Zamislite...

Budite na tren roditelj koji je tog jutra ispratio dete u školu i kome su javili da su ih na nišan izvukli sa časa i postrojili u vrstu... Onu za streljanje.
Samo zamislite...

Budite na tren oko deteta koje gleda u nišan.
Koji sa strahom čeka taj poslednji trenutak koji će mu rasporiti telo... detinje telo. Telo koje još uvek nije stasalo, niti uspelo da se privikne na bol. Telo koje se još jutros privijalo uz grudi majke...

Budite na tren njihovo uho...
Oslušnite silinu žamora kojim se oprašta čovek od života... Koji, negde niz vetar, ostavlja i raznosi poslednje reči...
Poput zapisa i poslednjeg svedoka da je ikad živeo.
Urlik bola, nikad ispravljene nepravde, jauk nemoći...

Kažu da su tada preko noći roditelji osedeli tražeći među leševima svoju decu, pokušavajući da prepoznaju prste mile šake, šaru jutros navučene košulje... Pokušajte, samo probajte da napipate strah kojim se gube sve nade...
Za svakog nemačkog vojnika tada su ubili 100 civila...
Za tri nemačka vojnika ubili su 300 kragujevačkih đaka...
Eeej, đaka! Dece!
Za koju godinu to bi bilo 300 stasalih momaka...
Nisu tada ubili 300 đaka. Ubili su 300 budućih porodica. Ubili su i njihovu decu. I decu njihove dece...
Koliko je to ljudi? Mogu li se prebrojati?

Kažu da su tada ubijali i male Rome, čistače cipela koje bi zatekli po ulicama.
Za jedno prepodne ubili su 3.000 ljudi.

Da li znate da su po Šumaricama, godinama posle, umesto belih cvetale crvene lale? Možda je to znak da ova zemlja ne može da im oprosti.
Ko uopšte ima pravo umesto nje da oprašta krv koja je natopila?

Samo zamislite...
Budite na tren roditelj koji je tog jutra ispratio svoje dete i nije dočekao da se vrati...

21. oktobar 1941. Kragujevac

Foto: Zoran Petrović
Jasenka Lalović