Narod je dovoljno uplašen neće odustati od ideje ”Rio Tinto Marš sa Drine”
To nije slogan smišljen u leglu obojenih revolucija nego ljudi koji žive na Drini
Kopanja litijuma u Srbiji je donedavno bilo političko pitanje, sada se stvar obrnula pa istovremeno vlast i narod, svako za svoj račun, nastali problem premješta u egzistencijalu sferu. Vlast tretira Srbiju kao rastuću ekonomiju u svijetu raspada svjetskog ekonomskog poretka, koja mora da obezbjedi kontinuirani progres, narod koji je uplašen da mu tlo izmiče pod nogama i da će mu zbog sumporne kiseline i drugih hemikalija koje se koriste za odvajanje litijum bora od otpada, upropastiti sve što su stvorile generacije očeva, đedova.
Rio Tinto je kompanija koja je, još prije pronalaženja litijuma, pustošila zemlje Latinske Amerike, sejala revolucije u Čileu, danas drži Boliviju na ivici građanskog rata, u pustinjama Australije eksploatiše litijum, sada dolazi u Srbiju i prvi put kopa na naseljenoj, poljoprivrednoj teritoriji; narodni strah se uvećava. Da li je taj narod uplašen za sudbinu srpske države nakon što je Predsjednik Republike, čekajući oberštraumfirera Šolca i pitao ”dobro hoće li neko meni da objasni o čemu se radi (šta mi čekamo)” ili je napalm straha posejao sam Šulc kada je narodnu sumnju da će biti potrovan potkrjepio rečenicom – ”da, biće i onih kojima će naškoditi kopanje litijuma.”
Mi ne znamo da li je Šolc Vučiću donio katil ferman; ”potpiši sve što si obećao a onda ćemo očekivane nerede na kojima će narod da iskaže nezadovoljstvo iskoristiti, rušićemo te i dovesti na vlast čovjeka novorođenog u događajima koji slijede!” ”Taj novi će ne samo da kopa litijum nego će i da potpiše sankcije Rusima!Ili ćeš ti potpisati sankcije Rusiji?”
A šta ćemo sa narodom pitam se ja? Ko će njega pokupiti sa ulice i smiriti vratiti u normalan život, dati mu da diše, ore, stvara, radi, rađa se umire i odlučuje osvojoj sudbini? Narod je dovoljno uplašen neće odustati od ideje ”Rio Tinto Marš sa Drine”To nije slogan smišljen u leglu obojenih revolucija nego ljudi koji žive na Drini.
Od 1941. nije bilo tako strašne pojave u Srbiji kao poniženje koje nam je priredio oberštraumfirer. Jedino što je tadašnja Njemačka bila srce svjetskog inženjeringa uključujući i ideologiju superiornosti koja preseljena preko okeana i pretvorena u ideju nove lijevice te woke ideologije koju vode bogata elita i holivudska antihrišćanska koalicija. Ne znam ko je pustio vijest da nije samo Jadar na udaru Rio Tinta nego da se Zapadna Srbija pretvara u rudnik na još trideset lokacija, pa da ima još trideset, ukupno šesdeset? Taj potez je uvećao strah u narodu koji se poput infekcije raširio Srbijom. Podstaknut takvom idejom, čovjek poslije, nadamo se, jednokratnog gubitka Kosova, Rezolucije o Srebrenici, teško podnosi godine koje slijede nose i njegov potpuni nestanak.
Narod u Srbiji stoji na brvnu preko duboko iskopanog jarka, političkog jaza između vlasti i opozicije koji je, uzgred, samo privid pošto je najdublja srpska država njen američki ambasador Kristofer Hil, koji je, treba primjetiti, sjedio u zgradi na Andrićevom vencu kada je potpisivan Memorandum o rudarskim aktivnostima. Ne može biti da pomeuti gospodin nije kompatibilan sa Rio Tintom! Kao što nije isključeno da posredno može biti uključen i u rušenje Vučićeve vlasti. Njegova ogromna uloga u srpskoj socijalnoj areni uspješno je pokrivena u maglama koje proizvode nizovi ”kreativnih” televizija i tabloida koji odavno relativizuju ovu istinu. Ključna pak istina koju ne vjerujem da doživljava sa zadovoljstvom je istina da Vlast nije uvela sankcije Rusiji a dio opozicije bi to učinio odmah (Đilas i partija Slobode i pravde)
Vlast sa svojim dekorativnim nacionalizmom i nesumnjivim infrastrukturnim dostignućima ima adute za svoje političke sljedbenike iako nije izvjesno da se, kada je litijum u pitanju radi o stopostotnoj saglasnosti ukrugovima SNS. S druge strane uspješno razbijena opozicija (među njima neki već djeluju kao jugoistočno krilo NATO pakta) i ovaj put uskaču na voz narodnih nevolja, kao svoj broj na političkom ruletu Srbije. Ovaj put nema posrednika u proizvodnji događaja koji slijede. Nije opozicija potpisala ugovor sa RioTintom pa je na onome koje taj papir potpisao da ga povuče (ne znam da li treba tražiti od Rusa da nam daju te dvije milijarde da se ratosiljamo RioTinta kada već od njih dobijamo obavještajne podatke da se sprema Majdan). Pa da se izbjegne katastrofa i da se narod doživi kao saveznik koji je, u međuvremenu izgubio zaštitu. Jer on je krenuo u odbranu svojih interesa koji nisu mali; vazduh, voda, hrana, privatno vlasništvo i taj narod ne može biti identifikovan kao neprijatelj svoje države! Dakle narod osjeća da gubi sve. A čovjek koji tako osjeća uvećava svoju destruktivnu moć pa se stopi u mističnu masu. Šta ta masa radi znamo iz svoje nesrećne i veličanstvene prošlosti.
Iz serijala "Moj život" koji je snimio Emir Kusturica
"Mi znamo da je Rio Tinto zavio pola planete u crno"
"Da znamo šta nas čeka u Srbiji"
"Korporacije duboko zadrle u sve pore države"
PRVI DEO: Šta nam je budućnost?
JUTJUB
DRUGI DEO: Ono što ne mogu da reše pare, rešava mnogo para
JUTJUB
TREĆI DEO: Čitav svet počiva na diktaturi
JUTJUB
Izvor: Sputnjik, 29.-31. 8. 2024.
Iz arhive
Ideja zaustavljanja Rio Tinta sigurno dobra
„Uvek sam za rešenja koja idu u prilog našeg naroda. Ideja zaustavljanja projekta rudnika i Rio Tinta je sigurno dobra, ali se dobra namera pretvara u političku konotaciju“, rekao je za Nova.rs danas na Mokroj Gori naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica.
„Sadašnja situacija je previše komplikovana da bi čovek bio pametan i mogao da kaže šta danas da se radi. Ovo sada postaje deo predizborne kampanje, a u vodstvu postoje ljudi koji se bave politikom“, kaže poznati reditelj.
„Kad govorim nešto o Srbiji, uvek uzimam u obzir ne ono što se dešava kod nas nego ono što postoji u svetu. Mi danas, u ovih deset godina, živimo u vremenu promena, koje, daj Bože, da ne donesu neki rat“, kaže Kusturica.
Prema njegovim rečima, može se zaključiti da u Srbiji ne postoji dovoljno informacija o Rio Tintu a ne postavlja se ni pitanje, zašto baš Srbija a ne neka druga zemlja u kojoj sigurno ima više litijuma nego kod nas?
„Najveći deo litijuma postoji u Nemačkoj. Zašto ga tamo Rio Tinto ne eksploatiše? Rio Tinto ima biografiju preduzeća koje je 1943.godine u Čileu pravilo Čuda, svrgavalo sisteme, režime, društva. Tako da je ova sadašnja situacija previše komplikovana da bi čovek bio pametan i mogao da kaže šta danas da se radi. Jer, ako je Srbija industrijska država ili poluindustrijska država, ona ima interes da razvija rudarstvo. A da li se njoj isplati da rudarstvom uništi ono što već ima? To svakako nije pitanje za one koji rukovode tim demonstracijama. Ne govorim o nepokornim građanima koji bi uvek izašli, govorim o onima koji vode. Jer ako je jedan od njih za davanje Kosova i u isto vreme se bori za nešto što je oslobađajuće za srpskog seljaka a pri tom nema nikakve veze sa srpskim seljakom, šta je to? Ja gledam unapred i pitam se: Šta bi bilo kad bi se taj ekološki deo, koji je zanimljiv, pretvorio u politiku a on očigledno jeste politika pa je tako to sve sporno“, ističe reditelj Emir Kusturica.
Profesora Kusturicu smo pitali i da nam pojasni njegovu konstataciju da za deset godina neće uopšte biti hrane.
„To neće biti samo zbog toga, zbog rudnika. Svetska koncepcija je da se ne jede živo meso nego da se pravi veštačko meso. Svetska koncepcija je da postoji veliki svet u kome će vladati elita i IT inženjeri a da ćemo svi mi biti robovi, to je Bil Gejts rekao. Tako da ja kad govorim nešto o Srbiji, a to je najvažniji deo ovog intervjua, ja uvek uzimam u obzir, ne ono što se dešava kod nas, nego ono što postoji u svetu, a mi sada živimo u ovih deset godina, u vreme najveće promene koja, daj Bože da ne donese neki rat“, zaključio je Kusturica.
Podsetimo, Profesor Emir Kusturica se 2012.godine oštro suprodstavio namerama istraživanja rude nikla na području Mokre Gore i tadašnjem ministru rudarstva Milanu Bačeviću i njegovim tvrdnjama da istraživanje nije štetno. Kako je tada preneo nedeljnik Vrema, on se ministru obratio i otvorenim pismom u kome je naveo i podatke Međunarodne agencije za Istraživanje kancera, po kojima se nikl navodno svrstava u grupu A1 kancerogenih materija, jer izaziva kancer nosa, sinusnih šupljina i grkljana. On je takođe naveo da podaci dostupni o rudnicima nikla govore kako ljudi oboljevaju u radijusu od 50 do 100 kilometara od mesta na kome se ruda pomoću sumporne kiselina odvaja od otpada. Prema njegovim rečima tada, obnavljanje ideje o eksploataciji nikla na Mokoj Gori bi ukazalo na odsustvo odgovornosti i na poražavajući odnos države prema prirodnoj baštini koju je sama zaštitila.
Pet godina kasnije, 2017.godine, kako je tada preneo portal “Živeti sa prirodom” na novu najavu istraživanja na Mokroj Gori, ovog puta rude gvožđa, Kusturica je ponovo reagovao. Dok sam živ, neće proći pokušaj istraživanja nikla u Mokroj Gori, ovog puta kamufliran „istraživanjem rude gvožđa“, izjavio je tada Emir Kusturica.
Komentara: 0