Zelena šuma i cvetna livada koja lagano bledi u sećanju. Fotke snimljene u detinjstvu na mestu koje više ne postoji.
Posle rudnika ostaje običaj da se okrene glava na drugu stranu kad prolaziš pored brda rudarskog otpada. Posle rudnika ostaje jedan sto u kafani i začuđen pogled starog kelnera kad te vidi pijanog zbog jedne cvetne livade.
Posle rudnika ostaje rečenica: „Tu je nekad bila moja kuća i bistri potok“, i „Javi mi ako čuješ da traže radnike u Nemačkoj“. I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali kad su nas raseljavali.
Posle rudnika ostaju tamne ulice pune prašine kojima se teško vraćamo. Posle rudnika ostaju pesme o slobodi koje polako izlaze iz mode. Posle rudnika ostaje zatrpano jaloviše i strah da će iz njega otrovi izaći. Sa jakom kišom, i nabujalim rekama.
Ostaje psovka kad ih vidiš nasmejane na televiziji. Hiljadu i jedna laž. Posle rudnika ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Možda sam mogao da uradim i više” – i pitanje: „Da li greške mogu da se isprave?”
Ovaj put ne.
Posle rudnika ostaju saučesnici: čuvari nečijeg tuđeg razvoja, i izdajnici nacionalnih interesa. Prepuna jalovišta i prazna duša. Milijarde koje su otišle nekom drugom, i zagađenje koje je ostalo. Navika da se plače zbog izgubljene bitke kada nikog nema u blizini. Fotografije dece snimljene na mirisnim poljima koje više ne postoje. Posle rudnika ostaje povređeno srce. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle rudnika ostaju druge livade i druge reke. Ali ne i ona tvoja.
Posle rudnika ne ostaje ništa. Samo ekološka katastrofa!
