MALA ZEMLJA KOJA HRANI CEO SVET: KAKO JE HOLANDIJA POSTALA POLJOPRIVREDNI GIGANT
Sićušna Holandija je postala generator poljoprivrednog napretka. Posle Sjedinjenih Američkih Država, ona je drugi najveći izvoznik hrane na svetu. Kako je to postigla?
U polju krompira u blizini holandske granice s Belgijom holandski farmer Jakob van den Born sedi u kabini ogromnog kombajna za instrument tablom dostojnom svemirskog broda Enterprajz.
Iz svoje kabine, tri metra iznad tla, nadgleda dva drona – traktor bez vozača koji krstari poljima i kvadkopter u vazduhu – koji obavlja detaljna očitavanja količine hemikalija, vode i hranljivih sastojaka u tlu, prati razvoj useva, mereći napredak svake pojedinačne sadnice krompira. Proizvodna statistika na Van den Bornovoj farmi svedoči o superiornosti ovog „preciznog uzgoja”, kako ga nazivaju. Prosečan prinos krompira po hektaru iznosi oko 22 tone. Na Van den Bornovim poljima taj broj konstantno iznosi skoro 52 tone.
Taj bogati prinos još je izuzetniji kada se ima u vidu druga strana bilansa stanja: ulaz. Pre skoro dve decenije Holanđani su odlučili da se posvete održivoj poljoprivredi pod sloganom: „Dvostruko više hrane uz korišćenje upola manje resursa.” Od 2000. godine Van den Borne i mnogi drugi farmeri zavisnost od vode za ključne useve smanjili su za čak 90 odsto. Skoro su potpuno izbacili upotrebu hemijskih pesticida na biljkama u staklenicima, a od 2009. godine holandski stočari i proizvođači živine upotrebu antibiotika redukovali su za čak 60 odsto.
Još jedan razlog za divljenje: Holandija je mala, gusto naseljena zemlja sa više od 500 stanovnika po kvadratnom kilometru. Oskudeva u skoro svakom resursu koji se smatra neophodnim za ozbiljnu poljoprivrednu delatnost. Ipak, ta zemlja je po vrednosti druga na svetu u izvozu hrane. Ispred nje su samo Sjedinjene Države, koje imaju 270 puta veću površinu. Kako je to, uopšte, Holanđanima pošlo za rukom?
Posmatrana iz vazduha, Holandija nimalo ne liči na druge velike proizvođače hrane, već izgle-da kao nedovršeni pačvork gusto zasađenih polja – od kojih je većina majušna po standardima agrobiznisa – istačkan prometnim gradovima i predgrađima. U najznačajnijim poljoprivrednim područjima ove zemlje skoro da nema površine koje nije pod krompirom, staklenika ni obora da nisu u senci nekog nebodera, proizvodnog pogona ili urbane zone. Više od polovine površine ove zemlje koristi se za agrikulturu i hortikulturu.
Potezi objekata koji liče na džinovska ogledala protežu se širom zemlje, blešteći na suncu i sijajući pod veštačkim osvetljenjem kada padne noć. To su neverovatni holandski kompleksi staklenika, od kojih neki pokrivaju i 70 hektara.
Ove klimatizovane farme omogućavaju državi smeštenoj na jedva 1.600 kilometara od arktičkog kruga da bude svetski lider u izvozu paradajza, koji zahteva toplotu. U smislu materijalne vrednosti, Holanđani su i najveći svetski izvoznici krompira i crnog luka, kao i drugi najveći izvoznici povrća uopšte. Više od trećine semena kojim se trguje u svetu potiče iz Holandije.
TRUST MOZGOVA iza ovih zapanjujućih brojki nalazi se u Univerzitetskom i istraživačkom centru Vageningen, 80 kilometara južno do Amsterdama. S reputacijom najznačajnijeg istraživačkog centra za poljoprivredu na svetu, Univerzitetski i istraživački centar Vageningen središte je Doline hrane, rastuće grupe eksperimentalnih farmi i novoosnovanih kompanija koje se bave poljoprivrednom tehnolo-gijom. Ime namerno podseća na kalifornijsku Silicijumsku dolinu, a Vageningen nastoji da nadmaši ulogu Univerziteta Stanford, slavnog po povezivanju akademske i preduzetničke sfere.
Ernst van den Ende, generalni direktor Vage-ningenove grupe Plant Sciences, otelovljenje je kombinovanog pristupa Doline hrane. Renomirani naučnik sa opuštenim držanjem barmena u hip-sterskom kafeu, Van den Ende je svetski autoritet za patologiju biljaka. Za sebe kaže: „Ja nisam samo dekan fakulteta. Polovina mene vodi Plant Sciences, ali druga polovina nadgleda devet zasebnih poslovnih jedinica koje se bave istraživanjima u komercijalne svrhe.” Tvrdi da samo ta kombinacija „naučnog i tržišnog pristupa može da odgovori na izazov pred nama”.
Izazov? Zvuči apokaliptično, ali on ga ukratko definiše ovako: naša planeta „u naredne četiri decenije mora da proizvede više hrane nego što je proizvedeno u istoriji sveta, za više od 8.000 godina”.
Zašto? Jer će se do 2050. godine broj stanovnika na Zemlji sa sadašnjih sedam i po popeti na deset milijardi. Ako ne postignemo masovno povećanja poljo-privrednih prinosa, koje podrazumeva znatno smanjenje zaliha vode i fosilnih goriva, više od milijardu ljudi bi moglo da se suoči s glađu. Glad bi mogla da postane najurgentniji problem XXI veka, a vizionari u Dolini hrane veruju da su pro-našli inovativna rešenja. Sve u cilju sprečavanja katastrofalne katastrofalne gladi koja bi mogla da nas pogodi, insistira Van den Ende. Njegov optimizam počiva na informacijama koje mu se vraćaju s više od hiljadu Vageningenovih projekata u više od 140 zemalja i na njegovim formalnim sporazumima s vladama i univerzitetima na šest kontinenata o razmeni i primeni otkrića.
Razgovor sa Van den Endeom je vožnja na rolerkousteru ideja, statističkih podataka i predviđanja. Suša u Africi? „Voda nije glavni problem. Već nerodno tlo”, kaže. „Nedostatak hranljivih materija može se nadoknaditi uzgajanjem biljaka koje u simbiozi sa određenim bakterijama proizvode sopstveno đubrivo.” Poražavajuće visoki troškovi proizvodnje stočne hrane? „Stoku treba hraniti skakavcima”, kaže. Hektar zemlje godišnje daje nešto više od tone proteina iz soje, uobičajene stočne hrane. Ista površina daje 165 tona proteina od insekata.
Razgovor brzo prelazi na temu upotrebe LED osvetljenja kako bi se omogućilo 24-časovna kultivacija u staklenicima s preciznom kontrolom klimatizacije. Zatim skreće na zabludu da održiva poljoprivreda znači minimalnu intervenciju čoveka u prirodi.
„Pogledajte ostrvo Bali!”, uzvikuje. Ljudi tamo bar hiljadu godina uzgajaju patke i ribu na istim poplavljenim parcelama na kojima uzgajaju pirinač. To je potpuno samoodrživ sistem, koji se navodnjava složenim, ljudskom rukom izgrađenim kanalima duž terasa na obroncima brda.
„Za svakog postoji samoodrživ model”, kaže Van den Ende.
NA SVAKOM ĆOŠKU u Holandiji nazire se budućnost održive poljoprivrede – ne u salama velikih korporacija, nego na hiljadama skromnih porodičnih farmi. Očigledna je u raju na zemlji koji su stvorili Ted Davestejn i njegova braća Peter, Ronold i Remko. Kao i farmeri s Balija, ova braća su napravila sopstveni samoodrživi sistem za proizvodnju hrane u kome vlada gotovo savršen sklad između ljudske genijalnosti i prirodnih potencijala.
Na njihovom kompleksu staklenika površine 14,5 hektara u blizini starog grada Delft, posetioci šetaju između redova šest metara visokih tamnozelenih loza paradajza. Te biljke – čije korenje nije u zemlji, već u mreži vlakana od bazalta i krede – otežale su od plodova, koji se proizvode u ukupno 15 vrsta, da bi se zadovoljila i najzahtevnija nepca. Međunarodni žiri stručnjaka u oblasti hortikulture 2015. godine braću Davestejn proglasio je najinventivnijim proizvođačima paradajza na svetu.
Otkako su 2004. godine premestili i restrukturirali svoju 70 godina staru farmu, braća Davestejn su proglašavala nezavisnost od spoljnih resursa na svim frontovima. Njihova farma proizvodi skoro svu energiju i đubrivo koje troši, pa čak i deo materijala koji se koristi za pakovanje pri distribuciji i prodaji proizvoda. Prostorije za uzgoj tokom cele godine održavaju se na optimalnim temperaturama zahvaljujući toploti geotermalnih izdana koji postoje ispod barem polovine površine Holandije.
Kišnica je jedini izvor vode za navodnjavanje, kaže Ted, koji vodi program uzgoja. Za uzgoj jednog kilograma paradajza na lozama koje rastu iz mreža vlakana potrebno je manje od 14 litara vode, u poređenju sa 60 litara na otvorenim poljima. Jednom godišnje svi usevi se obnavljaju i rastu iz semena, a stare loze se prerađuju i od njih se prave gajbice. Malobrojne štetočine koje uspeju da uđu u staklenike dočekuje ratoborna vojska branitelja kao što je žestoki Phytoseiulus persimilis, predatorska vaška koju paradajz uopšte ne zanima, ali koja zato proždire na stotine štetnih grinja.
Nekoliko dana pre nego što sam posetio nji-hovu farmu, Ted je prisustvovao sastanku farmera i istraživača u Vageningenu. „Tako dolazimo do inovativnih rešenja za napredak i usavršavanje”, kazao mi je. „Ljudi iz cele Holandije okupljaju se da bi raspravljali o različitim perspektivama i zajedničkim ciljevima. Niko ne može sam da zna sve.”
TRAGANJE ZA ODGOGOVORIMA na pitanja života ili smrti dovelo je do stvaranja jedne od najinovativnijih kompanija u Holandiji. Pre pola veka Jan Koprt je uzgajao krastavac na svom posedu i koristio otrovne hemikalije da bi uništio štetočine. Kada mu je lekar rekao da je alergičan na pesticide, Koprt je počeo da uči sve što je mogao o prirodnim neprijateljima insekata i arahnida.
Danas je njegova firma Koppert Biological Systems, sa 1.330 zaposlenih i 26 međunarodnih filijala, svetski lider u biološkoj kontroli štetočina‚ i bolesti koji svoje proizvode plasira u 96 zemalja. Koprtova firma će vas snabdeti larvama bubamare spakovanim u pamučne kesice, koje će izrasti u halapljive lovce na biljne vaši. Ili možda želite bocu sa 2.000 predatora koji love grinje na biljkama i samo ih isisaju? Ili kutiju sa 500 miliona nematoda koje uništavaju larve muva koje ugrožavaju komercijalne zasade pečuraka?
Neke Koprtove legije vode rat, a neke ljubav po-put bumbara punih entuzijazma. Nijedan oblik veštačkog oprašivanja ne može da se meri sa efika-
snošću pčela koje zuje od cveta do cveta, sakupljajući nektar da bi uslužile svoju kraljicu i usput pomogle u oprašivanju reproduktivnih organa biljaka. Pčele iz svake Koprtove košnice dnevno posete i do pola miliona cvetova. Farmeri koji za oprašivanje koriste pčele obično prijavljuju porast od 20 do 30 odsto u povećanju prinosa i težini ploda, a troškovi su više od upola manji od troškova veštačkog oprašivanje.
POLJOPRIVREDNA TEHNOLOGIJA u Holandiji ni u jednoj oblasti nije naprednija nego u proizvodnji semena, embrionalnih organizama u kojima se bukvalno koreni većina vrsta hrane. I ni u jednoj drugoj sferi kontroverze koje se vezuju za budućnost agrikulture nisu toliko uzavrele. Dominantna je ona vezana za razvijanje genetički modifikovanih organizama za proizvodnju većih i otpornijih plodova. Protivnici genetički modifikovanog uzgoja predviđaju frankenštajnski scenario, zasnovan na neizvesnosti posledica radikalnog eksperimentisanja sa živim bićima.
Holandske firme, sa izvozom koji je 2016. godine iznosio skoro 1,7 milijardi dolara, među svetskim su liderima u poslu sa semenom. Ipak, one ne prodaju genetički modifikovane proizvode. Prema Arjanu van Tununu iz kompanije KeyGene, nova vrsta semena po striktnoj evropskoj GMO regulativi može da košta i stotinu miliona dolara i zahteva 12 do 14 godina istraživanja i razvoja. Nasuprot tome, najnovija istraživanja u opšteprihvaćenoj nauci o molekularnom uzgoju – koja ne uvodi nikakve strane gene – može da dovede do neverovatnih rezultata u periodu od pet do deset godina, uz troškove koji se kreću već od 100.000, a retko prevazilaze milion dolara. Ti postupci direktno proizilaze iz metoda koje su pre 10.000 godina koristili farmeri u oblasti Plodnog polumeseca.
Prodajni katalog Rejka Zvana, još jednog holandskog uzgajivača, nudi visokoprinosno seme više od 25 mnogobrojnih grupa povrća, od kojih se mnoge prirodno brane od glavnih štetočina. He-len Bos odgovorna je za sektor uzgoja organskog semena i međunarodne razvojne projekte. Oče-kivali biste da se usredsređuje na to kako samo jedna visokotehnološka sadnica paradajza za staklenike, koju proizvodi njena firma i koja ko-šta manje od pola dolara, rađa neverovatnih 70 kilograma paradajza. Umesto toga, ona priča o stotinama miliona ljudi, uglavnom žena i dece, koji nemaju dovoljno hrane.
Kao i mnogi preduzetnici u firmama iz Doline hrane, Bosova je radila na poljima i u gradovima najsiromašnijih zemalja na svetu. U proteklih 30 godina provela je duže vreme u Mozambiku, Nikaragvi i Bangladešu, tako da zna da glad i njene razorne posledice nisu apstraktne pretnje.
„Naravno, tamo ne možemo odmah da primenjujemo istu vrstu visokotehnološke poljoprivrede koju vidimo u Holandiji”, kaže ona. „Ali uveliko uvodimo srednjetehnološka rešenja koja mogu da dovedu do velikih promena.” Pominje brzo širenje relativno jeftinih plastenika koji su prinose određenih useva utrostručili u odnosu na uzgoj na otvorenom, gde su podložniji štetočinama i suši.
Od 2008. godine Rejk Zvan podržava program oplemenjivanja vrsta u Tanzaniji koji se sprovodi na eksperimentalnom polju od 20 hektara u podnožju planine Kilimandžaro. Semena s tog polja šalju se u Holandiju na proveru dinamike klijanja, čistoće i otpornosti na štetočine i bolesti. Programi takve saradnje odvijaju se u Keniji, Peruu i Gvatemali. „Pokušavamo da razvijemo semena za njihove specifične uslove”, kaže Bosova. Ali polazna tačka, dodaje izričito, ne može da bude pristup „odozgo nadole”, koji je upropastio mnoge dobronamerne međunarodne humanitarne projekte.
„Neprestano vodimo izuzetno važne neposredne razgovore s malim uzgajivačima – o njihovim potrebama, vremenskim uslovima i stanju tla s kojim se suočavaju, o troškovima”, kaže.
ZABRINUTOST NEKIH HOLANDSKIH istraživača za ljude ugrožene glađu delom potiče i od traume njihove nacije: Holandija je bila poslednja zapadna zemlja koja je pretrpela ozbiljnu glad kada je, tokom poslednje godine Drugog svetskog rata, u zemljama pod nemačkom okupacijom umrlo između deset i dvadeset hiljada ljudi. Nekoliko decenija kasnije Rudi Rabinga, penzionisani profesor održivog razvoja i bezbednosti hrane na Vageningenu, bio je inspirisan pitanjem gladi kada je podstakao uvođenje značajnih promena na fakultetu, u studentskom odboru i nastavnom programu koje su tu instituciju pretvorile u ono što on naziva „svetski, a ne holandski univerzitet”. Danas je veliki deo akademskih i istraživačkih aktivnosti Vageningena usmereno na probleme siromašnih zemalja.
Oko 45 odsto njegovih diplomiranih studenata – uključujući i skoro dve trećine svih kandidata za doktore nauka – regrutuju se iz inostranstva i predstavljaju više od stotinu nacija. Azijci, predvođeni Kinezima i Indonežanima, gotovo da su brojniji od svih evropskih neholandskih studenata zajedno. Bivše studente Vageningena naći ćete na najvišim nivoima ministarstava poljoprivrede širom Afrike, Azije i Latinske Amerike.
U kafeteriji studentskog grada sedim s troje najperspektivnijih studenata Vageningena. Ne tako davno, to bi značilo da sedim s trojicom muškaraca, rođenih Holanđana. Ali ja sam s tri mlade žene iz Ugande, Nepala i Indonezije.
„Upoznala sam jednu bivšu studentkinju Va-geningena dok sam studirala u Ugandi”, odgovara mi Lea Nandudu na pitanje kako je dospela ovamo. „Bila je stručnjak za fenotipizaciju”, napredno proučavanje koje daje detaljnu sliku osobina i potencijala biljaka. „Inspirisalo me je to što sam shvatila da jedna Afrikanka može da radi tako nešto. Ona je predstavljala budućnost, pokazatelj kuda treba da idemo.”
Taj susret je rezultirao time da je Lea Nandudu dobila stipendiju u Vageningenu. Njen otac obrađuje jedan hektar zemlje, na kome uzgaja kafu i banane. „Imamo iste probleme koje danas imaju poljoprivrednici širom sveta, samo mnogo teže, posebno zbog posledica klimatskih promena.”
Pragja Šresta odrasla je u unutrašnjosti Nepala, čiji su neki delovi upropašćeni višegodišnjom primenom pesticida i đubriva. Tu još nisu zaživele uspešne, održive metode.
„To je politički problem”, kaže ona. Nove metode uzgoja ne mogu se uvesti zbog nedostatka javnih sredstava. „To je i populacioni problem – zemljište se deli na sve manje parcele, pogodne samo za neefikasan ljudski rad kojim se ostvaruje veoma mali prihod.”
Rena Elijana Varjoto je iz Bandunga, trećeg po veličini grada u Indoneziji. „Ljudi su nepoverljivi prema idejama koje dolaze iz inostranstva”, priča ona, dok Pragja i Lea klimaju glavom u znak odobravanja. „Poljoprivrednici su toliko navikli na marginalne živote i prihode”, dodaje, „da im je teško da poveruju da bi stvari mogle da se promene.”
Javu, ostrvo na kome je smešten Bandung, pogodila je tokom 1944. i 1945. godine strašna glad koja je ubila oko 2,4 miliona ljudi. Katastrofalna regionalna propast useva Indoneziju je pogodila i nedavno – 2005. godine. U ruralnom Nepalu se, zbog suše i visokih cena osnovnih uvoznih proizvoda, snabdevanje hranom periodično prekida. Tokom 2011. godine glad je na Rogu Afrike pogodila 13 miliona ljudi, a 2017. godine 1,6 miliona stanovnika Ugande suočilo se s glađu bez brze pomoći iz inostranstva. Nezamislivo je da se to stvarno dogodilo, pa ipak, svi su ti događaji beznačajni u odnosu na ono što možda predstoji. Prema podacima Ujedinjenih nacija, danas broj ljudi pogođenih glađu u samo tri afričke zemlje i s druge strane Crvenog mora, u Jemenu, prelazi 20 miliona i neumoljivo raste. „Suočavamo se s najvećom humanitarnom krizom od osnivanja Ujedinjenih nacija”, upozorio je u martu Stiven O’Brajen, koordinator pomoći Ujedinjenih nacija za hitne slučajeve.
„Naš najteži zadatak jeste menjanje percepcije naših ljudi – o krizi s kojom se suočavamo i merama koje moramo da preduzmemo da bismo je rešili”, kaže Lea Nandudu. „To će biti moj zadatak kada se vratim kući.”
OKO 6.600 KILOMETARA južno od Vageningena, na porodičnoj farmi koja proizvodi pasulj u istočnom delu Velike rasedne doline u Africi, tim holandske firme SoilCares, koja se bavi poljoprivrednom tehnologijom, objašnjava kako funkcioniše jedan mali ručni uređaj. U kombinaciji sa aplikacijom na mobilnom telefonu, taj uređaj analizira pH vrednost, nivo organskih materija i druga svojstva tla, a zatim prenosi podatke bazi u Holandiji, nakon čega daje detaljan izveštaj o optimalnom načinu đubrenja i nutritivnim potrebama tla. Sve to za manje od deset minuta. Taj izveštaj, koji košta samo nekoliko dolara, pruža informacije koje mogu da smanje gubitke, koji su enormni kod farmera koji nikada nisu imali pristup nikakvoj vrsti uzorkovanja zemljišta.
Manje od pet odsto, po procenama, od ukupno 570 miliona farmi na svetu ima pristup analizama tla. To je brojka koju Holanđani vide kao izazov.
„Šta naši napori znače za zemlje u razvoju? To pitanje se ovde uvek postavlja”, kaže Martin Šolten, koji vodi grupu za zoološke nauke na Vageningenu. „Ono je uključeno u svaku diskusiju.”
Komentara: 0