U martu 1943. godine, u Vrnjačkoj Banji, Veselin Šijaković je ubio oficira Gestapoa, majora Paula Keniga, koji je rukovodio streljanjima u Kragujevačkom masakru.
Veselin Šijaković je rođen 1924. godine u Nikšiću gde su se njegovi roditelji doselili iz Andrijevice. Njegov stariji brat, Vuko, stradao je 1944. godine, dok je pilotirao savezničkim avionom. Drugi brat, Mitar, odveden je iz beogradske Gimnazije na Sremski front, gde je stradao već trećeg dana borbe.
Drugi svetski rat zatekao ga je u Kragujevcu gde je učio Vojno-tehničku školu. Kada su zaposeli zgradu Vojno-tehničkog zavoda, Nemci su zarobili se pitomce, pa i njega. Ubrzo su, međutim, pustili Hrvate, Muslimane i Slovence, a Srbe su uputili na prinudni rad.
U jesen 1942, vrhovna komanda je odlučila da likvidira gestapovskog majora koji je imao ključnu ulogu u streljanjima civila i đaka u Kragujevcu. Za taj zadatak je određena jedna trojka s najviše iskustva. Ušli su u zgradu u Beogradu u kojoj je živeo taj major, kroz otvoren prozor podruma, ali ih je na stepeništu koje je vodilo na sprat, dočekao nemački stražar i pobio ih.
U međuvremenu, gestapovski oficir prešao je u Vrnjačku banju, gde su Nemci imali jako uporište, oko deset hiljada vojnika. Šijaković je sam prijavio svoju trojku za likvidaciju nemačkog oficira. Pridružio im se jedan vojnik iz Vrnjačke banje, koji je dobro poznavao teren.
Revija Istok, 2005. godine, Veselin Šijaković je detaljno opisao kako se to sve odigralo:
"Noću smo se prikrali vili u kojoj je živio gestapovski oficir. Čekali smo u dvorištu da dođe sa sjedeljke u obližnjem hotelu. Oko jedan sat posle ponoći, u pratnji trojice vojnika, pojavio se, teturajući se, očigledno pijan. Vojnici su mu pomogli da se popne uz unutrašnje stepenište i vratili se da patroliraju ulicom. Kada je otvorio prozor od svoje spavaće sobe, posao nam je bio znatno olakšan. Uzeo sam stube koje smo donijeli sa sobom, i postavio ih uz zid. Prvi put su mi ruke zadrhtale, i to tako jako da su stube počele udarati o zid. Rekao sam sebi: Ipak, ja nijesam za ovakve zadatke!
Uspio sam nekako da se popnem u uđem neopaženo. Lijevom rukom sam ga ščepao za kosu i glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom mu zario nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto glavu nije mogao da mrdne, noge su mu otišle u vis i neprestano koprcale! U istom trenutku, odjeknuo je vrisak žene koja je ležala u susjednom krevetu, na moje zaprepašćenje. Zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa par metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, mislili su da je njemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da ne upotrebljavamo vatreno oružje, pa je jedan od njih pohitao uz stube. Sudarili smo se na stubama, niz koje sam ja više padao, leđima, nego što sam koračao.
Zasvirale su sirene, poziv na uzbunu, a mi smo se dali u bijeg kroz susjedna dvorišta. Tek tada sam shvatio da sam zaboravio da uzmem torbicu njemačkog oficira, što mi je bio jedan od zadataka. Mislio sam da ću zbog toga biti kažnjen, međutim, od Vrhovne komande sam odlikovan Obilića medaljom, koju mi je kasnije, pred 20 hiljada boraca, uručio veliki junak Jezdimir Dangić, komandant Drinskog korpusa."
DVA PROFESORA NA STRATIŠTU LICEM U LICE - JEDAN JE BIO SA ĐACIMA KOJE SU ZLOTVORI STRELJALI, DRUGI JE KOMANDOVAO STRALJAČKOM VODU DA PUCA
Priču o Miloju Pavloviću, heroju i direktoru Kragujevačke gimnazije koji je ostao uz svoje đake čije su živote uzeli nacistički kuršumi i koji je rekao “Pucajte, ja i dalje držim čas” znaju svi. Da je sa druge strane, one koja je naredila i sprovodila streljanje bio takođe jedan profesor, ali kao zli negativ kragujevačkog profesora heroja, malo ko zna. Taj zlotvor ne samo što je bio profesor, već je bio i sveštenik - major Paul Kenig.
Visokog nemačkog oficira koji je komandovao zločinom ubili su partizani samo 20 dana kasnije kod Lebana, dok je pokušao da se ukopa u stajsko đubrivo
Ni 76 godina nakon velikog nacističkog zločina u Kragujevcu, kada su 19, 20. i 21. oktobra u znak odmazde za pogibiju 21 nemačkog vojnika u napadu partizana i četnika kod sela Dumače, po principu „100 za jednoga“, streljane hiljade ljudi, ne jenjava bol i sećanje na tragediju koja je ceo grad zavila u crno. Nedužni muškarci, žene i deca, izvedeni su iz kuća, škola, pokupljeni po ulicama, bez razloga. Naredbu za grozomornu osvetu dao je komandant Srbije, general Franc Beme, a u delo je sproveo komandant 724. puka u Kragujevcu, major Paul Kenig, u civilstvu profesor teologije protestantske crkve. Među više hiljada streljanih, zla sila kukastog krsta ubila je 301 dete, od kojih je 40 bilo mlađe od 15 godina.
Foto: N. Raus
- Surovost majora Keniga, koji je bio sveštenik i profesor u školama u Austriji, do danas ni posle sedam decenija nije zaboravljena. Svešteno lice koje je trebalo da propoveda ljubav, nadu i veru pogazilo je svoje učenje i fanatično je verovalo u zlu politiku. Na osnovu svega, istorijskih činjenica i dokumenata, on je zločin izvršio po komandi pretpostavljenog, ali i zbog nacističkog uverenja koje je utemeljeno u knjizi Adolfa Hitlera „Majn kampf (Moja borba)“, u kojoj je izložena sva mržnja prema slovenskim narodima kako bi se ostvario satanski plan da se njihove zemlje porobe i uključe u život Trećeg rajha - priča pukovnik Željko Zirojević, istoričar i predsednik kragujevačkog SUBNOR-a.
Istorijski izvori kažu da je major Paul Kenig život završio u južnoj Srbiji, da su ga pronašli i ubili partizani kada je nastavio svoj krvavi put da se sveti nedužnom narodu. U selu Konjine kod Lebana, Keniga su 19. novembra, samo mesec dana posle kragujevačkog masakra, opkolili borci Južnomoravskog partizanskog odreda, kojima je komandovao Ratko Pavlović Ćićko, španski borac i narodni heroj.
- Tokom okršaja Paul Kenig je pokušao da se ukopa u stajsko đubre. Pronađen je sa dvogledom, pištoljem, ličnim dokumentima - kaže Zirojević.
Grob ovog zločnica danas se ne zna. Ironijom sudbine, takav zlotvor završio je život tamo gde mu je i mesto, na đubrištu.
Svake godine otkrivamo još žrtava
Broju žrtava kragujevačkog masakra nema kraja, a svake godine se identifikuju novi. Komisija SUBNOR-a Kragujevca dostavila je Spomen-parku još 236 imena streljanih koja dosad nisu upisana. Tačan broj žrtava nije poznat. Nemački izvori govore o 2.300, dok domaći idu čak i do 7.000 ubijenih. Prota Dragoslav Veličković u oktobru 1941. zapisao je da je “danas u Kragujevcu streljano 7.000 ljudi”. List „Borba“ i četnički izvori navode da je ubijeno preko 5.000 ljudi. Glasila Srba u SAD pominju 4.000 žrtava, a Milorad Tomašević, koji je ukopavao leševe, navodi da je video 30 velikih i četiri mala groba, sa više od 3.500 ljudi, bez onih čija tela su porodice odnele.
Treća je u knjizi majora Dragana Sotirovića "Srbija i Ravna Gora". Piše da su Keniga ubili četnici kod sela Leskovac, pored puta Kragujevac - Kraljevo.
Kustos Muzeja ’’21. oktobar’’ u Krgaujevcu, Brkić, pričao mi je da je Kenig umro u Drezdenu 1968, prirodnom smrću. Nije osuđivan.
Današnji kustosi nisu našli papire koje je imao Brkić. Kažu da je u Drezdenu posle rata bilo osam Paula Keniga, da je ovaj jedan od njih, ali detalja nema.
O suđenju
Suđeno je komandantu Kenigovog puka, koji je tada bio u Kraljevu. Suđeno mu je negde 1947. u Vršcu, mislim. Osuđen na smrt i streljan. Ne znam kako i koliko je tu pominjan Kragujevac.
Beme, kao komandant Srbije, izveden je pred sud u Nirnbergu, obesio se pre suđenja.
Keniga i Bišofshauzena, dakle dvojicu oficira tada glavnih u Kragujevcu, izgleda da komunisti nisu ni tražili, ali nisam siguran. U muzeju nisu mogli da mi kažu ništa o tome.
Miodrag Šutić: Na tom Rapaj brdu..., su partizani zajedno sa četnicima sačekali Nemce i ubili 23 nemačka vojnika..., a onda su došli u Kragujevac i streljali nekoliko hiljada ljudi...
Svetolik Nikolić, Petar Simović - Kragujevac
Četvrta epizoda
...Borbe za Kragujevac trajale su od 14. do 21. oktobra 1944. godine i u njima su učestvovale jedinice Crvene armije i XVII divizije Druge armijske grupe pod komandom Koče Popovića.
Kragujevac je oslobođen 21. oktobra 1044. godine, na dan trogodišnjice fašističkog streljanja njegovih građana.
Partizani i crvenoermejci ušli su u Kragujevac u ranim jutarnjim časovima, ali sem kozaračkog kola, koje su igrali oslobodioci, i kazačoka sovjetskih vojnika, drugih hmanifestacija sreće zbog oslobođenja skoro da i nije bilo jer je ceo grad još uvek tugovao za žrtvama fašističkog streljanja...
Sagovornici: Svetolik Nikolić, Dušan Filipović, Nenad Đorđević, Jovan Pavlović-Bojadžić, Predrag Ilić, Petar Simović, Slobodan Ćirović, Dragoslav Stepković - Kragujevac
Komentara: 0