Svetski dan zaštite životne sredine Srbija dočekuje sa dva neslavna rekorda – Vinča je najveće smetlište u Evropi, a Veliki bački kanal najzagađeniji vodotok u Evropi. Sa Igorom Jezdimirovićem, predsednikom udruženja Inženjeri zaštite životne sredine, razgovarali smo o tome kako sve uništavamo svoje okruženje i ima li rešenja za ovaj hronični problem.
“Bez zdrave životne sredine nema zdravog čoveka i zdrave nacije. Nažalost, kod nas su problemi nebrojeni i oni su decenijski. Svi su uglavnom zasnovani na tome što oni koji odlučuju ne razumeju potrebu za ulaganjem u zaštitu životne sredine. To ulaganje nije interesantno za naše donosioce odluka jer se ne može kapitalizovati u kratkom vremenskom periodu“, kaže Igor Jezdimirović.
Onda često čujemo kako nema dovoljno para i kako je sve to skupo.
“To je laž. Srbija odvaja jedva polovinu prikupljenih sredstava od ekoloških taksi na zaštitu životne sredine. Fond za zaštitu životne sredine je ukinut 2012. godine, a on je bio nadležan za investiranje od tih ekoloških taksi. Sada se prikupljena sredstva slivaju u budžet i onda zavise od dobre volje – da li će i koliko biti utrošeno u ove svrhe. I onda preko 50 odsto sredstava za zaštitu sredine ide u druge svrhe.“
Zato naš sagovornik tvrdi da ne stoji priča da nemamo para. Uz to, pokazalo se da bi se i privredni rast unapredio kada bi se povećala ulaganja u životnu sredinu.
“Nažalost naši donosioci odluka su na to ostali potpuno gluvi, a pitanje životne sredine se javi obično kad se suočimo sa problemima. Tako je bilo i relativno skoro kada je vazduh bio nesnosno zagađen, em se video golim okom, em nije moglo da se diše.“
Jezdimirović govori i o glavnim uzrocima zagađenja vazduha, i u Beogradu i u u manjim mestima.
“U Beogradu je vazduh uglavnom zagađen zbog termoelektrana, zbog zagađenja iz energetskog sektora, a tu su i individualna ložišta, automobili. Kad se iskombinuju i nepovoljni klimatski uslovi kao početkom godine, onda to zagađenje ne može da ode i pravi stravične probleme. Zatim, u Zrenjaninu ne postoji volja da se zatvori kafilerija i da se na adekvatan način uništava animalni otpad i onda nastaju ogromna zagađenja i smrad koji se širi gradom. S druge strane, Valjevo ima nepovoljnu klimu, u kotlini je, pa zagađenje ne ide gore i uz industrijsko zagađenje i ložišta, eto problema“, kaže naš sagovornik.
Dakle, osnovni problem je što nema rešenja za dobijanje energenata iz obnovljivih izvora,
“Pre svega, mora da se uradi energetska efikasnosnost objekata, da se smanji potrošnja toplotne i električne energije, moraju da se ubace solarni izvori energije.“
A jesu li oni skupi i neizvodljivi kod nas kao što mnogi pričaju?
“A koliko košta jedan život, dete sa astmom, svi oni koji su oboleli zbog nezdravih čestica? Podaci iz inostranstva kažu da kod nas 15.000 ljudi umre od zagađenja vazduha. Koliko koštaju ti životi? A naši krovovi su idealni za solarne panele. Cena dobijanja energije iz solarnih kolektora je slična ili čak i niža od one od uglja, jer ono što vidimo na računu za struju nije ono što plaćamo. Ne zaboravimo da je EPS subvencionisano preduzeće“, nastavlja Igor Jezdimirović.
Na sve to jasno je da smo svi u pravom vrzinom kolu – od zagađenja ljudi se razboljevaju, moraju da se leče, to opterećuje zdravstveni sistem, a i veliki novac iz budžeta ide na zdravstevnu zaštitu. I sve tako ukrug.
Otpadne vode
Svega 10 odsto otpadnih voda u Srbiji se prečišćava, što znači da sve ostalo, 90 odsto onoga što i industirja i ljudi ostave za sobom ide u reke.
“Tako se u Boegradu na lepim kejevima u reke direktno izliva fekalna kanalizacija. A ribari tu pecaju jer tu najbolje grize. To je pitanje civilizacijskog cilja Srbije, pitanje strateškog opredeljenja – hoćemo li da budemo moderna i zdrava životna sredina ili razorena i prljava životna sredina…“, kaže Jezdimirović.
Deponije
Igor Jezdimirović ističe da je oko 80 odsto teritorije Srbije pokriveno sistemom prikupljanja otpada, što znači da dobar deo stanovništva i dalje nema kome da preda otpad, pa se snalaze gde stignu.
“Najveći deo komunalnog otpada odlazi na nesanitarne deponije. Te nesanitarne deponije se od divljih razlikuju samo po tome što su se neki ljudi dogovorili da tu bacaju smeće, a za divlje se nisu dogovorili. Posledice na životnu sredinu su identične.“
Zato smo ujedno i tako daleko od reciklaže jer je problem sa prikupljanjem smeća, a kamoli sa razvrstavanjem bez kog reciklaže nema.
“Nije da nema novca, nema političke volje. Problem je i sa ambalažom za zaštitu bilja koje koriste poljoprivrednici. Jednostavno nemaju kome i gde da ga daju, a ne mogu zauvek da ga čuvaju, da budu savesniji od države, pa on završi na rubovima njiva, u vodotokovima“, nabraja Jezdimirović.
Pijaća voda
Nije tajna i da imamo velikih problema neadekvatnim otklanjanjem otpadnih voda
“Tu su polupropusne septičke jame, pretvaranje bunara u septičke jame kad dođe vodovod… Nama su prvi izdani pijaće vode zagađeni fekalijama. Onda da bismo pili kvalitetnu vodu moramo da kopamo dublje a tamo su arsen, radijum… Zamislite državu koja hoće sebe da smatra evropskom, a 16 godina u Zrenjaninu nema pijaću vodu. I dobar deo vode u Vojvodini nije za piće“, ističe Jezdimirović
Mini-hidroelektrane
Ovo teško pitanje već duže vreme potresa Srbiju, jer se tako direktno i ozbiljno tiče i životne sredine i egzistencije ljudi.
“Ta vrsta gluposti će verovatno da stoji u analima kako ne treba čuvati životnu sredinu. Mi smo od zaštite životne sredine došli do toga da se biološki minimum nije ispoštovao i da se bukvalno reke guraju u cevi, a ljudi teraju sa svojih ognjišta. To ne može da se oprosti. Zato je 13. juna veliki skup protiv mini-hidrocentrala“, otkriva naš sagovornik.
Seča šuma
Uništavanje zaštićenih područja je ogromno, a uz to ga prati veliki apsurd.
“Nama se nacionalni parkovi 100 odsto finansiraju od seče šuma što je apsolutno kontradiktorno – sečete šumu da biste finansirali nacionalne parkove od te drvne mase koju ste izvukli. Taj model je neodrživ i pokazuje nedostatak volje da se nešto uradi. Trenutno na Fruškoj gori imamo privatizaciju dela nacionalnog parka, tj vraćanje imanja manastirma, ali važno je znati da se i kod onog što je u privatnom vlasinštvu a na zaštićenom području moraju poštovati mere. Kad nemate funkcionalni sistem koji to štiti, onda svako radi šta hoće.“
Filteri na fabrikama
Velike fabrike takođe su veliki problem.
“Filteri direktno utiču na kvalitet vazduha. Stranim investitorima se ovde sve obećava. Bilo ko od njih do 2025. može da pušta recimo u naše reke šta god hoće. Kad treba da se gradi neka fabrika, pa se zapitamo šta ćemo ako ne stavi filter, sve se reši uz obrazloženje da je veliki broj nezaposlenih.“
Zato je, kaže Jezdimirović, važno da se mere poštuju , da se unapredi rad inspekcije, pa da sudije i tužioci oštro kazne one koji zagađuju životnu sredinu.
Neslavni rekordi
“Dan zaštite životne sredine dočekujemo sa vea neslavne titule – Vinča je najveće smetlište u Evropi, a Veliki bački kanal najzagađeniji vodotok u Evropi. Uz to, Vojvodina je najmanje pošumljena oblast u Evropi. Možemo da budemo evropski rekorderi u pogrešnom upravljanju životnom sredinom“, napominje Jezdimirović.
Srećom, kako kaže, sve je više onih koji su svesni značaja zaštite životne sredine. Svesni su i da ako svi mi ne budemo vodili računa o tome, niko neće.
DAN UŽIVO, N1: PROFESOR RISTIĆ: MHE PRAVE MALO ENERGIJE, A PROUZROKUJU VELIKU ŠTETU
IZVEŠTAJ O PRIKUPLJENIM I ISPLAĆENIM NOVČANIM SREDSTVIMA ZA PODSTICAJ POVLAŠĆENIH PROIZVOĐAČA ELEKTRIČNE ENERGIJE ZA 2018. GODINU
HIDROELEKTRANE ZAPADNOG BALKANA: KO PLAĆA, KO PROFITIRA? (BENKVOČ, SEPTEMBAR 2019)
Ja sam obavio istraživanje na 46 objekata, od kojih je oko 40 izgrađeno. Proveli smo sate da bismo videli makar jednu jedinu ribu koja se kreće
Sa modulom oticaja od 5,7 litara u sekundi po kilometru kvadratnom, mi smo jedna od siromašnijih regija Evrope
Prema podacima Svetske banke, Srbija godišnje gubi oko 15 procenata električne energije u prenosno-distributivnoj mreži od mesta proizvodnje do potrošača
Martin Dojl, direktor Vodoprivrednog programa Univerziteta Djuk, nazvao je poblem velikog broja malih brana na istom slivnom području „smrću hiljadu rezova“
„Dobio sam sudske tužbe od ljudi koji prave male hidroelektrane. Neki od njih su se našli povređenima i smatraju da je to ugrožavanje njihovog ugleda i časti i traže materijalnu nadoknadu. Idem na sud zbog toga, ali meni to ne predstavlja nikakav problem: ja ću da ispričam ono što pričam svuda i što su činjenice“, kaže profesor Ristić. „Svestan sam da će biti svega i svačega, ali ja ću i na sudu pričati o ovome jer istina ne može da se zaustavi.“
ZAROBLJAVANJE PRIRODNIH RESURSA U PRISUSTVU JAVNIH VLASTI
“Izgradnja malih hidroelektrana u Srbiji može se opisati kao proces zarobljavanja prirodnih resursa u korist partikularnih interesa, dok ostvarenje ciljeva javne politike izostaje, pre svega zbog odsustva odgovornosti.
Zanemarivanje ekoloških i društvenih aspekata je ključno.
Energetska tranzicija i dekarbonizacija se u Srbiji nije dogodila niti postoje pokazatelji koji govore u prilog tome da se ova transformacija energetskog sistema i društva može učekivati u narednim decenijama. Nakon deset godina od početka sprovođenja odredbi Ugovora sa Energetskom zajednicom Srbija nije uspela da poveća udeo obnovljivih izvora energije u bruto finalnoj potrošnji, već je udeo obnovljivih izvora u 2017. bio manji nego u 2009. kao baznoj godini.
Od planiranih 250 MW kapaciteta hidroelektrana snage veće od 10 MW nije izgrađena niti jedna dok je od planiranih 188 MW MHE ukupno izgrađeno 62,9MW*, odnosno 3% ukupne proizvodnje električne energije iz hidropotencijala.”
- U Briselu kažu da pažljivo prate događanja u regionu oko izgradnje i uticaja hidrolektrana malog kapaciteta. Navode da je nedavna studija o ”Regionalnoj strategiji za održivu hidroenergiju na Zapadnom Balkanu” procenila da 50 najvećih hidroelektrana u regionu Zapadnog Balkana proizvodi 95 odsto hidroenergije, a da udeo 200 malih hidroelektrana obezbeđuje tek preostalih 5 procenata.
Evropska komisija zato smatra da bi regionalni projekti na Zapadnom Balkanu trebalo da se fokusiraju na obnavljanje već postojećih velikih hidroelektrana, a da se samo u ograničenom broju slučajeva razmotre velike grinfild opcije (investiranje u potpuno novu kooji tek treba da se preuređuje, bez korišćenja postojeće infrastrukture).
...”Preteruju", smatra Ulrih Ajhelman, „jednostavno preteruju u svemu. Način kako pišu procene uticaja i razgovaraju sa lokalnim zajednicama je tako primitivan da ga je na legalnoj osnovi lako oboriti. Ti procesi se već vode u slučajevima Severne Makedonije i BiH, a SRBIJA JE SLEDEĆA NA REDU”
Kako bi ispunila obećanje Energetskoj zajednici da će do 2020. godine proizvoditi 27% struje iz obnovljivih izvora, Srbija već godinama ulaže u čistu energiju – između ostalog u izgradnju i rad mini hidroelektrana (MHE).
Nakon što MHE počne sa radom, njen vlasnik postaje povlašćeni proizvođač električne energije pa za otkup struje od države dobija iznos veći od tržišne cene. Taj novac država sakuplja kroz račune za struju građana, koji su od 2013. godine opterećeni posebnom naknadom.
Prema podacima koje je Elektroprivreda Srbije (EPS) nedavno objavila, u 2018. godini za struju iz MHE izdvojeno je 24,9 miliona evra. Na spisku se nalaze i drugi obnovljivi izvori koje država finansira – solarna energija, energija iz biomase, vetra, prirodnog gasa i drugo.
Komentara: 0