Desanka Maksimović (Rabrovica, Divci, kod Valjeva, 16. maj 1898. - Beograd, 11. februar 1993), srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti
„Desanka Maksimović jedinstvena je pojava u našoj kulturnoj istoriji.”
M. Bećković
„U srpskoj književnosti njena pojava jeste jedinstvena, a redak je pesnik i u evropskoj književnosti koji je imao snage i kreposti da se tako čudesno obnavlja. Redak je pesnik, u nas i na strani, koji je uspevao da složi višeslojne mostove prema različitim čitaocima, da bi od njih kretalo stalno oživljavanje pesničkog teksta, kao što je bivalo i biva sa Desankom Maksimović...”
Nikša Stipčević, decembra 1988.
„Od pesnikinje što neponovljivo peva iskustvo sopstvenog postojanja izrasla je u pesnika što iskazuje i iskustvo sopstvenog naroda u vremenima stradavanja, pa zatim dorasla do pesnika što kazuje matafizičko iskustvo čoveka našeg doba, da bi dosegla i do izricanja postojanja i ljudskog bića i kosmosa: ljudskog bića u kosmosu i kosmosa u ljudskom biću...”
Svetlana Velmar-Janković, Brankovina, oktobar 1992.
* * *
Skupština opštine Kragujevac dodeljuje joj Oktobarsku nagradu grada Kragujevca 1963, za pesmu Krvava bajka. Tom prilikom proglašena je za počasnog građanina grada Kragujevca.
Godine 1963. dobija počasnu Diplomu grada Kragujevca.
1987. godine Skupština opštine Kragujevac dodeljuje joj Povelju grada Kragujevca.
Ne stidim se što sam, kako vi velite, varvarin sa Balkana, tla prljavštine i bure. Čujte sad, i kod nas ima neke vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate, daleki ste i od rođenih sinova, za trpezu svoju ne posadite svakog tuđina; vi možete da pijete a da svakom ne pružite čašu vina.
A kod nas su još stari običaji grubi: mi puštamo svakog pod svoje sleme, kod nas se još i s namernikom ljubi, kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine; kod nas svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine.
Vi, doista, imate nekoliko miliona Hristovih kipova, na svakog čoveka po jednoga, imaju ga drumovi i polja, apsane i škole; a kod nas, kad ljudi veruju u Boga, u sebi ga nose, i tiho mu se, skoro u snu, mole.
Vi, istina, za svaki kut života imate sprava i mašina, sve ste sračunali i sve znate; izumi su vaši za divljenje; a mi još imamo starinske alate, ali sve je kod nas još zdravo i prirodno kao glina: i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke pravila i nauka o slobodi, o svemu se kod vas piše i pripoveda; ali mi i po nepisanim zakonima slobodno živimo i nekog prirodnog držimo se reda, slično ognju, vetru, i vodi.
Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano, kako se jede, govori, oblači; a mi, kad govorimo, vičemo i mašemo rukama, i čorbu glasno srčemo, i u rukavicama smo kao na mukama.
Sve je kod nas zaista prosto: obuću nosimo od svinjske kože, puno je kod nas seljačkih navika i stvari; i kraljevski preci naši doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje, ruši i pali; ali mi nismo oni što smišljeno tlače, mi ne smatramo da je svet celi naše polje; mi ne bismo podneli ni urođenik prašumski da zbog nas plače; duša nam je prostrana, iako smo brojem mali.
Komentara: 0