Iz Rošije Montane, sa solidarnošću:
Zbog snažnog protivljenja rudniku Rumunija je pobedila – može i Srbija
- Rio Tinto je u Srbiji od 2001. godine, dakle više od 20 godina. Imao je sasvim dovoljno vremena za razvoj rudnika Jadar. Razlog zašto to nije mogao da uradi je uglavnom zato što nije uspeo da ubedi meštane, vlasnike nekretnina i srpsku javnost generalno da je razvoj rudnika vredan društvene i ekološke žrtve. Ako ne verujete da je protivljenje građana iznad obaveza po međunarodnim ugovorima, onda pogledajte Rošiju Montanu
- A „ako se ne postigne dogovor“, da li to znači da su procedure izdavanja ekoloških dozvola i javne konsultacije u skladu sa pravom EU samo predstava? Da li će, bez obzira na to šta građani i stručnjaci govore tokom konsultacija, ukoliko se ne postigne dogovor, Rio Tinto ipak tužiti državu „za milijarde“
- Rio Tinto bi i dalje mogao da preti arbitražom i pokrene je pred međunarodnim tribunalom „za milijarde“ kako bi demonstrirao silu, ali to ne znači da će i pobediti. I postoje dobri razlozi za to
Foto: Rovina - Sud poništio odobrenje rudarskog projekta - Mining Watch
Iz perspektive suseda – Rumunije u ovom slučaju – bilo je i zadivljujuće i zastrašujuće pratiti proteste protiv eksploatacije litijuma u Srbiji. Zadivljujuće je i inspirativno zbog hrabrosti, upornosti, odlučnosti i kreativnosti koje je pokazalo toliko mnogo građana. A zastrašujuće je zbog taktike zastrašivanja, nepoštovanja imena, ismevanja i drugih postupaka koje koriste zvaničnici koji žele da proguraju projekat po svaku cenu. Ali ovo drugo možda možete, uz dobar prstohvat crnog humora, smatrati i komplimentom kada vas vaši protivnici tako otvoreno ne vole. To pokazuje da vaša hrabrost, upornost, odlučnost i kreativnost imaju uticaja. U Rumuniji nam je ovo mnogo puta pomoglo.
Ovde se borimo protiv najvećeg rudnika zlata u Evropi, u mestu zvanom Rošija Montana. Počelo je dok je Rumunija još bila u procesu pristupanja EU. Za razliku od Srbije, Komisija EU nije izrekla podršku rudniku zlata u vreme kada izveštaj EIA još nije bio objavljen, jer je to neprofesionalno i neetično. Ali generalno govoreći, podržavala je nova ulaganja i poslove; sastanak sa rudarskom kompanijom i tako dalje. U jesen 2013. godine, stotine hiljada nas je izašlo na ulice tokom nekoliko meseci, bilo po kiši ili po snegu, u gradovima širom Rumunije i u dijaspori, kako bismo iskazali solidarnost i divljenje za hrabrost i odlučnost meštana iz Rošije Montane koji su se borili za svoju dom: svoje selo, školu, crkve, groblja i poljoprivredno zemljište odakle je rudarsko preduzeće htelo da vadi zlato. Kada su sela i gradovi zajedno izašli na ulice, energija i odlučnost su bili toliko moćni da je postalo nemoguće da rumunska vlada odobri pristup kanadskoj rudarskoj kompaniji Gabriel Resources.
Suočen sa tako velikim suprotstavljanjem, tadašnji rumunski premijer rekao je da će, ako se ne postigne dogovor, kanadska rudarska kompanija izvesti Rumuniju pred međunarodni arbitražni sud i tužiti za više milijardi.
Ovo je bio slučaj i u Srbiji. Prvo je u januaru 2022. Vučić rekao da očekuje da će Rio Tinto tražiti međunarodnu arbitražu ako njegova vlada nastavi sa planovima za stopiranje rudnika litijuma. Prethodno je Rio Tinto već izjavio da je kompanija tražila pravni savet „kako bi osigurala da [Rio Tinto] uživa pošten i pravičan tretman i da [njihova] investicija nije na bilo koji način ugrožena nezakonitim, nerazumnim ili diskriminatornim merama“ . Kako su izvestili IA Reporter i Jus Mundi, Rio Tinto jeste podneo srpskoj vladi zvanično obaveštenje o nameri; verovatno nakon što je rudnik stopiran 2022. Takvo obaveštenje se ne pretvara automatski u arbitražu. Sama pretnja je često jednako efikasna.
ARHIVA PPNS VLAST ZOVE STRUKU U KLOPKU - AKADEMIK SLOBODAN VUKOSAVIĆ
U skorije vreme, sa protestima protiv oživljavanja rudnika nakon „novih garancija“ Rio Tinta i EU, Vučić je ponovio da, ukoliko se ne postigne dogovor, Rio Tinto „neće tako lako otići“ i da će tužiti državu „za milijarde“.
Kao što je bio slučaj u Rumuniji, Vučićeva izjava je imala za cilj da zastraši; da se građani osećaju krivim zbog borbe protiv destruktivnog i štetnog razvoja. Implicitno, njegova poruka bi, takođe, mogla da glasi da ako građanima nije stalo do Vučića, možda im je stalo do milijardi koje bi možda morali da plate. Uobičajeno „zavadi pa vladaj“? Ali samo malo, zašto bi građani koji pokreću Srbiju trebalo da plaćaju nešto što ne želi niko, osim Vučića i njegovih saradnika?
A „ako se ne postigne dogovor“, da li to znači da su procedure izdavanja ekoloških dozvola i javne konsultacije u skladu sa pravom EU samo predstava? Da li će, bez obzira na to šta građani i stručnjaci govore tokom konsultacija, ukoliko se ne postigne dogovor, Rio Tinto ipak tužiti državu „za milijarde“?
Srbija nije u obavezi da automatski izda ekološku dozvolu. Sve dok Rio Tinto ima istu šansu da dobije dozvolu kao i bilo koja druga kompanija koja je aktivna u Srbiji i dokle god je neodobravanje te ekološke dozvole osnovano, sve bi trebalo da bude u redu.
Rio Tinto bi i dalje mogao da preti arbitražom i pokrene je pred međunarodnim tribunalom „za milijarde“ kako bi demonstrirao silu, ali to ne znači da će i pobediti. I postoje dobri razlozi za to. Rio Tinto je u Srbiji od 2001. godine, dakle više od 20 godina. Imao je sasvim dovoljno vremena za razvoj rudnika Jadar. Razlog zašto to nije mogao da uradi je uglavnom zato što nije uspeo da ubedi meštane, vlasnike nekretnina i srpsku javnost generalno da je razvoj rudnika vredan društvene i ekološke žrtve.
Ispitivanja javnog mnjenja nakon anketiranja to pokazuju i to tokom perioda od nekoliko godina. Činjenica da se javnost toliko dugo protivi predlogu Rio Tinta bi, ako ništa drugo, ojačala slučaj Srbije na arbitražnom sudu. To bi pokazalo da vlada nije bila u stanju da dozvoli rudnik zbog nečega što nije u vezi sa njenim nadležnostima ili je izvan njih, prema Bilateralnom investicionom sporazumu Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije; naime, zbog snažnog lokalnog i građanskog protivljenja.
ARHIVA PPNS PROJEKAT RIO TINTA U SRBIJI ŠTITE POTPISI SVILANOVIĆA (2004) I VUČIĆA (2021) NA MEĐUNARODNIM UGOVORIMA SA UJEDINJENIM KRALJEVSTVOM?
Ako ne verujete da je protivljenje građana iznad obaveza po međunarodnim ugovorima, onda pogledajte Rošiju Montanu. Nakon protesta i nemogućnosti vlade da dozvoli pristup rudarskoj kompaniji, kompanija Gabriel Resources je 2015. godine pokrenula arbitražu protiv Rumunije pred ICSID tribunalom u Vašingtonu tvrdeći da su efektivno eksproprisani. Zauzvrat su tražili obeštećenje od oko 4,4 milijarde dolara.
Ono što se desilo jeste da su veliki protesti 2013. godine onemogućili da vlada donese poseban zakon kojim bi se rudnik zlata proglasio od nacionalnog interesa. Kanadskoj rudarskoj kompaniji je takav zakon bio potreban da bi se eksproprisala imovina meštana koji odbijaju da odu i dobila ekološka dozvola. Protesti i suprotstavljanje bili su jak argument za rumunske advokate da dokažu da vlada nije bila u stanju da donese poseban zakon zbog nečega što nije u vezi sa njenim nadležnostima ili je izvan njih prema investicionim sporazumima: naime, zbog snažnog lokalnog i građanskog protivljenja. Rumunija je pobedila.
To znači da kada neko kaže da protesti i protivljenje rudniku znače da će Srbija biti tužena za milijarde, setite se Rošije Montane i setite se da bi protesti i protivljenje samo ojačali slučaj Srbije.
Ako se vratimo samo mesec dana unazad – možete pronaći intervju https://taz.de/Staatssekretaerin-ueber-Lithium/!6026645/ sa nemačkom državnom sekretarkom Franciskom Brantner koja kaže da „prvobitni planovi Rio Tinta u Srbiji nisu ispunjavali naše standarde zaštite životne sredine. Zato je bilo ispravno protestovati i dobro je što je projekat zaustavljen“. Ovo je potvrda onoga što su Srbi sve vreme znali ili što Vlada Srbije i Evropska komisija nisu želele da znaju. Prema rečima nemačke državne sekretarke, Rio Tinto je sada posvećen poštovanju zakona EU o zaštiti životne sredine, ali je kontrola na Srbiji. Kanadska rudarska kompanija takođe je tvrdila da se, kad je u pitanju Rošija Montana, pridržavala svih zakona i propisa EU, pre i nakon pristupanja EU, ali očigledno nije. Ukoliko je kontrola u rukama Srbije, onda je odluka na vama, narodu Srbije.
ARHIVA PPNS DOKUMENTACIJA ZA PRISTUP GRAĐANA DOKUMENTIMA O PROJEKTU JADAR RIO TINTA
Bojana Novaković, glumica i aktivistkinja: Čudno je da Rio Tinto već nije spakovao kofere
- Ne postoji primer borbe ovih razmera protiv nepostojećeg rudnika, a da je kompanija tu ostala. Možda za litijum u Boliviji, ali to nije bio Rio Tinto. Da je sto hiljada ljudi na ulici i u preko 50 gradova, rudnik nema ni jednu dozvolu, a da se kompanija nije povukla. Povlače se zbog mnogo manje protesta
- Očigledno je postojao strah da će Vučić litijum dati Kini, kao da je njegov lično i da mi ne postojimo, i sprečavanje toga je bilo dovoljno da se prećute izborne nepravilnosti kao što se ćutalo prethodnih deset godina
- Postalo je dosadno reagovati na te populističke poteze i njemu je problem ako ne uspeva više da bude šokantan. Postao je predvidljiv, mi ne pričamo o njemu na večerama i slavama, pričamo o ljudima koji su interesantni
- Ovo nije borba koja će da se završi u jednom danu, na licu mesta. Taj litijum će u zemlji biti vekovima i dokle god je od nekog značaja na svetskoj berzi, ta zemlja će morati da se brani
Zahtev Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS) da se do 10. avgusta usvoji zakonska zabrana eksploatacije litijuma i bora, vlast je jednako ignorisala kao i pre dve godine predatu narodnu inicijativu sa istim ciljem. Ono što se promenilo od tada je nivo represije sa kojima se ekološki aktivisti suočavaju – privedeno je oko 60 osoba, a ministar policije blagonaklono gleda na rastući spisak „ekoloških terorista“ koji se pojavio u javnosti. Promenio se i odnos EU prema vlastima u Srbiji, koje više ne podsećaju da je odlučivanje po narodnoj inicijativi zakonska obaveza, a zaboravljena je rezolucija EP o neregularnosti izbora u Srbiji. O izazovima koje te promene donose ekološkom pokretu, za Radar govori Bojana Novaković iz organizacije Marš sa Drine.
Rio Tinto je potpisivao ugovore o poverljivosti sa fakultetima i nama nisu dostupna ni imena naučnika sa kojima su sarađivali, a kamoli dokumentacija na osnovu koje su procenjivali kako bi rudnik uticao na prirodu. Da li je takav netransparentan pristup karakterističan za Srbiju i projekat Jadar?
Znam da je naučnik Stiv Emerman bio angažovan od strane grupe akcionara na Madagaskaru da uradi studiju o vodama, i utvrdio da Rio Tinto vodi dvostruke knjige – postojala je studija o vodi koja je za javnost i druga koju su podelili samo sa akcionarima. I to se isto dešava ovde. Postoji Studija izvodljivosti koja je objavljena u junu 2021. i stručnjaci iz inostranstva koje smo angažovali su zaključili da je nejasna i da ne mogu da je analiziraju kako treba zato što ne sadrži dovoljno informacija, recimo o vodama. Dakle to je studija koju smo mogli mi da vidimo, a sada saznajemo da je od ukidanja projekta do danas potrošeno 92 miliona evra za – Studiju izvodljivosti. Kakva je to nova studija i gde se nalazi? Akcionare i investitore ne zanimaju Studije uticaja i šta će neki projekat da uradi prirodi, njih interesuje da li je izvodljiv i da li će ostvariti profit. Kompanije imaju pravo da rade svoje privatne studije, ali po našoj regulativi one ništa ne znače dok Ministarstvo ne naruči Studiju uticaja i otpočne zvaničan proces i javnu raspravu. Oni su fino potrošili svoje pare i sada uz pomoć vladajuće stranke prete da će pare koje su investirali na sopstveni rizik, narod morati da plaća na nekoj arbitraži koju ćemo da izgubimo. Cifra o kojoj govore je sada četiri milijarde evra, pre je bila jedna milijarda, a nije ni za nju jasno odakle je došla pošto nije toliko investirano. Ako govorimo o tome koliko su para investirali do momenta ukidanja projekta, to je oko 300 miliona. Ja sam laik, ali ne možeš da mi kažeš da ti država duguje pare koje nisi potrošio. A mislim da akcionari Rio Tinta ni ne znaju da je kompanija nastavila da troši njihove pare na projekat koji je bio ukinut.
Možda akcionare ne zanimaju posledice po prirodu, ali nas zanimaju. Čemu možemo da se nadamo na osnovu iskustva drugih zemalja sa Rio Tintom?
Dobra primer je Papua Nova Gvineja, gde nisu ni imali striktne zakone koji brane životnu sredinu, već samo veoma opšte kriterijume kako sme da se radi i kako da se održava neki nivo zaštite životne sredine. Rio Tinto čak ni to nije mogao da ispuni. Najosnovnije stvari, da ne otruješ izvor pijaće vode jednom celom društvu. Četrdeset godina kasnije, ta voda je i dalje zatrovana zbog napuštenog rudnika. U Mongoliji su takođe ugrozili izvore vode. Šta će onda da se desi kada dođu u naseljeno mesto između dve reke? Ne postoji retorika koja može ni mene, ni stručnjake, da ubedi da kompanija koja uništava svako područje gde je bila će odjednom u Srbiji da napravi nešto potpuno drugačije.
A došli smo do toga da, bez usvojene Studije koja bi dokazala da neće ugroziti životnu sredinu, ministarka energetike iz kol centra čita građanima navode iz internog dokumenta kompanije. Da li u toj servilnosti državnog aparata postoji razlika između projekata u recimo Novi Gvineji i Americi ili Australiji?
Postoji ogromna razlika. Ne postoji primer borbe ovih razmera protiv nepostojećeg rudnika, a da je kompanija tu ostala. Možda za litijum u Boliviji, ali to nije bio Rio Tinto. Da je sto hiljada ljudi na ulici i u preko 50 gradova, rudnik nema ni jednu dozvolu, a da se kompanija nije povukla. Povlače se zbog mnogo manje protesta. A kamoli Rio Tinto koji sebe predstavlja kao socijalno zrelu kompaniju. Čak i stručnjaci iz rudarske struke kažu da oni imaju jako dobru tzv. ESG reputaciju, koja se odnosi na principe korporativnog upravljanja i njen ekološki i društveni uticaj.
Recimo u Juti u Americi su kupili postojeći rudnik bakra Kenekot i uložili milijardu evra da ga „očiste“, pošto je bio katastrofalan. Istovremeno su okolnim gradovima sponzorisali penzionerske grupe, vatrogasce, 15 godina se jedan fudbalski stadion zvao Rio Tinto… Paralela bi bila da dođe kompanija u Bor i Majdanpek i napravi neki red, ali to ne znači da je humanitarna nego da se čisto drži nekih pravila. Tako da u svetu njihova reputacija njima mora nešto da znači, zbog čega sam iznenađena da nisu otišli. I tu se postavlja pitanje uloge koju ima EU i vlade Australije, Engleske, Nemačke… Posle protesta 10. avgusta, kompanija je ćutala i pustila da Brnabić, Vučić i ostali akteri u srpskoj vladi rade PR i marketing za njih. I onda se odjednom pojavio oglas za poziciju menadžera podzemnog rudnika. Oni se stvarno ponašaju kao država u državi i čak imaju svoje ambasadore – a to su najviši državni funkcioneri. Tako nešto nisam videla u drugim zemljama, naročito ne u Australiji, gde rudarski lobi i te kako ima uticaj na politiku. Ali ovo ovde je neuporedivo.
Na sastanku koji ste imali sa Emanuelom Žiofreom pre tri godine, rečeno vam je da EU nije uključena u projekat Jadar na bilo koji način.
Da, ali to nam kaže u momentu kada je Angela Merkel u Beogradu rekla da se interesuje za naš litijum i nakon objavljivanja zapisnika sa sastanka EU na kojima pričaju o rudniku kao da je završena stvar. Zbog toga mislim da je bitno da svaki sastanak bude snimljen i da se ne dozvole diplomatske manipulacije.
Kako ste saznavali za sastanke između kompanije i Evropske komisije?
Preko zahteva za informacije od javnog značaja u EU. Ali redigovani su zapisnici koje smo dobijali. Imamo recimo opis sastanka Evropske komisije i Rio Tinta nakon ukidanja projekta, tema „Rio Tinto menja strategiju“ – a strategija je redigovana. Ili se dešava da dve osobe koje šalju zahtev dobiju različito redigovane verzije istog zapisnika. Mi se i dalje time bavimo, ali više ne dobijamo informacije tako brzo kao ranije. Promenilo se i šta nam daju, koliko puta moramo da šaljemo zahteve i to što sada moramo da se obraćamo evropskom ombudsmanu. Ranije smo odgovore dobijali u roku od 15-30 dana, a sada za šest do devet meseci.
Dakle promena je nastala još pre potpisivanja memoranduma o kritičnim sirovinama sa EU?
Da, do nje je došlo sredinom prošle godine, kada smo krenuli da tražimo dokumente koji se tiču lobističkih sastanka Rio Tinta ili lobističkih firmi koje ga zastupaju, kao i sastanaka Maroša Šefčovića vezanih za Srbiju. Sada smo u drugom ciklusu istrage, a po onome što smo do sada dobili izgleda da kancelarija Šefčovića uopšte ne vodi zapisnike u uobičajenom formatu Evropske komisije, već postoje po dve-tri rečenice sumiranja sastanaka. Ono što se vidi iz dostupnog registra je da se Šefčović neprirodno često sastaje sa Rio Tintom i firmama koje zastupaju Rio Tinto i to deluje da nadilazi njegova zaduženja. Ne zaboravimo da je u maju Šefčović povodom Jadra izjavio da je bilo nekih pravnih problema u prošlosti, ali da se rešavaju u razgovoru kompanije i Vlade Srbije. Kako su država i kompanija mogle da raspravljaju išta dok su u toku postupci pred Upravnim i Ustavnim sudom?
Takođe, EP je u februaru ubedljivom većinom usvojio rezoluciju da je potrebno da se istraži regularnost izbora u Srbiji. I onda Šefčović dolazi u Srbiju da potpisuje memorandum sa čovekom za koga je njegov parlament glasao da treba da se istražuje. Očigledno je postojao strah da će Vučić litijum dati Kini, kao da je njegov lično i da mi ne postojimo, i sprečavanje toga je bilo dovoljno da se prećute izborne nepravilnosti kao što se ćutalo prethodnih deset godina – evo imamo svog diktatora na Balkanu koji će da nam da sve što nam treba, Šolc idi potpisuj, Makron idi u posetu. Ista priča koja je bila sa Angelom Merkel.
U početku se Rio Tinto trudio da se dodvori ljudima na lokalu, da li je taj medeni mesec završen sada kada imaju celu vladu za promotera?
Bilo je svega, donacija za fudbalski klub, za školu… Ono što mislim da nije toliko poznato su ženske grupe gde im je predstavnica Rio Tinta pričala šta mogu da traže od kompanije, i tako je plaćeno lečenje dece. Na javnijem planu, primer je finansiranje arheoloških radova uz partnerstvo sa Bruklinskim koledžom. Na tim nalazištima su radili arheolozi i antropolozi i neki od prisutnih studenata su nam ispričali da su se pojavili i ljudi sa instrumentima za ispitivanje ruda, sa kakvim se oni u svojoj struci nisu susretali. Iz situacije u kojoj se sada nalazi kompanija nema PR izlaza, i zato mi ima potpunog smisla što prepuštaju Vučiću, Brnabić, Đuki i ostalima da se bave prljavom politikom C klase.
ARHIVA PPNS ADVOKAT SRETEN ĐORĐEVIĆ: DOKUMENTACIJA IZ ZAHTEVA RIO TINTA NE ODGOVARA PROPISIMA, POSTUPCI NEZAKONITI
Vladimir Đukanović je čak izjavio da je litijum Evropi potreban i da ukoliko mi ne budemo hteli sami da ga eksploatišemo, okupiraće nas da bi ga izvadili.
NATO će da nam uđe na vrata? A da li je rekao da li će naša vojska da nas brani od te okupacije ili će da im kaže – izvol’te? Ne znam, treba da pogledamo međunarodne zakone pa da vidimo da li oni imaju pravo to da urade. To bi možda trebalo da protumači neki stručnjak, ali bih rekla da nemaju.
Mislim da te taktike SNS-a i Vučića koje gledamo godinama i koje nam izgledaju komično i jadno – izlaženje iz frižidera, jedenje sendviča, plakanje, predstavljanje sebe kao žrtve – sve te stvari na koje se ljudi koji nisu impresionirani njime zgranu, čini mi se da više ne funkcionišu dobro kao pre. Kao da je IQ zemlje skočio pod uticajem naših predivnih naučnika i aktivista. Oslanjaju se više ljudi na nezavisne medije i više se ne iznenađujemo na isti način. Njemu puno znači kada napravi neku glupost pa se svi bave time – bilo pozitivno ili negativno. Ali postalo je dosadno reagovati na te populističke poteze i njemu je problem ako ne uspeva više da bude šokantan. Postao je predvidljiv, mi ne pričamo o njemu na večerama i slavama, pričamo o ljudima koji su interesantni.
Mada, napadi na naučnike koji javno kritikuju planirani rudnik jesu i dalje šokantni.
Tako nešto jeste poznato u propagandi kapitalizma, ali oni to rade do te mere da izgleda histerično. Naučnik Rio Tinta je tražio da rad Dragane Đorđević bude povučen iz naučnog časopisa Nature, dok je proces stručne recenzije tog rada trajao preko godinu i po dana i bio jako strog. Ne samo to, taj čovek iza sebe nema ni jedan posto citata koje ima Dragana Đorđević. I ja nigde nisam videla u svetu da ne samo da kompanija napadne lično jednu naučnicu, nego da i predsednik i bivša premijerka to rade. Ne znam kako bih to nazvala osim – linč. I to daje na znanje da je ta žena veoma bitna i da imamo naučnike svetskog ranga. U Australiji se nikada nije desilo da premijer na taj način komentariše nekoga iz akademske zajednice.
Pomoćnik državnog sekretara SAD za energetiku Džefri Pajat izjavio je da projekat Jadar predstavlja priliku da Srbija doprinese svojoj zelenoj tranziciji, ali i u inostranstvu.
Ta izjava iz Stejt departmenta je prva inostrana reakcija na protest 10. avgusta i baš me interesuje zašto je Amerika toliko zainteresovana za tu temu. Ne bi me iznenadilo da je zbog vojne industrije, pošto danas sve postaje „zeleno“ – pa i oružje. Ne znam o čemu je reč, možda im i ne treba za nešto konkretno već je reč o političkoj igri. Ja sam 2021. poslala Stejt departmentu zahtev u kome sam tražila zapisnike Radne grupe za implementaciju projekta Jadar, pošto su SAD imale svog predstavnika u njoj, kao i druge dokumente koje sadrže komunikaciju oko tog projekta. Tada mi je dato do znanja da zbog kovida neće dobiti odgovor do jula 2024. Odgovor još uvek nije stigao i sada ponovo pokušavamo da ga dobijemo. Mislim da treba da dublje ispitujemo ulogu SAD i EU pošto jeste čudno da toliki bunt protiv rudnika nije izazvao da jedna kompanija koja vodi računa o svojoj reputaciji nije spakovala kofere i rekla doviđenja.
U toj Radnoj grupi je i Australija imala predstavnika, da li je preko Australije bilo moguće doći do zapisnika?
Tražili smo i još uvek čekamo. Isto kao što je ministarstvo Zorane Mihajlović reklo da to ne može da se da, i Australija se pozvala na tajnost i sada smo u procesu preispitivanja te odluke. A od kada je na čelo ministarstva došla Dubravka Đedović, tvrdi da ti zapisnici ne postoje. To je ludilo, ako su i nestali postoje negde u digitalnoj formi. Nismo u 16. veku da se zapisnici pišu mastilom. Postoje u Australiji, potvrdili su. Pošaljite mejl, uzmite ih od Australije i dostavite nam.
Protest u Beogradu 10. avgusta je najavljen kao početak blokada i ozbiljnijeg vida otpora. Koliko su hapšenja aktivista koja su usledila uticala na tok protesta?
Niko nije rekao da će desetog da se kampuje do ispunjenja zahteva. Stalno slušam ljude koji kukaju zašto niste blokirali predsedništvo ili skupštinu. Ne mogu da izbrojim koliko puta to već jeste rađeno i nije efikasno. Uostalom desetog su te zgrade bile prepune žandarmerije. Suština ideje blokade je bila da se posle nekog vremena ispune zahtevi. Ono što se desilo je da ljudi nisu znali gde idu (trebalo je jasno reći da je plan da se sa Gazele ide i na Prokop i na Novi Beograd), na blokadama ih je bilo nedovoljno i u nekom momentu je policija mogla da to prekine i plan nije uspeo. Ali poštujem što su ljudi koji su napravili organizacione greške ih priznali odmah – naučiće se iz njih i krenuće se opet. Ovo nije borba koja će da se završi u jednom danu, na licu mesta. Taj litijum će u zemlji biti vekovima i dokle god je od nekog značaja na svetskoj berzi, ta zemlja će morati da se brani.
Ipak postoji percepcija da je protest, ako ne zaustavljen, onda dosta usporen i otud pitanje da li represija kojoj svedočimo daje rezultate.
Mislim da ne daje i nisam videla ni jedan primer da se pojedinačno neka osoba uplašila do te mere da hoće da odustane, čak ni žena koja je trudna privedena. Ali hapšenja pokazuju u kojoj meri su spremni da koriste državni aparat i verovatno je cilj bio da se time uplaši javnost, pored toga što su se nadali da će tako dobiti informacije o našim daljim planovima.
Vlast je zbunjena time što je pokret decentralizovan i horizontalno organizovan. Ljudi po Srbiji koji nemaju veze sa SEOS-om ili Marš sa Drine se samoorganizuju i tako smo došli do 50 gradova u kojima su održani protesti. Neko odluči, javi „mi izlazimo“, i mi to podelimo na društvenim mrežama. I to podseća na prethodnog diktatora jer su i 90-ih gradovi počeli sami da se dižu. Razlika je što su sada – uz par izuzetaka – inicirani od građana a ne stranaka. Ne samo što su se ujedinile ekološke grupe, nego levi i desni, gej i strejt, ateisti i vernici. Svi su ujedinili zato što smo vraćeni u predpolitičko stanje u kome kao da nema ni mesta za ideologije. Mi nemamo institucije, nemamo funkcionalnu državu i ona može da se najpre posmatra kao organizovan kriminal.
A da li postoji prostor da se u borbu vidljivije uključe i političke stranke?
Naravno da političari treba da pronađu svoju ulogu i ne dopada mi se kada čujem da ljudi kritikuju da su videli nekog političara na protestu – svi su slobodni da dolaze. Čak jako poštujem što oni dolaze bez svojih obeležja. Tako se radilo i na blokadama 2021. i mislim da je to predivan gest poštovanja i podrške i da tako treba da se nastavi.
Imamo vlast koja je po pitanju litijuma obmanjivala građane, prekršila zakon ignorisanjem narodne inicijative, sada potpuno otvoreno lobira za Rio Tinto i upreže sve svoje resurse u tu svrhu – čak i saslušava Severinu zbog protesta. Zbog čega onda na protestima postoji rezerva spram vezivanja sprečavanja rudnika sa smenom takve vlasti?
Zato što je poruka i za ovu vlast i za bilo koju koja dođe posle nje, da se litijum u ovoj zemlji neće kopati. Iako potpuno razumem takvo povezivanje sa ideološke strane, nije ova vlast dovela Rio Tinto, a naša uloga nije da izolujemo ljude po tome za koga su glasali. Šta više, problem rudnika je mnogo veći od ove vlasti. Ako Nemačka, Amerika, Francuska, EU, Engleska i Australija guraju ovaj rudnik, to se neće promeniti obaranjem predsednika koji maltretira ovaj narod i krade pare. Pod sistemom koji postoji, samo će neko drugi ući u tu ulogu. Da li može da se koristi ova struja da se Vučić obori? Naravno da može. Ali da li to treba da bude uloga ljudi koji po ceo dan čitaju, istražuju, pišu, sarađuju, organizuju, planiraju murale, štampaju stencile, švrljaju po gradu, organizuju blokadu… Da li još i Vučićem treba da se bavimo? Litijum je borba od više decenija, kao što je bila nafta. Nadam se da je Vučić mnogo kraća borba. Zbog toga mislim da je bitno da ljudi koji hoće da sklone Vučića, nađu način kako da iskoriste to što on prodaje ovu zemlju investitorima. Mi smo civilno društvo, nismo političari-karijeristi i Marš sa Drine ili Sviće neće postati stranke. Nas interesuje pravo građana i kako mogu da utiču na širu politiku. Ono što mi pokazujemo je da vlast treba da se plaši građana, a ne građani vlasti. Naše pravo, da ne kažem dužnost, je da nastavimo ovakav pokret koji smo počeli, da građani taj pokret vode iako ponekad greše, i da to ne mora da se pretvara u partiju koja će onda morati da se suočava sa koruptivnim sistemom.
Stefani D. Rot*; Luka Petrušić
Foto: Vesna Lalić
Izvor: Radar, 20. i 21. 9. 2024.
*Članica „Marš sa Drine“, jedan od osnivača „Save Rosia Montana!“, uspešne kampanje protiv rudnika zlata u Rumuniji, dobitnik Goldman nagrade za životnu sredinu (2005)
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0