BORIŠA RADOVANOVIĆ DNEVNIK JEDNOG ARHIVISTE IZ 1999. GODINE (24. MART - 9. JUN 1999. GODINE) Kragujevac, 2019.
„Hoćemo li ikada pouzdano saznati nešto više o tom skrivenom, tajanstvenom glasniku života i smrti, anđelu spasenja i anđelu uništenja koji iz duboke senke određuje našu sudbinu“
Filip David, "Kuća sećanja i zaborava"
PROLOG
Napad NATO Alijanse na SR Jugoslaviju počeo je 24. marta 1999. godine u 19 sati i 41 minut. Vojna akcija nosila zvanično ime „Saveznička snaga" trajala je 78 dana (do 9. juna 1999. godine).
Danas, kada smo ovaj rat potisnuli iz sećanja i uspomena, verovatno iz razloga što se naše učešće u njemu svelo samo na posmatranje, nameće se logično pitanje, šta su uzroci ovog rat, i šta su njegove posledice. Danas je važno da ovaj savremeni rat, kao deo prošlosti srpakog naroda, ostane u nacionalnom korpusu istorije srpskog naroda. Kako o njemu ima malo pisanih svedočanstava, posebno iz domena svakodnevnog života, važna je svaka beleška, svaki pisani trag i podsećanje na žrtve ovoga rata.
Sukobi na Kosovu, koji su bili uzrok bombardovanju, s većim ili manjim intezitetom trajali su vekovima. Oni su tokom 1996. i 1997. godine intenzivirani, da bi u 1998. godine eskalirao do neslućenih razmera. Bezbednosne snage Srbije i Jugoslavije svakodnevno su se na prostoru Kosova sukobljavale sa Oslobodilačkom vojskom Kosova.
Da bi se ti sukobi prekinuli, Međunarodne zajednice je pokrenula pregovore za mirno rešavanje krize. Pregovori koji su vođeni tokom februara i marta 1999. godine, nisu dali rezultata. Posle toga NATO Alijansa, pokrenula je vojnu akciju, bez odobrenja od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN), koja je prema zvaničnim objašnjenjima imala za cilj „da se zaustavi humanitarna katastrofa i progon Albanaca sa Kosovu, koje su sprovodile srpska policija i jugoslovenska vojska“.
Tokom dva i po meseca bombardovani su vojni ciljevi, kasarne, postrojenja, ali i civilni objekti, bolnice, fabrike, mostovi, pruge, ostala infrastruktura, medijske kuće i predajnici, skladišta energenata i drugo u SR Jugoslaviji. Kulturna dobra, neadekvatno zaštićena, uništavana su kao „kolateralna šteta“ na celom prostoru zemlje.
Preciznih i zvaničnih podataka o broju žrtava i šteti načinjenoj tokom bombardovanja u SR Jugoslaviji još uvek nema.
DNEVNIČKE BELEŠKE 24. mart - 9. jun 1999. godine
MART
Sreda 24. mart
Poslednje nedelje marta 1999. godine proleće je zamirisalo opojnim mirisom. Po pravoslavnom kalendaru danas je Sveti Sofronije Jerusalimski (prvo bdenije).
Radni dan počeo mi je uobičajeno, pijenjem jutarnje kafe i čitanjem lista „Politika“. To je dnevni list sa dugom tradicijom koji izlazi u Beogradu, naklonjen aktuelnom režimu. Danas je Politika na naslovnoj strani objavila da je Narodna skupština juče zasedala i da je donela odluku da Srbija ne prihvata prisustvo stranih trupa na Kosovu i Metohiji. Druga vest koja mi je privukla pažnju je da je premijer Rusije Jevgenij Primakov otkazao posetu Sjedinjenim Američkim Državama.
Po svemu sudeći situacija oko Kosova se komplikuje. Vlada Srbije saopštila je da izveštaj Državne delegacije o razgovorima u Parizu usvojila. Proglašena je neposredna ratna opasnost, a situacija oko Kosova se mnogo zakomplikovala.
U prošlosti srpskog naroda postojao je narodni kalendar koga su se naši preci strogo pridržavali. Gotovo svaka kuća je držala i koristila taj kalendar. Pošto je kalendar išao paralelno sa pravoslavnim crkvenim, oni su se dopunjavali. On je bio zvanični kalendar srednjovekovnih srpskih država od 1219. godine kada ga je u crkveni kodeks uneo Sveti Sava, pa sve do 19. veka. Bazira se na crkvenom kalendaru predstavlja skup normi kojih su se Srbi tokom vekova pridržavali.
Srpski narodni kalendar, umnogome se razlikuje od kalendara Srpske pravoslavne crkve (po imenima praznika i meseci). On je ipak išao zajedno sa njim i teško se mogu razdvojiti. Nazivi u ovom kalendaru su obično uzimani iz staroslovenske mitologije.
Najstariji zapis o srpskom narodnom kalendaru predstavlja jedan nadgrobni spomenik iz 6. veka. Po srpskom narodnom kalendaru, godine se se brojale od 5508. p. n. e, odnosno od vremena kada se po predanju desio Veliki potop, novo stvaranje sveta.
Godina se po ovom kalendaru delila na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, a zima na Mitrovdan, 8. novembra. Letnje polugodište proslavljali su oko proljećne ravnodnevnice, ali je zvanično kalendar pomeren na 1. mart. I danas se u narodu prvoga marta i uoči Blagovesti (25. marta), ponegde i nekog drugog dana, spaljuju bunjišta (strnjišta) ili se pred ulazom u kuću loži vatra koju ukućani preskaču da bi bili zdravi. Rađanja u prirodi valja zaštiti, po verovanju, „paleći nečistoću i bolest“.
Zimsko polugodište počinje po završetku skupljanja letine, upravo na početku jesenje setve, a kod stočara po spuštanju stada stoke iz planinskih stanova i katuna u jesen u župne krajeve, a to je upravo oko jesenje ravnodnevnice. Posebno značajno je i Preobraženje, 19. avgust, kada se po starom verovanju "menjaju gora i voda".
Zanimljivo je kako su Stari Srbi proslavljali novu godinu. Umesto nove godine oni su proslavljali početke polugodišta: leta i zime.
Mart mesec je upravo karakterističan po tome što je u njemu najduži post u godini - uskršnji. Ove (1999. godine) post obuhvata čitav mart, odnosno u nedelju 21. februara su Bele poklade. Taj, prvi dan, nekada strogo poštovanog, velikog posta obeležavan je na poseban način, južno od Save i Dunava kao slava ljubitelja dobre kapljice. Posuđe se na početku posta detaljno čisti od masti, pa se, toga dana, dopuštalo da se ljudi opuste i provesele, a već sutradan na mrs i veselje nije se smelo ni pomisliti.
Mart mesec je prema narodnom i pravoslavnom kalendaru mesec obnove i mladenaca. Za ove praznike vezuju se lepi običaji, posebno kod parova koji su brak sklopili između dva marta.
Za Mladence su nekada paljene obredne vatre, a i danas se mese naročiti slatki kolačići sa medom – mladenčići. Njih treba da bude 40. Ovaj praznik se u mnogim naseljima slavi i kao seoska svetkovina ili zavetina.
U narodu se posebno pazilo na to kada je Deveti utorak (računato od Božića), kada se ništa nije smelo plesti, tkati, krojiti ili šiti, pogotovu za muškarce jer, po verovanju, ko nosi ono što je izrađeno toga dana nije zaštićen od puščanog metka.
Predznaci za prostu 1999. godinu iz Srpskog narodnog kalendara.
„Bolje da te zima upekne, nego martovsko sunce ugreje. Koliko je u martu rose, toliko je u maju mrazeva. Kišan mart je rataru zao, a suv april još gori. Mart i zima ako zubom ne ugrizu, repom ošinu. Snežan mart ubija njive i vinograde. Martovska grmljavina - rodna godina. Martovska prašina nosi obilato žita i vina. Ako u martu kukavica kuka i roda klepeće, biće toplo proleće. Ako je na Todorovu subotu jaka vetra, biće rodna godina. Kako je o Mladencima, tako će biti celog proleća“.
Verski praznici po pravoslavnom crkvenom kalendaru u mesecu martu 1999. godine
Nastavio sam da radim uobičajene dnevne aktivnosti. Trenutno radim na važanom fondu: Zadužbinsko imanje kralja Petra na Oplencu 1922-1945. godina. Rad na ovom fondu ušao je u završnu fazu sređivanja i obrade. Kada bude gotov analitički inventar ovog fonda, istraživači će dobiti precizne podatke o vrednosti građe koja je fragmentarno sačuvana. To je veoma zanimljiva građa za izučavanje naše prošlosti, posebno dinastije Karađorđević koja je u periodu između dva rata bila vladajuća u Kraljevini Jugoslaviji. Dokumenta otkrivaju mnogo novih detalja o tome kako je građena Zadužbina na Oplencu u Topoli i mnogo pikanterija iz kraljevske porodice, o kojima se malo znalo. Posebno je zanimljivo kako je oformljen Kraljev vinograd i vinarija kupovinom loznih kalemova koji su stizali iz čitave Evrope. Sačuvani su svi ti računi i korespodencija.
Kancelarija br 2 u kojoj radim nalazi se na spratu prostrane zgrade Istorijskog arhiva Šumadije u Šumaricama. Nekada je to bio vojni zatvor, potom zgrada NRIO „Svetlost", a od 1986. godine tu je smešten Arhiv. Prozor kancelarije u kojoj radim okrenut je prema Kasarni „Milan Blagojević" i zgradi „Spomen parka" u Šumaricama. Radim kao arhivista u odelenju za sređivanje i obradu arhivske građe, srcu svakog arhiva.
U dva časa popodne uključio sam radio. Već duže vreme slušam nemačku stanicu “Dojče vele” iz Kelna koja emituje vesti na srpskom jeziku. Na samom početku vesti spiker je objavio ekskluzivnu vest da su avioni NATO alijanse krenuli iz baze u Avijanu (Italija) za napad na SR Jugoslaviju.
Najpre neverica, a potom uzbuđenje i strah.
Po pravoslavnom crkvenom kalendaru danas je Sveti Sofronije Jerusalimski. Ovaj praznik poznat je u nas još i kao „Prvo bdenije“. Prema tom verovanju, svi koji čine bilo kakvo bezumlje treba u ove dane da se „uzdržavaju ili da se bezumlja okanu, ali i prinesu suze pokajanja svevišnjem". Za ovaj praznik paljena je obredna vatra i spremani kolačići sa medom.
Kraj radnog vremena dočekao sam veoma uzbuđeno. Na izlaznim vratima sreo sam nekoliko kolega i saopštio im vest. Ljudi ne mogu da veruju.
Prošao sam kroz Šumarice, gde se nižu humke streljanih 1941. godine. Kragujevac je u ovom veku nekoliko puta iskusio paradigmične užase rata. Zastajem kod spomenika koji je posvećen studentkinji medicine Nadi Naumović. Puno je dece. Spomenik je delo vajara Ante Gržetića, a nosi naziva "Spomenik bola i prkosa”. Ova mlada žena streljana je zajedno sa sveštenikom Androm Božićem iz Badnjevca. Studentkinja medicine i pravoslavni sveštenik - kakva sudbina. Spomenik Nade Naumović je od belog mermera. Rađen je tako da opominje na mladost i užase rata. Pored spomenika neko je postavio krstaču. Miris upaljenih sveća. Neko je skoro posetio grob. Skrećem na levu stazu koja vodi naselju Erdoglija.
Na prilazu naselju Erdoglija, čije zadnje kuće dodiruju Šumarice, kod Erdoglijskog potoka koji nekada zna da nabuja tako da može da pričini velike štete ljudima, hvata me strah. Naselje Erdoglija izgrađeno je šezdesetih godina prošlog veka, kada se Fabrika automobila „Zastava" intenzivno razvijala.
Naselje je moderno oblikovano sa modernim zgradama, ne višim od četiri sprata. Oko zgrada u Kopaoničkoj ulici deca su se bezbrižno igrala. Ne slute ništa.
Na uglu Kopaoničke i jedne pobočne ulice stoji prodavac benzina sa neizbežnim kanisterom i cenom ispisanom na kartonu. Benzin se u ovoj zemlji odavno prodaje na crno. To je naša stvarnost više od deset godina. Ispred kioska, gde ujutru kupujem novine, gužva. To su mahom stariji ljudi - penzioneri koji strpljivo čekaju u redu da nešto kupe. Njima je dokolica postala čekanje u redu. Kod solitera „Ipsilon" srećem predsednika mesne zajednice Stara radnička kolonija Dragana Bekvalca. Poznajem ga dugo. Saopštavam mu vest. Kaže da ništa nije čuo. Ne može da veruje.
Mada mart može da bude nestalan mesec, za ovo doba godine vreme je lepo. Naš narod za martovsku zimu kaže „da je neki deda Sečko pozajmio od baba Marte devet dana i zaledio obesnu staricu i njenih sedam jarića".
Zgrada Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu
Stigao sam kući oko pola četiri. Kuća u kojoj stanujem nalazi se u naselju Stara radnička kolonija. Ni ukućani sa kojima živim, supruga Zorica i tašta Zlata, nisu čuli ništa o bombardovanju. Posle ručka oglasila se sirena za vazdušnu opasnost, sa jedne zgrade u Daničićevoj ulici. Zbunjeni ljude su počeli da izlaze iz kuća i da se okupljaju po uglovima i komentarišu.
Pripreme za odlazak u sklonište, kako to nalažu propisi, trajale su veoma kratko. Poneli smo najnužnije stvari, vodu i tri ćebeta. Trudimo se da prikrijemo strah. Svako na svoj način. Iz psihologije znamo da je emocionalna reakcija kod ljudi u teškim situacijama različita. Na to utiče veliki broj faktora. Neko reaguje sa izraženim strahom više, a neko manje. Najbliže sklonište od kuće je udaljeno oko 200 metara. To je, ustvari, podrum Osnovne škole „Stanislav Sremčević”. U tome nemamo nikakvog iskustva.
Tiho, bez neke velike panike, uputili smo se Drvarskom ulicom prema skloništu. Idemo supruga Zorica, Pavle (sin od četiri godine), i ja, dok tašta ostaje u kući.
Na prilazu skloništu srećemo sve više ljudi. To su mahom žene sa malom decom, uvijena u ćebad. Ljudi su uznemireni. Na samom ulazu u školu dosta Roma iz Licike, naselja u kome oni žive od devetnaestog veka.
Na ulaznim vratima zaustavio nas je jedan mlađi čovek i uputio u sklonište. Na samom ulazu u školu, jedna starija žena je plakala, naricala i klela. Niz neosvetljene stepenice sišli smo i odmah smo se našli u polumraku.
Stepenice skloništa su bile veoma uske. U prvoj prostoriji zatekli smo puno žena, dece i starijih ljudi. Držao sam dete u jednoj ruci, a drugom u polumraku napipao mesto, kako bih mogao da sednem. Ljudi su zbunjeni, komentarišu. Mnogi se prvi put vide, mada stanuju blizu. Nesreća ih zbližava.
Sklonište je, kao i sva javna mesta kod nas, zapušteno. Odjednom nestaje svetla. Deca su počela da vrište, a sve se to mešalo sa žamorom ljudi. Odmah je neko upalio baterijsku lampu. U skloništu je zagušljivo i ustajao vazduh. Ne može se dugo izdržati ovde.
Nekoliko minuta posle nestanka struje, iznenadile su nas tri jake detonacije. Svi smo zatečeni. Najpre tajac, pa vidno uplašeni ljudi počinju preispitivati osećanja, komentarisati događaj. Tu su i prve reakcije.
Preko puta nas neka starija žena umirivala je decu koja su bila vidno zaplašena.
Vrisak dece i opomena rata koji predstoji tera me da razmišljam o prolaznosti života, o tome kako učiniti ovo vreme snošljivim. Nemam odgovor, pošto sve zavisi od drugih koji su daleko od nas.
Posle izvesnog vremena provedenog u pravoj rupi koja na sve liči samo ne na sklonište, odlučili smo da se vratimo kući. Izašli smo obazrivo. Napolju nam je mesečina pomogla da se nekako snađemo i stignemo do kuće, pošto nije bilo uličnog osvetljenja.
Ulaz u sklonište Osnovna škola „Stanislav Sremčević“
Panika je zahvatila sve. Zatičemo uznemirene komšije koji se pakuju da beže u selo. Doznajemo da su prve bombe pale u blizini Arhiva. Gađana je kasarna „Milan Blagojević" u Šumaricama.
Strah je taj koji nas tera na brze odluke i reakciju, a došao je iznenada sa bombama NATO alijanse. Donosimo odluku da napustimo Kragujevac i da se prebacimo u selo Radmilović u Gruži, gde ćemo biti bezbedniji.
Kasno noću pošli smo u selo.
Na putu prema selu sreli smo mnogo ljudi koji beže. Dvojica mladića, jedan u vojnoj uniformi, zaustavljaju nas u selu Kusovac. Traže kuću porodice Bačarević. Stigli smo kasno u selo.
Kuća u koju smo se smestili da prenoćimo nalazi se u selu Radmilović u zaseoku Poljci, blizu Boračke reke. Pripada Ljubi Đokiću, taštinom ocu. To je stara kuća, stara možda i preko 200 godina (dograđivana je nekoliko puta od brvnare, polubrvnare do čatmare). U kući smo zatekli deda Ljubu i tasta Milisava Kolakovića koji je iz susednog Borča, ali tu već duže vreme živi.
Putovanje do sela u ovom slučaju došlo je kao kazna. Početak napada i bombe u nas su unele ožiljke, istovetne onim koje doživljavamo kada prvi put spoznajemo ovaj svet.
Vesti na TV, i radiju smenjuju se filmskom brzinom. Desetak minuta posle poletanja aviona iz baze NATO u italijanskom gradu Avijanu, Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana objavio je vest da su započeli „vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ“.
Petnaestak minuta pre 20 časova bombardovana je Priština. Nakon eksplozija nestalo je struje. Sirene za uzbunu u Beogradu su se oglasile oko 20:15 sati. u Beogradu je bombardovano prigradska naselja. Jake detonacije čule su se oko Avale. Pogođena je i radarska stanica u Rakovici. Četiri ekspozije čule su se iz pravca aerodrom u Batajnici. Gađana je i okolina Novog Sada. Radio Pančevo je javio da je pogođena fabrika aviona. Napadnuti su i vojni ciljeve u Crnoj Gori. Meta napada bio je aerodrom Golubovci kod Podgoice i vojna baza u Danilovgradu.
U Beogradu je održana vanredne sednice Savezna vlada. Posle sednice je jugoslovenski premijer Momir Bulatović saopštio: Savezna vlada proglasila ratno stanje.
Savezni sekretarijat za informisanje izdao je saopštenje u kome je naveo sledeće: „NATO pakt je večeras izvršio agresiju na SRJ. Izvršen je napad na jednu suverenu zemlju, protivno svim principima i normama međunarodnog prava. Zbog toga, iz stanja neposredne ratne opasnosti, Savezna vlada donela je odluku o proglašenju ratnog stanja. Ova odluka stupa na snagu odmah“. Vlada je pozvala sve građane, pripadnike VJ i policije, savezne i organe republika članica, preduzeća i druge subjekte odbrane, „da izvršavaju svoje ustavno pravo i zakonom predviđene dužnosti u odbrani suvereniteta i nezavisnosti SRJ“.
Savezna vlada uputila je poziv građanima da mirno, odgovorno i savesno ispunjavaju svoje radne obaveze i time daju najbolji doprinos odbrani SRJ. Vlada se obratila Savetu bezbednosti, Organizacije UN, sa zahtevom „da zaustave agresiju NATO i da osude ovaj vandalski čin“. Ovo je akt bez presedana u međunarodnim odnosima, suprotan Povelji OUN i kao takav ugrožava mir i stabilnost u regionu i na evropskom kontinentu“, napisano je u tom aktu.
Savezni ministar za odbranu Pavle Bulatović je u svom saopštenju naveo na državnoj televiziji „da su procene da će udarima NATO biti izloženi vojni i policijski ciljevi“ i da „Amerika i NATO hoće i na taj način, bukvalno vandalski, da stanu u odbranu terorista na Kosovu i Metohiji. Hoće tako da prekinu mogućnost političkog rešenja kosovske krize za koje se Srbija i SRJ zalažu. Imajući u vidu ovu opasnost, jedinice VJ i pripadnici MUP Srbije razmešteni su u prostoru da bi se izbegle i smanjile eventualne štete i gubici“.
Generalštab Vojske Jugoslavije dao je saopštenje o agresiji u 20 časova: „NATO pakt izvršio agresiju na SRJ. Vojne snage Severnoatlantske alijanse, po diktatu i interesu svetskog policajca Sjedinjenih Američkih Država, a za račun šiptarskih separatista i terotista, grubo su narušile teritoriju suverene Jugoslavije i brutalno ugrozile živote njenih građana. Borbeni sistemi protivvazdušne odbrane koji su pravovremeno otkrili agresorske projektile i efikasno dejstvovali, nisu oštećeni i ostaju u borbenom rasporedu i spremnosti za dalja dejstva. U prvom naletu svetskih agresora gađano je preko 20 objekata, a dejstva još traju. VJ preduzima sve mere odbrane i zaštite. Operativna spremnost i borbena gotovost su na najvišem mogućem nivou, a raspoloženje i motivisanost vojnika i oficira je besprimerno visoka. U jedinice VJ masovno se javljaju dobrovoljci za odbranu otadžbine. Prve eksplozije do kojih je došlo posle napada NATO pakta označile su kraj međunarodnog prava, suspendovale Povelju Ujedinjenih nacija i otvorile novu tužnu stranicu svetske istorije".
Drugi put je objavljen znak vazdušne opasnosti u 0:40 sati. Napadnut je aerodrom Ponikve kod Užica, ali nema povređenih.
Istorijski arhiv Šumadije je mali kolektiv. Zgrada Arhiva nalazi se u kragujevačkim Šumaricama. Kolektiv nije bio dovoljno pripremljen za slučaj rata i neposredne ratne opasnosti. Postojala je "Uredba" i "Uputstvo o merama zaštite arhivske građe i registarturskog materijala u slučaju rata", koje su bliže regiulisala mere koje treba sprovesti u arhivu na zaštite arhivske građe za slučaj rata. Navedena normativna akta odnosila su se na zaštitu celokupne arhivske građe i registarturskog materijala. Međutim, realizacije uputstava i obezbeđivanja finansijskih sredstava za ovu namenu, kao i opremanja odgovarajućih prostorija za smeštaj arhivske građe i mikrofilmova u arhivskim ustanovama u Srbiji nije bilo. Odmah prvog dana bombardovanja uočene su sve slabosti opštenarodne odbrane, zasnovane na klasičnom ratu. Uvidelo se da je lokacija zgrade Arhiva u blizini vojnih objekata nepodesna i da je nedovoljna informisanost i pripremljenost, a da je ažuriranje vojnih planova bilo slabo, kao i da je nedovoljna opremljenosti za rat iz vazduha. To je uticalo da je već prvog dana zavladala panika. U hodu je trebalo rešavati pitanja koja su se otvarala novim napadom.
Mesto gde su pale prve bombe u Šumaricama 24. marta 1999. god. (snimak od 25. marta 1999. godine)
Sled događaja koji su prethodili bombardovanju.
Na konferenciji za štampu Bila Klintona, predsednika SAD, 20. marta 1999. godine, optužen je Slobodan Milošević, predsednik SR Jugoslavije, kao glavni krivac za događaje na Kosovu.
Posle toga je NATO krenuo u akciju. Bombardovanje je počelo 24. marta 1999. godine. Večeras je na RTS-u saopšteno da su gađani ciljevi u Prištini, Kuršumliji, Danilovgradu, Užicu, Novom Sadu, Pančevu i Podgorici. Prilikom napada korišćeni su vazdušni prostori Hrvatske, Mađarske i Albanije.
Kako su javili reporteri sa terena, 24 NATO aviona bombardovalo je na Kosovu ciljeve u Belaćevcu i kod Kuršumlije. Da bi uspešno dejstvovali, Albanci su sistemom upaljenih baklji obavestili pilote da su ušli na teritoriju Kosova. Na periferiji Podgorice gađan je aerodrom Golubovci i Danilovgrad.
To je bio neki sled događaja koji su prethodili bombardovanju.
Daju se uputstva kako postupiti kada čujete znak za vazdušnu opasnost.
U selu se na drugi način ovo doživljava. Sve je ovde mirno. Imam uitisak da je stalo vreme. Donosim odluku da vodim svakodnevno beleške o ovom vremenu. U svakom od nas postoji iskonska želja usađena duboko u nama, i skrivena, koja nas tera da ostavimo pisani trag o vremenu u kome živimo.
Želja da se dokuči večnost, da se plamen večnosti prenese budućim generacijama, izražena je posebno kod istoričara. Nekima uspeva da se domognu tog plamena, nekima ne.
Mada nemam nekog iskustva sa pisanjem dnevnika, želja je velika da se iskažem i na ovom polju i to me tera da ostavim pisani trag o bombardovanju.
Prisećam se svojih neukih predaka koji su imali više sluha za rat, a manje za olovku i papir. Mali broj je od njih ostavio pisan trag o svom vremenu. Otuda je njihova prošlost ostala nepoznata. Bila je poznata dok je bilo usmenih predanja, ali kako ni ona nisu zabeležena, vreme je to izbrisalo.
Arhiviste su u svakom društvu „čuvara istine“. To su ljudi koji daleko od očiju javnosti rade jedan veoma dragocen posao za društvo. Arhivisti su obično stručna lice kojima je poveren nadzor nad arhivskom građom, odnosno fondovima i zbirkama koji se čuvaju u arhivima. Oni imaju zadatak da brinu i o arhivskoj građi u nastajanju, da je štite posle preuzimanja. Pošto započnu rad u arhivu, prolaze kroz pripravničku obuku, a pošto prođu kroz sva arhivska odelenja u arhivu, polažu stručni ispita, čime stiču pravo na zvanje arhivist.
Šta će dalje biti od njih zavisi od njih samih. Oni mogu raditi savesno i odgovorno posao u arhivu na zaštiti arhivske građe i tako ispuniti svoj radni vek. Onim ambicioznijim i vrednijim pruža se mogućnost da kroz stalno usavršavanje postanu eksperti za pojedine oblasti arhivske delatnosti ili istorije, i pošto dobiju viša zvanja, postanu cenjeni stručnjaci u kulturi čije će se ime izgovarati s dužnim poštovanjem.
Osnovni zadatak i posao arhiviste je da brine o arhivskoj građi, što se smatra jednim od najodgovornijih društvenih zadataka. Kroz njihov rad povezuju se prošlost, sadašnjost i budućnost i stvara slika razvoja ljudskog društva.
Nobelovac Ivo Andrić rekao je njima: „Radeći taj posao (arhivisti) svakodnevno unose svetlost naučne istine u događaje prošlosti“.
O arhivima i zadatku arhivista Ivo Andrić je zapisao: „U arhivskim prostorijama, među ormanima i policama punim tih često potcenjenih hartija, vrši se stalna služba istine, našoj ljudskoj, relativnoj istini, koja se teško uočava i osvetljava, a lako zamračuje i gubi, ali kojoj ipak moramo verno i istrajno da služimo, ako želimo da naši životi budu na čvrstim osnovama i naša društvena atmosfera čista i zdrava. Materijali koji su tu pohranjeni moraju biti čuvani i cenjeni isto kao i svako drugo narodno dobro od društvenog interesa i opšte koristi.“
Preneti u nasleđe budućim generacijama kultrna dobra koja su nam ostavili preci, svakako je jedna od najsvetijih i najvažnijih dužnosti.
Dužnost arhivista-istoričara u oružanim sukobima se menja. On pored zaštite arhivskih dokumenat u ratu i neposrednoj opasnosti postaje „svedok vremena“, a samim tim od njega se očekuje da kao stručno lice događaje protumače i objasne. Tako oni retki, ostavljajući beleške o tom vremenu, ulaze u predvorje „kulture sećanja“.
Ove beleške vodim kao arhivista, neposredno posle samih događaja, i one treba da iskažu subjektivan odnos pisca prema tim događajima. Beleške treba u budućem vremenu da posluže kao osnov za promišljanje o našoj kulturi sećanja, kao jednom važnom segmenatu kulturnog identiteta.
Prva ratna noć - stara kuća u selu Radmilović (1999)
Pošto smo posle kratkog razgovora legli, pokušavao sam da zaspim, ali mi to nije uspevalo. Noć mi se čini kao večnost. Ni supruga nije dugo zaspala.
Samo je sin Pavle, umoran, odmah utonuo u san...
TONSKI SNIMAK PROMOCIJE (35:45)
Učesnici:
Slavica Jagličić, direktor Istorijskog arhiva Šumadije - uvod, odlomci
Miroslav Jovanović, urednik Kragujevačkih novina - recenzija
Komentara: 0