Slovak, pre ateriranja na francuski aerodrom u Surčinu, „izdao“ Vrhovnika i Tajnicu mu: EU i Srbija su pismo o namerama o strateškom partnerstvu o kritičnim sirovinama i baterijama, što je “predstavljalo važan korak ka stvaranju održivog i konkurentnog ekosistema e-mobilnosti u Srbiji”, potpisali još 22. septembra 2023!
Što se, od glasača izborne liste „Aleksandar Vučić – pa još nešto uz to“, uspešno krilo i za decembarske, a evo i sve do okončanja junskih izbora.
Da ne bi tzv. samita u Beogradu i potpisivanja Memoranduma o razumevanju o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama između Srbije i EU (čitaj: nemačke autoindustrije), ne bismo ni saznali da je Evropska komisija već sklopila niz sličnih partnerstava širom sveta, jer su kritične sirovine neophodne za njenu „zelenu i digitalnu tranziciju“. I da građani Srbije imaju čast da se sada nalaze u društvu još mnogih zemalja kao što su, između ostalih, Ukrajina, Ruanda, Čile, Zambija, Namibija, DR Kongo, Ruanda, Grenland, Uzbekistan itd.
A od EK smo saznali i da će EU i Srbija, u roku od šest meseci, izraditi „mapu puta“ sa konkretnim akcijama za sprovođenje „Strateškog partnerstva“ u praksi.
Komisija je navela da je cilj Partnerstva o održivim sirovinama, lancima proizvodnje baterija i električnim vozilima da podrži razvoj novih lokalnih industrija i visoko kvalitetnih radnih mesta duž lanca vrednosti električnih vozila, uz puno poštovanje visokih ekoloških i socijalnih standarda i uz punu transparentnost kada se imaju u vidu bojazni lokalnih zajednica, kao i da sve to predstavlja još jedan korak u integraciji Srbije u jedinstveno tržište EU, kao i da dalje „podstiče ekonomsku, socijalnu i ekološku konvergenciju“ Srbije sa EU.
Ne čusmo od Evropljana – pošto je već reč o partnerstvu – koje će to „strateške sirovine“ EU ponuditi Srbiji, ali ne čusmo ni od naših oligarha i promotera litijumizacije zašto, za građane Srbije, litijum jeste, a voda, vazduh i zemlja, na primer, nisu „strateška sirovina“
Naš Vrhovnik je opoziciju, najpre, upecao na jedne (decembarske), pa (deo i) na druge, junske izbore; umrtvio ju je, slatkastim nacionalnim „celofanom“, obećanjima o boljem životu koji samo što nije stigao i prikazivanjem režimskih kvazipatriotskih bicepsa i tricepsa; uspavao je i anestezirao temama koje nikakve veze s rudarenjem nisu imale, a onda je, posle trijumfa na oktroisanim izborima 2. juna, iznenada grunuo gromoglasnim litijumskim plotunima iz svih mogućih propagandnih artiljerijskih oruđa i oružja!
A ispostavilo se, i iz današnje perspektive, da je, ipak, u pravu bio major Kursula (Ljuba Tadić) iz filma „Marš na Drinu“ (1964) koji se, u toku Cerske bitke, ovako obraća generalu Stepi Stepanoviću (Ljubiša Jovanović): “Vi mene oboriste na Akademiji, gospodine đenerale…sećate se...iz strategije...rekoh na ispitu da će Švabe udariti preko Drine...to će biti iznenađenje... oboriste me na ispitu, a pokaza se...“
Staljinova kćerka Svetlana Josifovna Alilujeva je, u tekstu „Twenty letters to a friend” (Harper-Row, New York, 1967), zapisala kako je jednom pitala oca šta za njega predstavlja najveće zadovoljstvo, na šta joj je on odgovorio: „To je pletenje zamke oko protivnika koji ništa ne sluti; postepeno ali, sigurno navođenje žrtve do zamke. Kada ona treba da se sklopi, odlazim mirno da spavam.“
Roj Medvedev je u svom „Staljinizmu“ takođe pisao da je Josif Visarionovič Džugašvili Staljin „imao skoro bolesnu želju da umiri žrtvu pre konačnog uništenja, da je prethodno obaspe znacima osobite i svima uočljive pažnje“.
Vladimir Adamović, u knjizi „Od vlasti do paranoje – psihobiografija J. V. Staljina“ (Nolit, Beograd, 1987), piše da Staljin u svojim mesijanskim porukama nije bio previše direktan: „On je retko govorio „Došao sam da vas spasem!“, ali je zato često spominjao „put u svetlu budućnost“, što je obavezno pretpostavljalo mudrog vođu. Imao je poseban smisao za mračni cinizam; u doba najžešćeg terora je izjavio: „Život je postao srećniji, život je postao veseliji, drugovi“...“
Adamović primećuje da je činjenica da je Koba devet godina proveo u crkvenim školama i semeništu, na neki način, uticala i na formiranje njegovog karaktera, a mnogi Staljinovi biografi smatraju da njegov stil i način izražavanja imaju svoj koren u crkvenim knjigama. Dogmatizam, stalno ponavljanje i stil liturgije su samo neki od elemenata koji se odmah mogu uočiti. Ovaj didaktički stil i referati u obliku pitanja i odgovora su bili obrazac za sve službene referate u SSSR od tridesetih godina do Staljinove smrti. „Jasno se oseća didaktičan stil, litanija, apsolutna sigurnost osobe koja nešto iznosi, nedostatak kolebanja (Vernik nikada ne sumnja, on veruje u apsolutnu istinu. Sumnja je prvi korak ka jeresi, a nju treba spaliti. Staljin ne dopušta altenativu – samo: tako je bilo ranije, a sada je ovako. Zaključak je jasan: drugog izbora nismo imali.)“, pisao je Vladimir Adamović.
U knjizi „Vlast i pobuna“ („Književne novine“, Beograd, 1991), onaj Đilas (dakle, Milovan), piše kako je, ovde pominjani Josif Visarionovič, 1946, koreći poljsko komunističko rukovodstvo zbog „preblagosti“ prema ideološkim i klasnim protivnicima, hvalio i isticao Josipa Broza kao primer: „Tito je junačina (molodjec), on nema problema s neprijateljima – sve ih je pomlatio (perebil).“
Kad smo već kod Đilasa, evo kako je on sam – sa istorijske distance - opisao misijuAgitpropa kojim je baš on i upravljao: „Agitprop je spadao u oštrije, radikalnije ustanove. Na to ga je navodila sama funkcija – propagiranje ideologije i agitacija protiv još živog i delatnog neprijatelja. A određenu, makar i sporednu, ulogu igrao je i vodeći sastav „agitpropovaca“ – inteligentnih i „potkovanih“, ideologizovanih intelektualaca. Zbog toga se u javnim glasilima oseća žestina i tvrdoća u marksističko-lenjinističkom teoretisanju i popularisanju revolucije i revolucionarnih tekovina. Inače je Agitprop revnosno pratio i popularisao zvanične stavove. Time je Agitprop doprinosio ne samo oduševljenju, nego i progonima i osvetništvu. Agitprop, odnosno agitpropovci, bili su neizostavna, naijintelekutalnia komponenta revolucionarno-autokratske vlasti.“
Šefčovič nas je čak, kao, ishvalio na sva usta: „Srbija je najnaprednija u pripremama za eksploataciju litijuma, čak i od članica EU, poput Portugala, Finske, Češke“... Zauzvrat, čim smo potpisali „Memorandum“, „prošli“ smo, po prvi put, doduše „kroz iglene uši“, čak i „godišnju procenu Evropske komisije o vladavini prava u EU“ koju, inače, prolaze zemlje članice EU! Zamislite – „vladavinu prava“?!
Mapu adaptirala: Katarina R. Marković
Ma, ima da prođemo i sve ostale briselske ocene i procene, i pregazimo k’o plitak potok sva poglavlja, samo ako nastavimo da, nakon što smo odustali od Kosova, prihvatamo da budemo kolonijalni rudokop EU, uz iskopavanje pod garancijom EU koja, eto, ne kopa!
Jer, mi, od pre neki dan, branimo Evropu od njene „litijumske zavisnosti“ od Kine, kojoj smo, inače, prepustili istočnu Srbiju! Mada su Šolc i Šefčovič, na „majke mi“, garantovali kako EU nema nikakav interes da uđe u ekonomski (sirovinski) rat sa Kinom... Dodatno nas je utešio naš Vrhovnik tvrdnjom kako smo, i u ovom poslu, „posštovali sve pravne procedure i uvek ćemo ih poštovati“, a „nemamo ni problem s Kinezima, mi smo ovo obećali predstavnicima EU“.
Zbilja, gde je ta granica „jaltske podele“ interesnih sfera rudarenja: zapad Srbije Zapadu, istok Kinezima?
A naš Vrhovnik se, dok je Bundeskancler još bio u Beogradu, javno „zapljunuo“ kako se tačno dve i po godine, ne samo nije video, nego ni čuo sa ruskim predsednikom!
Ovde se ovog leta priča samo o milijardima. O novim zaduženjima za „Skok u budućnost“ (Ekspo i ukrasi oko njega), suma sumarum 18 milijardi, onako, šapatom.
Ali, zato na sva zvona o „kvantnom skoku u budućnost“ i navodnim prihodovanjima od litijumizacije Srbije koja su, em tri puta manja od zaduženja, tj. donose šest milijardi, sad da li godišnje, da li do kraja životnog veka rudnika, vrag bi ga znao…
Među prvima kod nas, tu je besmislenu poštapalicu („moguć je kvantni skok privrede“) počela da, na početku svog prvog šestogodišnjeg guvernerovanja na čelu Narodne banke, koristi Jorgovanka Tabaković koja je, upravo, zakoračila i u treći mandat, čime će preskočiti i Đorđa Vajferta, k’o Brnabićeva Baju Pašića po broju premijerskih mandata. Dakle, „kvantni skok“ – ako ćemo da uvažavamo fiziku – nije nikakav „enorman“ ili „nagli“ rast, na šta sugerišu ovdašnji političari, već: „prelaz između dva stacionarna stanja kvantnomehaničkog sistema (atomskog jezgra, atoma, molekula, kristalne rešetke i dr.) pri kome se emituje ili apsorbuje određeni kvant energije“.
Što će reći, taj je „skok“ mali, kratak, neuhvatljiv, nagao, zapravo „skakutanjce“ u trajanju od nekoliko nanosekundi ili čak i kraće, tek da elektron „preskoči“ iz jednog u drugo kvantno stanje. Znači, kvantni skok je, zapravo, diskontinuitet, a ne nekakav ogroman, rekordni skok unapred!
Sve liči na onaj Vrhovnikov „veliki dil“ sa Trampom, uoči izbora koje je Tramp izgubio: Trampu, kao predizborni poklon, priznanje Kosova od strane Izraela i to na molbu Vučića lično, a Izraelu još i (obećano) diplomatsko predstavništvo Srbije u Jerusalimu, i time srpski prst u oko svim onim islamskim zemaljama koje ne priznaju Kosovo!
To jest: nemačka autoindustrija dobija srpski litijum, u znak zahvalnosti Srbije za to što je u Generalnoj skupštini UN, upravo na predlog i sponzorstvo Nemačke, usvojena rezolucija o genocidu u Srebrenici?!
Novinar Radija „Dojče vele“ Nemanja Rujević išao je i korak dalje: „Šolcov dil sa Srbima: Nama litijum, vama Vučić!“
Neki su to razumeli i kao „Nemcima litijum, profit i očuvanje nemačkog javnog zdravlja, Vučiću Srbija, Srbima razne boleščine“.
A „nemačke garantije“, zar one nepoverljivom podrinjskom i jadarskom seljaku nisu dovoljna garancija?
Šolc, navodno, dao „usmene garancije“ Vučiću, pošto ih je Šolc prethodno dobio od „Rio tinta“! Šolc nas i dodatno utešio iskrenošću: „Moguće su posledice po životnu sredinu, ali ne svuda.“
A naš Vrhovnik, apropo „garancija“ za Jadar, još i zacementirao stvar: „Ne mora Šolc ništa da potpisuje, ja njemu verujem na reč!?“ Sutradan je i to razjasnio: „Ja sam garancija i Vlada Srbije je garancija“…
Miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni – iščupaše repu. Pardon, litijum.
A ta navodna Bundeskanclerova garancija svodi se, otprilike, na pretvaranje Srbije u pokusnog kunića: Ako se ovde pokaže i dokaže da litijum previše ne šteti, onda će i Nemačka da iskopava!
Pa, šta još hoćete, Jadrani, nezahvalnici nijedni?!
Jeste ono da je, samo neki dan ranije, Kurti zauzeo NIS-ove pumpe i ekspoziture Poštanske štedionice na severu Kosova, ali šta nam može – mi imamo pisane garancije iste te EU, iz aprila 2013, pa sad možemo da se slikamo s njima?!
Kao i ono jeste da je Kurtijeva i policijska i vojnička cokula uveliko već i na severu KiM, ali šta nas briga, naš Vrhovnik je „dobio usmene garancije od NATO-a“ još pre pola decenije da se to neće desiti?! Dakle, ne verujmo sopstvenim očima već zapadnim garantijama.
Indoktrinacija za „litijum po svaku cenu“ vozi, i dalje, petom brzinom. U tekstu „Litije na litici litijumizacije Srbije“ (18.7.2024) , pobrojao sam neke od propovedi (tipologija Č.S Draškovića: „Oblici propovedi Gospoda Isusa Hrista i apostola“ i „Zlatni vek hrišćanske propovedi“) koje u promidžbi „Svetog srpskog minerala“ koristi Vrhovnik srpske propagande. Dodajem ovde i primenjeni boljševičko-komunistički „prevod“ biblijskih propagandnih motiva.
Vrhovnik i Tajnica mu, kao najmarljiviji promoteri „bezalternativnog“ iskopavanja litijuma, protiv „sabotera“ i „neprijatelja“ kopanja po svaku cenu, za sada, ratuju „tuk na luk“ konferencijama i izjavama „poklapačama“.
Umesto parole od posle „onog“ rata – „elektrifikacija + industrijalizacija = socijalizam“ - dobili smo novu paraideološku krilaticu: litijumizacija + kolonizacija = stabilokratizam!
Crkva poslovično, osim mitropolita Fotija (Čuružanin, kao i patrijarh, možda u toj činjenici leži nekakva nada?), čak i ovome ćuti. Hronično, kao i na sve što ne ide niz dlaku Vrhovniku.
Javlja mi se da će prvi ozbiljan presek efekata biti sačinjen krajem leta, da se izmeri koliko je srpski mozak imun na Vrhovnikovo propagandno svrdlo.
Što napisa nekadašnji gensek Dodikove stranke Rajko Vasić – „i Srebrenica je bila (nemanjićki!) rudnik, mnogo vrednijeg sadržaja od litijuma, pa, vidimo, taj kraj, celo Podrinje, razvijen je „upizdumate’rnu“; oni iz Dubajia, kad dođu, osećaju se kao sirotinja, žive ih pojede sram“.
No, dajmo malo optimizma: „Ti ljudi u Loznici bukvalno neće znati na šta da potroše pare!“ Toliko će valjda roditi, biće rekordno bogata žetva. Litijuma. U dolini Jadra. Tako sam razumeo ovo Vrhovnikovo „javlja mi se“.
A naš Vrh Vrhova je, kao garanciju nad garancijama da će zapadna Srbija, umesto u Drini i Jadru, plivati u novcu kao ujka Baja Patak, navodno ispostavio ultimatum Šolcu da 85 odsto sirovine mora da bude prerađeno u Srbiji, pa nam je uz to, kao i pre desetak godina u „Ikarbus“, opet priveo „Mercedes“, ovaj put ne samo znak koji je lično montirao na nekakve autobuse, već živog „Mercedesovog“ čoveka koji, naravno, ništa nije obećao.
Da rezimiram alanfordovski kurs ove faze prolitijumske superćelijske kampanje, pre nadolazeće Inkvizicije: Litijum iskopan u Srbiji je toliko lekovit da će izlečiti obolelu Nemačku, pošto nemački litijum može da šteti nemačkog zdravlju, ali, jelte, ako se iskopava u Srbiji, onda ne šteti nemačkom čoveku, osim što, eventualno, može da škodi građanima Srbije, ali oni će ako, ne dao Bog, zatreba, imati sasvim dovoljno novca za lečenje.
U to ime, predlažem da se u daljoj kampanji koriste neke od ovih replika iz stripa neprevaziđenog dvojca Maks Bunker - Magnus:
“Bolje je biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan, džaba ti što si bolestan. (Bob Rok) - Bolje piti vodu nego naftu. - Pijte više mlijeka, a manje nafte. (Grunf) - Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi!. (Bob Rok) - Bolje biti bogat nego ne biti. - Kradem od siromašnih da bih dao bogatima.” (Superhik) - Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega.“
Mada, pred Sudnji dan, nije nepoučan i ovaj epitaf iz „Alan Forda“: “Ovde ležim ja a stojiš ti, a bilo bi bolje da ležiš ti a stojim ja.“
Komentara: 0