Janićije Đurić (Stragari, 1779– Stragari, 1850), sekretar Karađorđa Petrovića, član Državnog saveta i predsednik Apelacionog suda.
Posle aktivnog učešća u Prvom srpskom ustanku u kojem je imao funkciju sekretara Vožda Karađorđa, dugo je bio u izgnanstvu. U Srbiju se vratio 1830. godine; marta 1834. g. postao je član Zakonodavne komisije, a februara 1835. godine član Državnog saveta. Marta 1839. imenovan je za člana, a 21. juna 1840. za predsednika Apelacionog suda. Ponovo je postao član Državnog saveta 3. septembra 1840, i na tom mestu je ostao naredne dve godine, do Vučićeve bune septembra 1842. godine. Tada je smenjen, penzionisan i do smrti je živeo u Beogradu i Stragarima.
Opismenio se u manastiru Vraćevšnica gde je 1810. g. postao iguman. U odsudnom trenutku bitke na Ljubiću (1815) sačuvao je prisebnost i udarnjem u doboš prikupio raštrkanu ustaničku vojsku. Učestvovao je u bici na Paležu. Posle smrti Beogradskog mitropolita Dionisija upravljao je beogradskom mitropolijom 1815/16. godine. Duhovnik porodice kneza Miloša postao je 1818. Često je putovao po Srbiji. Zalagao se za osnivanje bogoslovske škole u Kragujevcu. Postao je prvi predsednik konzistorije osnovane u Kragujevcu 1822. godine. Kada je knez Miloš – kome je pored državne bila važna i crkvena autonomija (autokefalnost srpske) crkve – sklapao (1831) konkordat sa Vaseljenskom patrijaršijom, u Carigrad je poslao Melentija i užičkog episkopa Nićifora Maksimovića. Vaseljenska patrijaršija je Melentija rukopoložila za mitropolita autokefalne Beogradske mitropolije. Uredio je granice episkopija, ustanovio je Arhijerejski sabor i ograničio je samovlašće vladika. Za sekretara je doveo Petra Jovanovića, svog docnijeg naslednika. Na njegovu inicijativu izrađen je prvi crkveni ustav za Beogradsku mitropoliju. Prikupljao je stare bogoslužbene knjige i druge starine. Razboleo se i umro u manastiru Vraćevšnica, gde je i sahranjen.
Dimitirije Davidović (Zemun, 1789 – Smederevo, 1838) u Zemunu je završio osnovnu školu, Gimnaziju je pohađao u Sremskim Karlovcima. Filozofiju i medicinu studirao je u Kežmarku, Pešti i Beču. U prestonici Austrijske monarhije sa Dimitrijem Frušićem izdavao je i uređivao Novine srbske (1814–1821). Zbog finansijskih i političkih razloga napustio je Beč i prešao u Srbiju (1821). Jedno vreme boravio je u Šapcu. Sekretar kneza Miloša i njegov glavni saradnik u diplomatskoj borbi za autonomiju Srbije bio je od 1822. do 1835. godine. U diplomatske misije u Carigrad upućivan je povodom pregovora o hatišerifima 1829, 1831. i 1833. g. U Kragujevcu je živeo od 1822. do 1836. godine. Bio je urednik prvih novina u Kneževini Srbiji Novina srbskih koje su pokrenute 1834. godine. Pripadao je krugu političara koji su se zalagali za ograničenje vlasti kneza Miloša. Nakon Miletine bune za tri nedelje je napisao prvi ustav Srbije – Sretenjski. Ustav je od velikih sila ocenjen kao liberalan i neprikladan za državni položaj Srbije. Posle ukidanja ovog ustava Davidović je razrešen dužnosti. Umro je u Smederevu, gde je i sahranjen. Davidović je jedan od najznačajnijih javnih delatnika Srbije u XIX veku.214
Jovan Simić Bobovac (Bobovo kod Jagodine, 1775 – put Kragujevac-Valjevo, 1832), knez, narodni prvak, predsednik Suda opštenarodnog serbskog i Kragujevačkog opštenarodnog suda. Bio je učesnik Prvog srpskog ustanka, ali se istakao tek u vreme prve vladavine kneza Miloša po svojim sudskim dužnostima. Posle Drugog ustanka bio je knez Podgorske knežine Valjevske nahije, ali je 1823. godine smenjen zbog raznih zloupotreba. Iste godine knez ga je vratio u državnu službu i postavio za predsednika Suda opštenarodnog serbskog. Obavljao je po potrebi razne vojničke dužnosti, sve do 1830 godine, kada je imenovan za predsednika Opštenarodnog suda u Kragujevcu. Približavao se kneževoj opoziciji koja je tražila da se država uredi ustavom i zakonima. Izjava da je Srbiji neophodan ustav, data 1832. godine Jovanu Gavriloviću – koštala ga je života. Posle nekoliko dana, kneževe pristalice su ga ubile na putu između Kragujevca i Valjeva. Bio je prva žrtva borbe za Ustav u Srbiji u XIX veku. Sahranjen je kod crkve u Kamenici (Podgorina). cvetko Rajović215 (Vukovići, 1793 – Beograd, 1873) je bio srpski političar i sudija Vrhovnoga suda; ministar unutrašnjih poslova bio je u periodu od 1840. do 1842. Veran knezu Milošu Obrenoviću, učestvovao je u nekoliko zavera protiv Karađorđevića, zbog čega je bio zatvaran. Po povratku kneza Miloša na presto, postao je predsednik Vlade (18. april 1859 – 8. novembar 1860) i ministar spoljnih poslova Kneževine Srbije.
U Srbiju je došao 1810. i učestvovao u Prvom srpskom ustanku, a napustio je 1813. godine, posle propasti ustanka. Zatim se ponovo vraća 1825. godine i radi kao sekretar Jevrema Obrenovića. Sekretar Kneževe kancelarije bio je od 28. oktobra 1828. do 12. maja 1831. Knez Miloš ga je 1829. poslao u diplomatsku misiju u Vlašku, generalu Kiseljevu i grofu Dibiću Zabalkanskome, a tokom 1830. (sa Avramom Petronijevićem) u Rusiju kod ruskoga imperatora Nikolaja. Imperator je tada poručio knezu da narodu treba da podari ustav. U Petrogradu su tada kupili prvu državnu štampariju, kojom su 1834. štampane prve Novine srbske. Bio je i član zakonodavne komisije.
Bio je jedno vreme upravnik Beograda i predsednik Beogradskog narodnoga suda. Kada je 1835. izbila Miletina buna, Cvetko je bio upravnik beogradske varoši, a na vesti o buni hvalio je pobunjenike i govorio protiv kneza. Knez Miloš je naredio da ga uhapse i da ga pogube na putu za Požarevac, ali je izvršenje tog naređenja sprečio Jevrem Obrenović. Nakon proglašenja Sretenjskog ustava 15. februara 1835. bio je postavljen za člana Državnoga saveta; kada je (11. aprila), Ustav suspendovan – nije ušao u reorganizovani Savet.
Jedno vreme bio je glavni vojni komesar, a 1837. knežev ađutant. Nakon donošenja Turskog ustava (1838) ponovo je postao član Državnog saveta. Bio je organizator sahrane kneza Milana 1839. godine i svečanosti na kojoj je čitan turski carski berat o priznavanju Mihaila Obrenovića za kneza. Bio je ministar unutrašnjih poslova od 16. maja 1840. do 8. septembra 1842. Kada je počela Vučićeva buna 1842. godine, nalazio se u Kruševcu, gde ga je domaćin zarobio i dao da ga sprovedu do Tome Vučića na Vračaru. Odmah nakon smene dinastije bio je osuđen na dugogodišnju robiju u teškom gvožđu, ali je pomilovan nakon nekoliko meseci. Pošto je knez Aleksandar Karađorđević bio pod teškim pritiscima ruske vlade, nastojao je da se pokaže velikodušnim, pa je početkom maja 1843. pomilovao Rajovića.
Zbog učešća u zaveri protiv kneza Aleksandra Karađorđevića u Katanskoj buni 1844. godine uhapšen je i u zatvoru je proveo dve godine. Godine 1850. postao je sudija, a zatim i predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Zbog učestvovanja u Tenkinoj zaveri 1857. godine bio je osuđen na smrt, ali je pomilovan. Za vreme druge Miloševe vlade 1859–1860. godine, Rajović je bio predsednik Vlade (knežev predstavnik) i ministar inostranih poslova i predsednik Državnog saveta. Nakon smrti kneza Miloša knez Mihailo ga je imenovao za potpredsednika Saveta. Penzionisan je odlukom namesništva 1869. godine. Bio je oženjen Anom, ćerkom Karađorđevog sekretara Janićija Đurića. Cvetkova ćerka Draga bila je udata za pukovnika Antonija Oreškovića.
Stevan Stefanović Tenka (Donji Milanovac, maj 1797 – Beograd, 1865) je bio političar, ministar pravde i prosvete i predsednik Državnog saveta. Za savetnika za finansije postavljen je 1834. Tokom 1835. postao je član Upravnog saveta u Kragujevcu. Za predsednika Saveta postavljen je 1836, a 1838. g. za ministra prosvete i vrhovnog nadzornika karantina. Kao ministar prosvete obilazio je škole u Srbiji i izdavao uputstva za njihov rad. Kada je donet Turski ustav, kao savetnik postavljen je za ministra pravde i prosvete.
Za vreme prve vlade kneza Mihaila, kada je Jevrem Obrenović podbunio više nahija protiv tutora maloletnog kneza, morao je zajedno sa drugim ustavobraniteljima da 1840. godine pobegne u Carigrad. Po nalogu Turske i Rusije knez Mihailo je bio prinuđen da dozvoli povratak većini ustavobranitelja, pa se Tenka nakon 13 meseci izbeglištva vratio u Srbiju decembra 1841. godine. Nakon smene dinastija ponovo je član Saveta (od 1842). Od 1844. g. bio je potpredsednik, a od 1848. predsednik Saveta. Organizator je zavere protiv kneza Aleksandra Karađorđevića, 1857. godine. Bio je osuđen na smrt, ali zatim pomilovan.
Počasni je član Društva srpske slovesnosti od 5. februara 1845. Predsednik DSS je bio od 10. marta 1848. do 22. jula 1848. Za počasnog člana Srpskog učenog društva imenovan je 29. jula 1864. godine Pavle Stanišić (Smederevo, 1802 – Beograd, 1863), oficir, pukovnik, ministar finansija i član Državnog saveta. U državnu službu stupio je 1818. godine. Od 1836. do 1839. bio je direktor kaznačejstva. Tokom 1836. godine postao je član Državnog saveta. Bio je knežev ađutant od 1839. do 1840. godine. Od maja 1841. do 4. februara 1847. bio je ministar finansija. Od 1847. do 1857. godine bio je ponovo član Državnoga saveta. Zatvoren je (1857) zbog učešća u Tenkinoj zaveri. Spadao je u širi krug zaverenika i nije bio uključen u planove o kneževom ubistvu, nego je samo radio na prevratu. Svi zaverenici bili su osuđeni na smrt. Knez je najpre nameravao da potvrdi presudu, ali zbog Portine intervencije nije smeo to da učini, pa je pomilovao zaverenike na doživotnu robiju u Gurgusovačkoj kuli (Knjaževac).
Na Portinu intervenciju pušten je u proleće 1858. godine i prognan u Tursku, gde je živeo najpre u Nišu, pa onda u Ruščuku. Kada se knez Miloš vratio (1859) na vlast, Pavle Stanišić se vratio u Srbiju; postavljen je (1860) za predsednika glavne kontrole, a za vreme kneza Mihaila za upravnika javnih građevina. Bio je počasni član Društva srpske slovesnosti od februara 1845. godine.
Stojan Simić (Boljevci, 1797 – Beograd, 1852), trgovac, političar i jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka. Posle Drugog srpskog ustanka bio je u Bukureštu u službi kod Mihaila Germana kao tatarin, a potom ga je i sam Miloš 1820. g. postavio za svog tatarina. Bio je član srpske delegacije u Carigradu 1831. godine. Učestvovao je u organizaciji Miletine bune, a po donošenjeu Sretenjskog ustava kratko je bio član Državnog saveta. Narednih godina bio je nadzornik Miloševih imanja u Vlaškoj. Po donošenju Turskog ustava, 1838. godine, postavljen je za člana, a zatim i za predsednika Državnog saveta.
Aleksa Simić (Boljevci, 1800 – Beograd, 1872), političar, istaknuti član ustavobranitelja i ministar. U Srbiju je prešao 1819. godine i postao pisar u Knjaževskoj kancelariji. Kratko vreme je bio sekretar Jovana Obrenovića. Ubrzo je vraćen u Kragujevac i pored posla sekretara obavljao je i blagajničke poslove. Proglašenjem Sretenjskog ustava imenovan je za ministra finansija. Međutim, i na toj funkciji je bio kratko. Njegov politički uspon usledio je tek posle dolaska ustavobranitelja na vlast, 1842. godine. Kao prvak ustavobranitelja bio je (1843–1844) kneževski predstavnik i ministar unutrašnjih dela; 1849–1852. ministar prosvete i pravde, 1852–1853. ministar unutrašnjih dela, 1853–1855. ponovo kneževski predstavnik i ministar inostranih poslova. Povratkom kneza Miloša 1858. godine, kao i svi ustavobranitelji, izgubio je političku funkciju i uticaj koji je do tada imao.
Lazar Teodorović (Kaona 1771 – Carigrad, 1846) političar i diplomata. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Tokom Prvog srpskog ustanka radio je kao pisar kod kneza Jakova Nenadovića (1805–1813); po završetku ustanka prebegao je u Austriju, a zatim emigrirao u Rusiju. Kada je izbio Drugi srpski ustanak vratio se u Srbiju i bio na raspolaganju knezu Milošu Obrenoviću, koji ga je postavio za pisara u svojoj kancelariji u Kragujevcu. Budući da je bio angažovan u diplomatskim aktivnostima, knez ga šalje u Carigrad kao narodnog deputata 1827. godine. U službi je stalno napredovao i 1839. godine postao je član Državnog saveta. Za vreme vlade kneza Aleksandra Karađorđevića bio je član okružne uprave i suda u Šapcu, ministar pravde i prosvete i prvi srpski ambasador (kapućehaja) u Carigradu. Govorio je nemački, latinski i ruski. Oženio se Devom, kćerkom kneza Ranka Lazarevića. Sa drugom ženom, sestrom Dimitrija Crnobarca, ministra prosvete, imao je jednu kćerku koja se udala za prof. Vladimira Jakšića, sina Jakova Jakšića. Bio je počasni član Društva srpske slovesnosti.
Ilija Garašanin (Garaši, 1812 – Beograd, 1874), srpski državnik, sin imućnog trgovca Milutina Savića Garašanina iz šumadijskog sela Garaša. Školovao se kod privatnih učitelja, u grčkoj školi u Zemunu i u Orahovici. U državnu službu stupio je kao carinik na Višnjici, a posle u Beogradu. Za načelnika regularne vojske u činu pukovnika postavljen je 1839. godine. Državnu službu napustio je 1840. godine i kao privatno lice živeo je na imanju u Vlaškoj. U Vučićevoj buni 1842. poginuli su mu otac i brat. Kao pristalica ustavobra- nitelja u državnu službu ponovo je stupio 1842, kada je imenovan za pomoćnika ministra unutrašnjih dela. Na jesen 1843. imenovan je za ministra unutrašnjih poslova. Za vreme Vučićevog i Petronijevićevog odsustva iz zemlje (1843/44) postao je najznačajniji ustavobraniteljski političar. Autor je Načertanija (1844) – programa nacionalne politike, prema kome je cilj spoljne i unutrašnje politike Srbije stvaranje jedinstvene nacionalne države. Nalazeći se na čelu Ministarstva unutrašnjih dela držao je sve konce vlasti u svojim rukama. U vreme revolucije u Austriji 1848/49. godine podržavao je srpski pokret slanjem dobrovoljaca i naoružanja. Posle smrti Avrama Petronijevića (1852), imenovan je za predsednika vlade i ministra inostranih dela, ali je sa tog položaja, na zahtev Rusije, morao da odstupi već 1853. Kao član Saveta 1857. godine radio je na svrgavanju s vlasti kneza Aleksandra Karađorđevića. Ministar unutrašnjih dela postao je ponovo 1858. g. Zalagao se za donošenje Zakona o Narodnoj skupštini. Kada je Svetoandrejska skupština izglasala nepoverenje knezu Aleksandru ispratio je vladara iz dvora u pašin konak na Kalemegdanu. Knez Miloš nije hteo da ga primi u državnu službu. Predsednik vlade i ministar inostranih dela postao je 1861. godine. Uživao je podršku Rusije, pa je zajedno sa knezom Mihailom radio na stvaranju balkanskog saveza i pripremao teren za rat protiv Osmanskog carstva. Iznenada je otpušten iz državne službe, jer se protivio knez Mihailovoj ženidbi sa rođakom Katarinom Konstantinović. Na dan atentata na kneza Mihaila 11. juna 1868. godine brzo je reagovao i sprečio uzurpaciju vlasti od strane zaverenika. Po svojoj predanoj, nekoristoljubivoj i odmerenoj politici Garašanin spada u red najvećih srpskih državnika. Ponikao u Šumadiji, on je nastavljao državotvornu politiku vožda Karađorđa i kneza Miloša. Petar tucaković (Vučjak, 1792 – Kragujevac, 1857), gružanski knez, pukovnik i državni savetnik. Odrastao je u Čestinu i bio je veliki prijatelj sa Tomom Vučićem Perišićem, iako se politički često nisu slagali. Prvi put se pominje kao učesnik Hadži-Prodanove bune, ali i jedan od vođa, zajedno sa Tomom Vučićem Perišićem i Simom Milosavljevićem Paštrmcem. Knez Miloš ga je postavio za buljubašu svojih momaka, a 1830. za kapetana u Gruži. U vreme Miletine bune, Petar Tucaković je stigao u Kragujevac sa oko 1.000 vojnika i učestvovao u gušenju ove pobune. Kada je formirana Sredotočna vojna komanda 1835. godine, on je postavljen za njenog prvog komandanta. Tada je dobio i čin pukovnika. Sredinom 1836. godine pao je u nemilost kneza Miloša i bio smenjen sa tog položaja, izgubivši i zvanje kneza Gružanskog. Međutim, već naredne godine postavljen je za člana Knjažeskoga sovjeta (Državnog saveta), a 1839. ponovo je imenovan na istu funkciju. Bio je odan Obrenovićima, što je i pokazao u vreme Jovanove i Vučićeve bune. Nakon proterivanja kneza Mihaila, septembra 1842. godine, smenjen je sa mesta savetnika i izgubio je politički i vojni značaj koji je do tada imao.
Naslovne ilustracije: Janićije Đurić (rad Uroša Kneževića, Narodni muzej, Beograd); Mitropolit Melentije Pavlović (rad Georgija Bakalovića, Narodni muzej, Beograd); Stefan Stefanović Tenka (rad Uroša Kneževića, Narodni muzej, Beograd); Pavle Stanišić (rad Uroša Kneževića, Narodni muzej, Beograd); Stojan Simić (rad Uroša Kneževića, Narodni muzej Beograd); Aleksa Simić (talbotipija Anastasa Jovanovića, Etnografski muzej); Ilija Garašanin (talbotpija Anastasa Jovanovića, Matica srpska)
Komentara: 0