimović gajio je ljubav ka muzici i poeziji. Bio je veoma darovit čovek, lepo je pevao, nadahnuto kazivao poeziju, svirao nekoliko instrumenata, a nešto od toga ostalo je i u nama, tri njegova unuka – mom rođenom bratu, bratu od tetke i meni. Deda je 1928. godine objavio zbirku poezije "Crveni plamenovi", a negde u to vreme ušao je i u skadarlijski umetničko-boemski krug u kojem je upoznao i Tina Ujevića sa kojim je posle i drugovao.
Taj moj deda Petar Maksimović, onakav kakvog ga pamtim, živeo je u šumadijskoj Topoli, u porodičnoj kući, jednoj čatmari staroj 200 godina. To su one kuće čija su osnova hrastove grede, između kojih se prostor popunjavao prućem, a zatim premazivao blatom napravljenim od ilovače i slame, koje bi se na kraju obično pokrivale slamom.
U toj porodičnoj čatmari, među prijateljima, odigravali su se pravi praznici poezije. Zahvaljujući njima, dedi pre svega, i u nama unucima je začeta potreba za nadahnutim pripovedanjem priča i zajedničkim provođenjem vremena kroz muziku", kaže na početku razgovora Samii i dodaje:
"Nije me ta muzika stigla odmah, već kasnije, kao što sam i iransku muziku, deo tradicije mog drugog porodičnog krila, svu njenu lepotu i bogatstvo te kulture otkrivao i otkrivam tek u svojim kasnijim godinama.
Da se razumemo, nemam ja talenat dedinog kalibra, zato muziku nisam ni birao da bude moj životni poziv. Doživljavam je više kao neku nasušnu potrebu da se zaviri u čovekov unutrašnji svet, pronađe mir ili nađe razlog nemira, da se usred buke koja nas okružuje, u krugu prijatelja, razmene misli pre svega, jer takvi susreti mogu da budu lekoviti.
Kao mlad čeznuo sam za prijateljima sa kojima bih mogao to da živim, tu vrstu zajedništva u muzici i poeziji dugo godina sam nalazio samo sa svojom braćom, i prošlo je mnogo leta pre nego što sam ovde u Novom Sadu našao prijatelje, muzičara i pesnika Miloša Zupca i njegovu suprugu Draganu, i krug njihovih prijatelja okupljenih pre svega oko sastava "Prkos drumski", zahvaljujući kojima je oživelo sve ono zbog čega je moje detinjstvo u Topoli postalo klupko mog potonjeg intimnog sveta."
Iz tih ovdašnjih, novosadskih večeri sa prijateljima nastala je i jedna neobična web adresa - Kafauponoć, na kojoj Vladimir Sekulić na gitari, Ivan Čkonjević na mandolini i Petar Samii (glas i gitara), upisuju pesme koje nagoveštavaju svu nostalgičnost besanosti.
"Susretanja u zvuku i reči. Spontani tok koji uključuje i mogućnost da se greši. Tišina, sabranost i jasnoća noći", stoji kao neki zajednički moto pesama koje nastaju tokom tih "ponoćnih kafa":
"Spontanost nam je neko zajedničko uporište. Nema dodatnog šminkanja, dok sviramo dozvoljavamo i da se pogreši. Bitno je da to što odsviramo bude čisto, autentično, da bude verodostojno zabeležen trenutak u vremenu, atmosfera naših duša."
Human Samii - Izvor (krenuo si sam u svitanje)
Deo verodostojnosti junaka ove priče i verodostojnosti njegove duše, pa i muzike koju stvara je i njegovo iransko poreklo i detinjstvo koje je počelo ispod snežnih vrhova Damavanda...
"Moj otac je došao u Beograd šezdesetih godina, da bi ovde u Srbiji upisao rudarski fakultet. Tu je upoznao moju majku i tako je sve počelo. Ja sam rođen u Teheranu, gde sam živeo do svoje šeste godine. Tamo sam krenuo i u vrtić, ali kada je krenula iranska revolucija krajem sedamdesetih godina, preselili smo se u Srbiju. Otac je još kratko zbog posla bio vezan za Iran, ali smo vrlo brzo svi ponovo živeli zajedno. On je dobio posao u "Naftagasu" pa smo se preselili u Novi Sad. Roditelji danas žive u Topoli mog detinjstva.
Nažalost, veze sa teheranskim delom naše brojne porodice nisu tako čvrste - a mnogo je stvari uticalo na to. Imamo telefonske kontakte, ali dugo, dugo nisam bio tamo. Tema Irana je duboka, osetljiva, i meni samom ona se polako otvara, negde kada me je izvorna tradicionalna muzika snažno povukla sebi, razumeo sam da je to bio deo potrage za sopstvenim korenima i identitetom.
Iran ima svoje specifične instrumente, od tradicionalnih intrumenata santur je posebno lep, kao i perkusionistički instrument tombak. Persijsku muziku najviše sam upoznao prateći i slušajući rad braće Chemirani, za preporuku je njihov album "Battements au Coeur de l’Orient". Iranska muzička zaostavština je široko polje lepote, a njen zanimljiv deo je i poseban stil pevanja koji je nastao oponašanjem ptičijeg poja.
Sećam se, naravno i tog dela detinjstva, najdraža mi je uspomena Damavand, planinski venac iznad Teherana, koji, ogrnut snežnim kaputom, stoji kao kakav čuvar iznad grad. Taj, više hiljada metara visoki vrh, koga okružuju termalni izvori i brojne legende, atraktivna je i privlačna destinacija i brojnih srpskih planinara i skijaša. Meni su i danas u vrlo živom sećanju odlasci žičarom na tamošnje skijalište, na koje me je često vodio otac.
Pamtim takođe i ukus tradicionanog iranskog hleba koji se zove nan (izgovara se "nan" ili "nun"). I danas mogu da osetim njegov ukus u ustima. Mi deca kupovali smo ga u gradskoj pekari i u slast jeli. Peče se na usijanom šljunku: na peć se stave krupni komadi šljunka/kamena i onda se to testo peče tako što se na lopatama stavlja preko usijanog kamena", priseća se Samii, čije persijsko ime Human krije dobroćudnost i dobrodušnost.
Na propitivanje, šta je ostalo od persijskog jezika na kojem je prvo progovorio, kaže:
"Kao dete govorio sam persijski, ali od njega, nažalost, nije ostalo gotovo ništa. Govorio sam ga do dolaska u Srbiju, ali kako ni u kući nismo pričali persijski, zaboravio sam ga."
A možda se baš u tom trenutku za Humana Samiija otvorio put ka novom jeziku, onom kojem prepreke nisu ni granice, ni nacije, ni revolucije - jeziku muzike, onom istom koji često nastaje u osami, u nekoj tišini sa samim sobom, jeziku koji uspevaju da dokuče samo oni koji su sposobni da zavire u svetove nedostupne zbrci svakodnevnice.
"Posao lekara jeste naporan, ali u noćnim dežurstvima nekada bude i tih nekih minuta samoće i tišine koje su neophodne da bi se nešto napisalo. Tišine je sve manje danas, mnogo je izgovorenih reči koje ništa ne znače, koje zvone prazninom. Puni smo buke, a ta unutrašnja buka vodi u buku oko nas, kojoj upravo i svedočimo.
Posledice naših unutrašnjih nemira vidimo posvuda oko nas. Nažalost, one vode i u bolest, kako pojedinca, tako i društva. Zato mi se čini da su te unutrašnje buke opasnije za čoveka od onih koje spolja ulaze u njega.
Ta poremećena ravnoteža u čoveku budi nemir i nesigurnost, i ponovo je može uspostaviti samo pojedinac. Nije to stvar kolektiva, priča neke velike grupe. To je isključivo lični izbor i lični put.
Mi, na primer, danas teško nalazimo vremena da sebi omogućimo neki ritual tišine. Ti retki bljeskovi mira dese se, na primer, uvek kada odemo u prirodu, ona ih pruža kada se udaljimo od zvučne buke, kad smo spremni da se distanciramo od spoljašnje galame. Priroda nam automatski pomaže da istisnemo tu unutrašnju buku.
Ravnoteža u čoveku može da se uspostavi i kada se odrekne nekih bespotrebnih stvari kakvo je na primer brzinsko ispunjavanje besmislenih potreba koje vode u dugotrajni nemir i kontinuiranu histeriju", smatra dr Samii na osnovu svog višegodišnjeg lekarskog iskustva i susreta sa pacijentima.
Upravo te susrete, sagovornik 021.rs smatra i vrstom ozbiljne životne škole za svakog lekara:
"Lekar mora da nauči da sluša pacijente, tako najviše sazna o pacijentu, nauči o čoveku. Problem je što nas danas usporavaju sa raznim procedurama, koje zapravo skraćuju razgovor sa pacijentom koji je presudan za ishod ozdravljenja", misli Samii i otkriva još nešto zanimljivo o čemu običan čovek/pacijent, retko kada razmišlja:
"Naravno da su ljudi spremni da se otvore. Ulaskom pacijenta, svaka ordinacija postaje neka vrsta ispovedaonice. Kada se uspostavi poverenje između pacijenta i lekara, pacijent se otvara, čime sebi daje mogućnost da se promeni. Istovremeno, to je šansa i za nas lekare da se menjamo i popravljamo. U tom kružnom toku razgovora i puta isceljenja, lekar vrlo često može da bude povređen", kaže sagovornik a objašnjava i kako:
"Tokom razgovora i otvaranja pacijenta lekaru – a to nikada ne bude jednostavan susret, jer ljudi su češće puni unutrašnje buke nego unutrašnje tišine - dogodi se često veliki transfer energije. Zamislite lekara koji dnevno pregleda 50 ljudi, koliki je to atak na njega, koliko je buke i bola izručeno na njega. Zato mora da postoji distanca koja održava ravnotežu da niko ne bi bio povređen.
I baš i zbog toga, muzika i priroda za sve nas mogu da budu lekovite. U njima možemo da pronađemo izgubljeni mir i tišinu. Sebe. Nije lako, ali je moguće. Potrebno je malo truda i koncentracije, potrebna je volja. Odluka, i tu je već početak tišine, tu se već otvaraju vrata za nju", kaže na kraju razgovora za 021 Petar Samii.
Human Samii - Nostalgija za sadašnjošću (Stihovi: Horhe Luis Borhes)
Kustos radnim danima, poljoprivrednik vikendom: Istoričar svake nedelje prelazi 340 kilometara da bi negovao tradiciju (FOTO)
Dedin amanet je da se imanje nikada ne proda, kaže on
Istoričar, mr Darjuš Samii (42), pet dana nedeljno živi u Novom Sadu, gde radi kao viši kustos u Muzeju Vojvodine, a svakog vikenda je u šumadijskoj varoši Topola, na imanju pradedova. On je vikend poljoprivrednik koji svake sedmice prelazi 340 kilometara da bi imanje predaka sa majčine strane nastavilo da živi.
- Dedin amanet je da se imanje nikada ne proda. Ja ovo ne činim jer moram ili zbog nekog drugog, u Topolu dolazim jer volim. Tu sam živeo do polaska u školu, tu sam leti jurcao po dvorištu i do reke, a zimi se sankao od Oplenca do imanja. Želim da sada, kada dede i babe nema, imanje nastavi da "živi", da bude "živa" i najstarija od tri kuće, građena 1840. godine. U njoj su stanovali deda i baba, u njoj ja boravim kada sam ovde- objašnjava Darjuš.
Kaže da i danas na imanju oseća ljubav s kojom su njegovi deda i baba okupljali porodicu oko sebe. Zbog toga imanje održava da ostane što sličnije nekadašnjem.
- U kuhinji mi je sto star 140 godina, stolice su iz perioda pre Drugog rata, svaka polica, klupa i greda pravljene su od hrasta ili oraha sa imanja, čak znamo kada je to drveće posečeno. Ja ovde ne želim plantažu, da profitiram od zemlje, hoću da imamo livadu na kojoj ćemo pokositi travu, baštu, hrast ili bagrem za klupu ili za ogrev, voćnjak zbog rakije, vinograd za nešto vina. Tokom proteklih godina izdvojio sam za polovan traktor, plug, posude za rakiju. Lagano sređujem jedno po jedno- nabraja Samii uz osmeh i gladeći dlanom prababin drveni sto koji još nosi ožiljke noža koji se nekoj domaćici "omakao".
Na imanju je za sada Darjuš zasadio dunje i one su već prispele za dunjevaču. Ipak, ponosniji je na osam stabla stare sorte kruške- kaluđerke, od koje takođe peče rakiju.
- Deda je 1939. godine zasadio osam stabala te kruške i one nam sada godišnje rađaju oko 150 kilograma po stablu. Od dunje i kruške godišnje ispečem nekih 20 do 30 kazana rakije, za šta mi trebaju bar četiri vikenda u Topoli. Usvojio sam tehniku i tehnologiju pravljenja rakije od ljudi koji su se time bavili u prošlom veku, pre svega na starom kazanu, kovanom i bez mešalice. Ovakav rad zahteva malo veštine. Kada se zatvori kazan čekamo kraj procesa, nema nikakvih usputnih intervencija. Pečem rakiju od voća koje nije zatrovano prskanjem, na stari način, starom tehnologijom i zadovoljan sam komentarima kupaca. Dovoljno mi je to što je moja rakija našla svoje mesto i na Oplenačkoj berbi, u jakoj konkurenciji- objašnjava Samii.
Imanje u najstarijem delu Topole prostire se na oko 2,7 hektara. Na njemu su tri kuće, stara iz 1840, "nova" iz 30-ih godina prošlog veka i najnovija iz protekle decenije. Darjuš spava u najstarijoj. Tako je drži "živom".
Naravno da će izazvati radoznalost, za ove krajeve netipično ime i prezime, osobe koja je toliko posvećena očuvanju pradedovskog imanja u Šumadiji. Na pitanje da pojasni, Darjuš uzima vazduh. Priča je duža jer je on zapravo građanin sveta, a potiče od ljudi različitih nacija koji su se birali srcem i možda baš zbog toga očuvali porodičnu ljubav.
- Moja majka, Šumadinka iz Topole podno Oplenca, upoznala je oca koji je Persijanac iz Irana 1964, na studijama u Beogradu. Brat je rođen u Iranu, ja u prestonici Srbije. U Topoli sam proveo detinjstvo, u Novom Sadu završio školu i zaposlio se. Sve vreme išao sam u Topolu, ljubav dede i bake vukla me je tamo - kaže Samii i to je samo polovina priče.
- Moj deda po majci, Petar Maksimović, 1941. je zarobljen i odveden u logor. Tamo je upoznao baku Valentinu, Ruskinju iz Ukrajine i ona je 1945. stigla u Srbiju sa njim. Bila je stožer i magnet koji nas je ovde u Topoli okupljao i držao zajedno- objašnjava Darjuš Samii.
Moć te ljubavi, bake i dede, Darjuša i danas svakog vikenda vraća na imanje u Topoli. Gde je vikend poljoprivredik da bi pradedovsko imanje živelo.
Preko radne nedelje Darjuš Sami je istoričar koji radi u Muzeju Vojvodine. Kada dođe vikend, Darjuš odlazi u Topolu, na dedovinu koju je nasledio od predaka sa majčine strane.
Izvor: Radio-televizija Vojvodine, 8. 1. 2019.
Razgovor o Božićnim običajima: Darjuš Samii, kustos Muzeja Vojvodine
Mnogi tvrde da su jedinstveni i neponovljivi – i zaista je to tako.
Foto: privatna arhiva
Ali, ipak su i deo svoje porodice koja je pomagala u tom tkanju jedinstvenosti. Potom su deo određene zajednice koja je dala toj unikatnoj slici neku nijansu, pa su deo jednog naroda koji je dao osnovni ton i na kraju su deo nekog vremena koji je celoj slici dao okvir...
Šta nas to spaja i razdvaja ovde i sada, ili gledajući kroz vreme nekad ili ubuduće? – To je nešto što obično zovemo tradicija koja može biti lična, porodična, nacionalna... Ona nam obično zakuca na vrata za vreme praznika, sa zadovoljstvom je pustimo da nas preplavi, jer se osećamo lepo zaogrnuti toplinom i ljubavlju svojih predaka koju prenosimo našim potomcima. Upravo o tome pričamo s Darijušem Samiijem, magistrom istorije i višim kustosom Muzeja Vojvodine. Dva slova I u Darjušovom prezimenu nisu štamparska greška, nego deo njegove posebnosti – naime otac mu je Iranac, a majka Srpkinja.
– Identitet jednog naroda čine njegov, jezik, običaji, muzika – jednom rečju tradicija. Nisam pobornik danas savremenih teorija da identitet počiva u genetskom materijalu.... Narodi su se mešali kroz istoriju i to je jedan prirodan proces. Danas se susrećemo i sa globalizacijom koja briše razlike među narodima, što je takođe jedan prirodni proces, ali to ne znači da mu se treba bezuslovno prepustiti. Tradicija je bila i ostala uporište svakog naroda!
Kakva vam sećanja budi Božić?
– Božić je praznik čije slavljenje dobija posebnu dimenziju kada se odvija u ambijentu autentične šumadijske kuće. Moram da naglasim da su roditelji moje majke živeli u kući podignutoj u prvoj polovini XIX veka i da sam ja u toj kući odrastao i stekao prve predstave o svetu. Kako se kuća nalazi na padinama Oplenca, hrastova ima u izobilju, tako da su kod nac dolazili prijatelji, rođaci, kumovi da odseku badnjak. Baka je tradicionalno kuvala vruću rakiju na šporetu i sve ih sa radošću dočekivala... To se sve dešavalo na Badnji dan. U kući su se odvijale pripreme za predstojeći praznik, uveče bi nekom od dece dala da pročita pesmu Alekse Šantića „Pretpraznično veče” – to je bio neki naš običaj za taj dan. Tokom večeri bi se ponekad unosila i slama u zavisnosti da li ima dece koja taj običaj posebno vole... Sedelo bi se do kasno i pričalo o davnim vremenima – o tome kako se nekada slavio Božić i ko je sve bivao položajnik.
Foto: Dnevnik (F. Bakić)
Kako je izgledao Božić, šta se radilo?
– Na božićno jutro je kod nas za položajnika određivan opet neko od mlađih – njemu bi bio spremljen mali poklon i onda bi pristupio paljenju grančice badnjaka govoreći „koliko varnica toliko parica, koliko varnica toliko ovčica” i slično. Pošto dren već tad cveta, smatra se i da rano ujutro valja otići u šumarak i potražiti pupoljke drena koji se pojedu radi zdravlja. Česnica se mešala od kukuruznog belog brašna koje je bilo naše, domaće i bili smo ponosni zbog njegovog starinskog ukusa. Pored novčića u česnicu se stavljalo i poneko zrno pasulja ili kukuruza da donese berićet, kao i poneka grančica drena da donese zdravlje, u svakom slučaju stavljano je toliko da svako ponešto izvuče. Božić je u narodnoj tradiciji jedinstven i po tome što se na taj praznik uvek nešto radi u kući i dvorištu, mada je crveno slovo. Kod nas su se tada dobrano cepala drva tokom prepodneva. Dan se provodio za stolom na koji se iznosilo najlepše što je bilo u mogućnosti da se pripremi.
Koliko se način na koje danas slavimo praznike razlikuje od srednjovekovnog? Kako se tada slavio Božić?
– Srednjovekovno slavljenje Božića je imalo mnoge od ovih elemenata, pre svega znamo da je hrast smatran za sveto drvo mnogo pre pojave hrišćanstva. Mnoštvo običaja je vezano za kuću i zdravlje ukućana što ima veze sa periodom godine u kojem dani nakon zimske kratkodnevnice ponovo postaju sve duži. Srednjovekovno slavljenje je takođe imalo akcenat na obeležavanju praznika u krugu porodice.
Da li sve to ima neke dublje korene u vremenu? Da li ima dodirnih tačaka s vremenom pre hrišćanstva?
– Proces usvajanja paganskih običaja, da naglasim običaja, ne i verovanja, je trajao vekovima. Tako je došlo do specifičnih hrišćanskih tradicija koje se međusobno nadopunjuju, neki običaji su uslovljeni i podnebljem...
Kako se slave praznici u Iranu, koliko naša i iranska tradicija imaju dodirnih tačaka?
– Praznik koji u iranskoj, odnosno persijskoj tradiciji, ima najviše sličnosti sa Božićem jeste Nova godina ili No ruz. Ovaj praznik se obeležava sa dolaskom proleća odnosno prolećnom ravnodnevnicom. Provodi se u krugu porodice i kući se postavlja svečana trpeza na kojoj dominira sedam predmeta koji se izgovaraju na „s”. Među njima je obavezno i struk mlade pšenice (sabzi) kao simbol novog života, eto direktne veze sa božićnim običajima.
Napomenuo bih da je iranska tradicija izuzetno bogata. Savremeni Iran predstavlja spoj drevne persijske kulture i islama koji se u Persiji širio od VII do kraja srednjeg veka. Najveće utočište persijske kulture je jezik (farsi) kojim se govori u današnjem Iranu. Pored islamskih običaja i verovanja koji dominiraju u životu Iranaca preživeli su i neki običaji koji potiču iz drevne Persije. Verovanje pre dolaska islama bilo je zasnovano na dualizmu, odnosno veri da u svetu i vasioni vlada sukob između dobra i zla. Ahura-Mazda je naziv za princip dobra i stvaranja, osnovna načela kojih vernik treba da se pridržava su: misli dobro, govori dobro, radi dobro. U ovim načelima možemo prepoznati i reči savremenih hrišćanskih mislilaca.
Koliko i da li nam tradicija pomaže da bolje sagledamo sadašnji trenutak i na koji način bi trebalo da utiče na naše buduće odluke?
– Tradicija nam pomaže da se bolje odredimo u svetu u kojem sistem vrednosti skoro svakodnevno pada na ispitu. Moja životna priča je takva da usvajam iz obe tradicije iz kojih sam potekao kao i iz svake druge ono što je vredno i plemenito. Svaki čovek pronalazi meru koliko će se držati tradicije, znamo da ga i preterana privrženost tradiciji može odvojiti od progresa, zato su najveći čuvari tradicije bile bake, bilo bi lepo da tako i ostane.
Komentara: 0