Oblast zaštite životne sredine obuhvata širok spektar mera. Najčešći tip pravnog akta sa kojim se susreće država jeste direktiva, kao pravni instrument EU koji obavezuje države članice u pogledu cilja koji datom direktivom treba postići, dok konkretna sredstva i postupci za postizanje tog cilja zavise od odluke država članica. U najširem smislu, pregovaračko poglavlje o zaštiti životne sredine obuhvata zakonodavstvo koje se odnosi na očuvanje i definisanje standarda kvaliteta životne sredine.
Pored horizontalnih mera, kao što su procena uticaja na životnu sredinu, pristup informacijama o životnoj sredini i borba protiv klimatskih promena, reč je u velikoj meri o vertikalnim merama, koje se odnose na standarde kvaliteta koji se utvrđuju za vazduh, vodu, upravljanje otpadom, zaštitu prirode, kontrolu industrijskog zagađenja, hemikalije i genetski modifikovane organizme, buku, nuklearnu bezbednost i zaštitu od zračenja (što spada u poglavlje o politici energetike, a odnosi se na bezbednosni aspekt upotrebe nuklearne energije u civilne svrhe).
* * *
Kojim se načelima rukovodi evropsko pravo životne sredine?
Pored univerzalnog načela održivog razvoja i integracije, na kojima se temelji sama Unija, praktična politika zaštite životne sredine EU, rukovodi se specifičnim načelima koja su definisana članom 191. Ugovora:
načelom predostrožnosti;
načelom prevencije i načelom otklanjanja štete nanete životnoj sredini na njenom
izvoru;
načelom „zagađivač plaća”.
Ova načela predstavljaju uzore, kako u definisanju politike zaštite životne sredine, tako i u donošenju pojedinačnih razvojnih odluka koje mogu uticati na životnu sredinu, prirodne resurse ili zdravlje stanovništva na bilo kojem nivou vlasti.
Razvoj industrije i preduzetništva povezan je sa stvaranjem novih, manje poznatih ili nepoznatih, rizika po zdravlje ljudi, životinja i biljaka.
Načelo predostrožnosti je povezano sa pitanjem uspostavljanja ravnoteže između preduzetničkih prava i sloboda individua, industrija i organizacija i potrebe smanjenja rizika negativnih efekata na životnu sredinu, ljude i prirodna dobra u kontekstu naučne neizvesnosti u pogledu potencijalnih dejstava, razmera i verovatnoće ostvarenja rizika. Otuda je ovo načelo u bliskoj vezi sa pitanjem upravljanja rizicima u postupku donošenja odluka koje mogu imati uticaj na životnu sredinu, odnosno sa potencijalnim posledicama nepreduzimanja mera predostrožnosti. Dometi ovog načela idu izvan problema povezanih sa kratkoročnim i srednjoročnim pristupom rizicima. Ono je povezano sa dugoročnim ciljevima visokog nivoa zaštite životne sredine i dobra budućih generacija.
Ovo načelo podrazumeva da se odluke o preduzimanju mera predostrožnosti u odnosu na određene rizike donose bez čekanja na neoborive naučne dokaze.27 S druge strane, to ne znači potragu za „nultim rizikom”, situacija kakva u stvarnosti retko postoji, već definisanje one mere i nivoa zaštite koji je srazmeran potencijalnom riziku po zdravlje ljudi, životinja i biljaka u uslovima nedovoljne naučne pouzdanosti. Nekada će to biti mera potpune eliminacije, a nekada mera ograničavanja rizika na prihvatljivu meru, kao što mera može biti privremena ili trajna, i/ili ograničena u prostornom smislu ili neograničena. Dakle, načela proporcionalnosti i nediskriminacije jesu granica diskrecije donosioca odluke u primeni načela predostrožnosti. Primer politika zasnovanih na ovom principu u oblasti životne sredine su propisi i mere koje se preduzimaju u borbi protiv klimatskih promena i zaštiti ozonskog omotača ili restriktivni režim za korišćenje i stavljanje u prometGMO proizvoda. U oba slučaja preduzete su regulatorne mere, u odsustvu potpune naučne pouzdanosti, jer postoji visok naučni konsenzus, i sa njim povezana percepcija javnosti, u vezi sa izvesnošću značajnog rizika koji potiče od antropogenog faktora.
Drugim rečima, potencijal rizika u odnosu na posledice klimatskih promena ili raširene upotrebe GMO po zdravlje ljudi, životinja i biljaka, neprihvatljiv je u odnosu na vreme koje je potrebno da nauka u potpunosti rasvetli ove faktore. Pravni režim ograničenja i restrikcija, opet, mora biti srazmeran potencijalnoj pretnji kako ne bi narušio tokove slobodne trgovine i preduzetništva.
Mere otklanjanja štete mogu dovesti do remedijacije životne sredine, ali stižu kasno da bi je sprečile. Štaviše, ponekad je šteta nepovratna i pogađa širi krug ljudi i buduće generacije. Pored toga, sistem pravne zaštite u takvim slučajevima je najčešće nedelotvoran i spor. Troškovi takve štete padaju na celu zajednicu.
Načelo prevencije, s druge strane, polazi od shvatanja da je neprihvatljivo da se čeka da se ekološka šteta dogodi, već je potrebno preduzeti mere da se mogućnost njenog nastupanja predvidi i spreči, a tamo gde se javi, ograniči na najmanju moguću meru i spreči širenje njenih posledica. Iako razlika između ovog načela i načela predostrožnosti nije potpuno jasna, štaviše možda je i veštačka, moglo bi se reći da se ova načela međusobno dopunjuju, jer načelo prevencije računa sa poznatim rizicima i uzrocima nastupanja konkretne štete u životnoj sredini, dok načelo predostrožnosti proširuje preventivno delovanje politike i prava životne sredine na situacije gde nema pune naučne izvesnosti o mogućnosti realizacije rizika, ali je sumnja dovoljno izražena da opravdava preduzimanje mere njegovog predupređenja. U svakom slučaju, pristup zasnovan na načelu prevencije polazi od razumne pretpostavke da se „najbolja politika životne sredine sastoji u sprečavanju stvaranja zagađenja i neugodnosti na njihovom izvoru, pre nego na naknadnom suzbijanju njihovih posledica”28.
Bolje sprečiti nego lečiti. EU je razvila različite pravne instrumente preventivne prirode, kao što su procedure procene uticaja na životnu sredinu razvojnih projekata pre njihove realizacije, sistem dozvola uslovljenih preduzimanjem mera sprečavanja emisija zagađenja ili njihovog ograničenja putem primene standarda najbolje dostupnih tehnika (eng. best available techniques – BAT), ekoloških standarda za ambalažu i proizvode i sl., o čemu će biti više reči kasnije.
Načelo otklanjanja štete na životnoj sredini na njenom izvoru blisko je povezano sa načelom prevencije a, konkretnije, sa politikom upravljanja otpadom, koja se odnosi na ograničavanje njegovog (prekograničnog) kretanja i rešavanje problema otpada blizu mesta njegovog nastanka.
Načelo „zagađivač plaća” polazi od načela pravičnosti, tj. razumne pretpostavke da troškove mera predostrožnosti, prevencije, i otklanjanja posledica štete nanete životnoj sredini treba da snosi, pre svega, lice koje je svojom delatnošću te rizike proizvelo. Ovo načelo se odnosi na pitanje odgovornosti i na pitanje (pravične) distribucije troškova politike zaštite životne sredine unutar društva. U pogledu odgovornosti, ovo načelo sadrži u sebi, kako dozu naknadnog delovanja (kurativni aspekt), tako i elemente preventivnog pristupa (preventivni aspekt). Na primer, Direktiva o odgovornosti za remedijaciju štete na životnoj sredini (Environmental Liability Directive 2004/35/EZ) definiše objektivnu odgovornost operatera za štetu na određenim delovima životne sredine, koja potiče iz određenih aktivnosti kojima on upravlja ili koje kontroliše, da finansira remedijaciju oštećenog prirodnog resursa i njegovih funkcija. Ona je reaktivna/kurativna jer se bavi posledicama štete (remedijacija), ali i preventivna jer visoki troškovi remedijacije mogu da usmere ponašanje operatera na preduzimanje preventivnih mera i uvođenje bezbednijih tehnika i tehnologija. U smislu pravične distribucije troškova politike zaštite životne sredine, ovaj aspekt načela odnosi se na troškove sprovođenja propisa u oblasti zaštite životne sredine koje treba da snosi operater komercijalnih poslova koji dovode do negativnih efekata na životnu sredinu. Troškovi administrativnih postupaka, monitoringa, nadzora, zamene tehnologija i tehnika proizvodnje, ekološki odgovornog upravljanja itd. treba da budu deo troškova poslovanja i proizvodnje, a ne trošak društva. Takođe, ovo načelo se primenjuje i u poreskoj politici, gde se vrši pozitivna diskriminacija ekološki neutralnih ili povoljnijih procesa proizvodnje i proizvoda u odnosu na ekološki manje povoljne opcije proizvodnje ili proizvoda. Dakle, pravičnija distribucija tereta unutar društva i podsticanje ekološki povoljnije prakse. Naš zakon, na primer, određuje sadržinu ovog načela na sledeći način:
Zagađivač plaća naknadu za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može prouzrokovati opterećenje životne sredine, odnosno ako proizvodi, koristi, ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetne materije po životnu sredinu.
Zagađivač, u skladu sa propisima, snosi ukupne troškove mera za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja, koji uključuju troškove rizika po životnu sredinu, troškove uklanjanja štete nanete životnoj sredini (član 9. tačka 6 Zakona o zaštiti životne sredine).
Svakako, naknade moraju biti srazmerne riziku i štetnim efektima određene aktivnosti. One ne smeju postati jedan od faktora koji se ugrađuje u cenu proizvodnje i prevaljuje na potrošača, već instrument poreske politike koja ponašanje zagađivača usmerava ka usvajanju boljih opcija i prakse sa stanovišta ciljeva zaštite životne sredine.
27 Ili, kako Zakon o zaštiti životne sredine određuje, „nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine” (Član 9. stav 1. tačka 2). 28 The EC’s first Environmental Action Programme, citat naveden prema Nicolas de Sadeleer, Environmental Principles – from Political Slogans to Legal Rights, str. 68.
Komentara: 0