Pažljivo čitanje deklaracija na proizvodima i kupovina hrane od proverenih dobavljača svakako su prvi nivo zaštite od unosa ne samo genetički modifikovana hrane, nego svake hrane sumnjivog kvaliteta. Koliko smo, ipak, na opštem nivou zaštićeni od genetički modifikovane hrane koja je sve prisutnija, da li uopšte treba da je izbegavamo i šta kaže nauka, a šta zakoni, pitali smo dvojicu stručnjaka koji se, svaki na svoj način, bave ovom tematikom.
GМ hrana spada u one životno važne teme oko kojih se na nivou cele planete i dalje lome koplja. Dok je jedni zagovaraju kao hranu budućnosti koja bi mogla da rešli problem gladi u svetu, drugi je definišu kao bioterorizam novog svetskog poretka. Kako god bilo, ona je sve prisutnija, a zbog cene, i sve dostupnija. Iako su u Srbiji zakonom zabranjeni proizvodnja i promet GMO (genetički modifikovanih organizama), to nije garancija da možda nećete negde kupiti proizvod koji u nekom obliku i procentu nema neki GM sastojak. Šta je uopšte GM hrana, u kojim namirnicima su GMO najviše zastupljeni, kako da budemo sigurni da znamo šta kupujemo i jedemo, koliko nas od štetnih posledica GM hrane štiti zakon, a koliko nauka, pitali smo prof. dr Vladimira Dimitrijevića, šefa katedre za stočarstvo na Veterinarskom fakultetu u Beogradu, i prof. dr Miladina Ševarlića, narodnog poslanika i profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu u penziji.
EP: Šta je tačno GM hrana i gde je više zastupljena, u namirnicima životinjskog ili biljnog porekla?
Vladimir Dimitrijević: GM hrana je hrana životinjskog ili biljnog porekla dobijena od organizama (životinja i biljaka) u čiju je naslednu osnovu (DNK), posebnim postupkom (rekombinantnom DNK tehnologijom) umetnut deo nasledne osnove poreklom od nekog drugog organizma (druge vrste). Na ovaj način učinili smo da ovakav organizam bude modifikovan (otuda M u GMO) na nivou DNK. Ideja modifikacije je da se određeni geni u organizmu „pale“ ili „gase“, u zavisnosti od želje sa kojom je modifikacija učinjena. Na takav način modifikovanih organizama ima neuporedivo više u hrani biljnog porekla.
Miladin Ševarlić: Genetički modifikovana hrana u Srbiji nije bila ni sadržana, a ni definisana među pojmovima koji su korišćeni u Zakonu o genetski modifikovanim organizmima (Zakon o GMO: 2001, 2009). Definisana je tek 14. marta 2019. godine članom 2. Zakona o izmenama i dopunama zakona o bezbednosti hrane i od tada glasi: „Genetički modifikovana hrana i genetički modifikovana hrana za životinje, hrana i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama, u skladu sa posebnim propisom.“ Ovo je nepotpuna definicija jer nema odrednica za podrgrupu hrana za koga je i od čega je. Kao nestranački narodni poslanik predložio sam potpuniju definiciju koja glasi: „Genetički modifikovana hrana za ljude i genetički modifikovana hrana za životinje, hrana za ljude dobijena od genetički modifikovanih organizama i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama, u skladu sa posebnim propisom.“ Posebno treba ukazati i na razliku između dve podgrupe poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na bazi GMO: GM hrana ‒ od GMO koji se koriste kao sveži poljoprivredni proizvodi: GM paradajz, GM jabuka, GM banana... i hrana od GMO ‒ prehrambeni proizvodi dobijeni doradom ili preradom GMO (čips od GM jabuke ili od GM banane, kečap od GM paradajza, fileti od GM lososa, šnicle od GM svinje...) ili hrana sa dodatkom od GMO (hrana sa prelivom sirupa od GM kukuruza...). Eksplozija genetičkih modifikacija u poljoprivredi ‒ prvo u biljnoj (od paradajza, preko soje, kukuruza, pamuka, uljane repice... do jabuka i banana), a zatim i u animalnoj proizvodnji (losos, svinje...), kao što se i očekivalo, zbog profitne nezajažljivosti privatnih korporacija, uz proizvodnju GM lekova za bolesne koji traže „slamku spasa“, proširila se i na ljude tako da već imamo i prve GM bebe u Kini (2018).
EP: Postoji li danas neki prehrambeni industrijski proizvod, domaći ili uvozni, ili pak povrće, voće, meso i riba u sirovom obliku, za koji možemo zasigurno da kažemo da ne sadrži ni jedan procenat genetski modifikovanog organizma? Ili je sve kontaminirano u manjem ili većem procentu?
Vladimir Dimitrijević: Pre svega, termin „kontaminacija“, kod ljudi uobičajeno ima negativnu konotaciju, što u slučaju GMO nije opravdano. Naravno da postoje prehrambeni prozvodi koji ne sadrže GMO. U zavisnosti od države, procenat genetički modifikovanih useva varira od 0% do preko 90% (kukuruz, soja, bundeva, pamuk i dr). Na primer, procenjuje se da je u SAD udeo proizvoda (hrane) u supermarketima, koji sadrže, na neki način genetičku modifikaciju oko 65%. Sa druge strane, postoji relativno mali broj zemalja, među kojima je i Srbija, koje imaju nultu toleranciju na proizvodnju i promet GMO. Generalno, u zemljama u kojima je GMO hrana široko dostupna, najveći broj GMO proizvoda odnosi se na hranu biljnog porekla (pića, grickalice, dodaci hrani i dr). Udeo hrane životinjskog porekla koja je genetički modifikovana je veoma mali. Osim nekih vrsta riba (losos), na policama prodavnica se ne nalazi hrana poreklom od životinja koje su genetički modifikovane. Životinje koje su u ishrani koristile genetički modifikovanu hranu ne čini da one postanu genetički modifikovane, što je česta zabluda ljudi.
Miladin Ševarlić: Svakako da postoji! To je, na svu sreću, još uvek izrazito dominantna većina hrane proizvedene u svetu: od hrane dobijene u sertificiranoj organskoj ili nesertificiranoj biodinamičkoj poljoprivredi, preko zdravstveno bezbednije hrane iz integralno kontrolisane poljoprivredne proizvodnje, do manje zdravstveno bezbednije hrane iz danas dominantne konvencionalne poljoprivredne proizvodnje uz primenu pesticida u biljnoj i hormona rasta u stočarskoj proizvodnji, kao i aditiva, veštačkih aroma i boja u proizvodnji prehrambenih proizvoda!
EP: Šta su dosadašnja istraživanja pokazala, koliko je GM hrana štetna po zdravlje ljudi? Koje najčešće posledice može da ima njeno dugoročno konzumiranje?
Vladimir Dimitrijević: Sve dosadašnje naučne studije koje su se bavile ovom problematikom ukazuju na to da konzumiranje hrane koja je genetički modifikovana ne predstavlja ništa veći rizik od konzumacije hrane koja to nije. Samim tim i posledice dugotrajne ishrane hranom koja sadrži GMO u nekom od oblika ne razlikuju se od dugotrajnog unosa hrane koja je GMO „čista“. Napominjem da, kada se govori o ovom pitanju koje izaziva oštre podele u javnosti, u obzir se moraju uzimati samo stvarno naučna istraživanja objavljena u naučnim časopisima sa rigoroznom recenzijom, a ne pseudonaučne i nenaučne publikacije.
Miladin Ševarlić: Od istraživanja dr Arpada Pustajia (Engleska, 1996), preko do sada najdužeg dvogodišnjeg istraživanja prof. Seralinija (Francuska, 2012), do istraživanja brojnih ruskih naučnika, svi rezultati ukazuju na štetne posledice ishrane eksperimentalnih pacova sa GMO proizvedenim uz korišćenje pesticida na bazi kancerogenog glifosata. U tom pogledu najznačajniji su rezultati istraživanja prof. Seralinija koji ukazuju na promene na unutrašnjim organima pacova u sledećoj generaciji, preko povećanog učešća jedinki sa kancerom u drugoj generaciji, do izrazite besplodnosti pacova (čak i kod tako populaciono ekspanzionističke vrste) hranjenih GM kukuruzom! Projektovano na ljude, to znači da će se prave razmere štetnih posledica korišćenja GMO u ishrani stoke i ljudi manifestovati za 90 do 120 godina! Prvenstveno treba istraživati uticaj GMO na ishranu svih vrsta stoke, čiji bi rezultati bili veoma značajni zbog kraćeg ciklusa eksploatacije pojedinih vrsta stoke. Tako bi u samo u jednoj petini životnog veka ljudi imali pouzdane podatke praktično i o posledicama GMO u ishrani ljudi, jer čovek je na vrhu lanca ishrane i koristi i biljne i animalne proizvode. A ono što zadesi biljke i životinje, kad-tad zadesiće i ljude! Setimo se samo „bolesti ludih krava“ i posledica na ljude koji su jeli meso od obolelih goveda. Zašto se ne rade istraživanja uticaja GMO u ishrani stoke? Očigledno je kome to ne odgovara.
EP: U Srbiji su, po Zakonu o genetički modifikovanim organizmima, iz 2009. godine, proizvodnja i promet GMO zvanično zabranjeni. Ipak, postoje razni podaci koji ukazuju na to da u Srbiji ima na hiljade hektara pod GM sojom, kao i da, uprkos Zakonu i proverama na granici, uvozimo proizvode koji čak prelaze 0,9 % primesa od GMO, koji se u Evropi smatra neizbežnim nivoom tehnološke kontaminacije. Koliko se ovaj Zakon zaista primenjuje i kako da budemo sigurni da smo kao građani zaista zaštićeni?
Vladimir Dimitrijević: To bi, ipak, bilo pitanje za nekog drugog. Zakonska regulativa, sprovođenje i kontrola iste su u nadležnosti institucija ove države, pre svega Stručnog saveta za biološku sigurnost, ovlašćenih laboratorija, fitosanitarne i veterinarske inspekcije.
Miladin Ševarlić: Zakon o GMO (2009) je relativno dobra zaštita Srbije od uvoza i plasmana GMO. Jedino što treba poboljšati jeste donošenje podzakonskog akta kojim bi se propisalo da se odredba o dozvoljenom prisustvu 0,9% primesa od GMO u komercijalnim proizvodima odnosi samo na GMO koji su u Evropskoj uniji dozvoljeni za upotrebu, kao i da se izmenom Zakona ukine odredba o dozvoljenom prisustvu 0,1% primesa od GMO u semenskoj robi i uvede nulta tolerancija za uvoz semena ‒ jer i 0,1% primesa od GMO može u toku cvetanja da kontaminira parcele zasejane genetički nemodifikovanim semenom! Međutim, kao i svaki drugi zakon, i Zakon o GMO se ne poštuje u praksi zbog ilegalnog uvoza semena GMO (posebno soje) i zbog uzorkovanja svega 4-7% pošiljaka iz uvoza. Fitosanitarna inspekcija u vreme vegetacije soje vrši kontrolu malog broja parcela i utvrđuje prisustvo GM soje na oko 20-ak hektara, što je samo „vrh ledenog brega“. Ako se podaci iz tih kontrola primene na ukupnu površinu zasejanu sojom (preko 150.000 ha), znači da se GM soja godišnje seje na oko 5.000 ha, što sa prinosom od 3 t/ha daje količinu od 15.000 t ili 750 šlepera GM soje. Ta količina GM soje završava u lancu ishrane stoke na privatnim gazdinstvima proizvođača GM soje ili u manjim mešaonama koncentrovane stočne hrane. Problem je nedovoljna kontrola i posebno odsustvo konačnih informacija o kaznama koje su izrečene prekšiocima Zakona o GMO. Zato savetujem kupce soje u zrnu da istu kupuju od skladištara koji na otkupnom mestu imaju sistem kontrole na prisustvo GM soje ili od komšija za koje pouzdano znaju da ne gaje GM soju.
EP: Srbija je oduvek bila samodovoljna kad je reč o proizvodnji hrane za potrebe celokupnog stanovništva, međutim, stručnjaci ukazuju na apsurdnu činjenicu da sve više izvozimo ono što je najbolje, a nekontrolisano uvozimo hranu stranog porekla i lošeg kvaliteta. Kako ovo objašnjavate?
Vladimir Dimitrijević: Srbija je teoretski, u smislu samoodrživosti u pogledu proizvodnje hrane za svoje stanovništvo, “samodovoljna”. Ipak, globalna ekonomija i njeni trendovi ne zaobilaze ni našu zemlju. Težnja za što većom zaradom diktira šta će se uvoziti, a šta ne. Tu možete imati moralne dileme, koje su veoma retko razlog da profit ne prevagne.
Miladin Ševarlić: Srbija je po mnogo čemu zemlja apsurda! Srbija je najveći izvoznik genetički nemodifikovane soje u Evropi i pripada joj 10. mesto u svetskom izvozu kukuruza koji nije GMO!? Jedna smo od dve zemlje u Evropi koje su samodovoljne u proizvodnji soje koja nije genetički modifikovana! I, umesto da tu dragocenu sirovinu prerađujemo u finalne proizvode od soje (sojine ljuspice, sojino mleko, sojini komadići kao supstitut mesu…) ili da je koristimo u ishrani daleko većeg broja svih vrsta stoke i nju, posle klanja u našim klanicama, preradimo u finalne izvozne GMO free proizvode od mesa ‒ mi izvozimo nemodifikovano sojino zrno i time gubimo značajno veći efekat koji bi imali izvozom prerađevina od naše nemodifikovane soje!? Zbog povezanosti uvozničkog i političkog centra moći, liberalizacijom tržišta i uvozom manje kvalitetnih i ekološki nebezbednijih proizvoda ugrožavamo i zdravlje sve manjeg broja i sve starijeg stanovništva u Srbiji!? Ipak, treba ukazati i na veoma nisku kupovnu moć većine domaćinstava u Srbiji čiji je mesečni porodični budžet značajno ispod vrednosti minimalne potrošačke korpe, jer su oni prinuđeni da kupuju ono što je jeftinije, bez obzira na kvalitet tih proizvoda.
EP: Postoji podatak da je na planeti registrovano oko 500 genetski modifikovanih organizama, koji se koriste direktno u ishrani ili kao aditivi, a samo 2% njih je u vlasništvu javnih ustanova, dok sve ostale poseduju privatne kompanije, što znači da privatne kompanije vladaju sistemom hrane. Pod pretpostavkom da ni države ne mogu institucionalno da kontrolišu sastojke od GMO, kako običan čovek da se postavi prema ovom životno važnom pitanju? Da li nam uopšte išta znači čitanje deklaracija na proizvodima?
Vladimir Dimitrijević: U odnosu na relativno veliki broj registrovanih GMO, prosečan stanovnik kroz hranu dolazi u kontakt sa veoma malim brojem vrsta koje su na ovakav način izmenjene. Činjenica da su industrije koje se bave proizvodnjom GMO u ogromnom procentu u rukama privatnih kompanija, ne bi trebalo ni smelo da ima bilo kakvog uticaja na kontrolu sigurnosti. Na državama je da donesu adekvatne zakone, koji će kontrolisati sve aspekte proizvodnje i stavljanja u promet GMO. Uostalom, većina industrija koje su okosnice ekonomija danas u svetu je u posedu privatnih kompanija (farmaceutska, energetska i dr.), tako da kod koje kompanije ćemo napuniti rezevoar automobila ili čiji ćemo antibiotik kupiti zavisi od našeg ličnog izbora. Potpuno isto važi i za to koju hranu ćemo kupiti. Države bi morale da, kroz zakonsku regulativu, zaštite stanovništvo od nekontrolisane proizvodnje i stavljanja u promet svih proizvoda, uključujući i GMO. Svaki GMO bi, pre stavljanja u promet, morao da prođe i prolazi niz testova na potencijalnu štetnost po ljude i okolinu. Uostalom, tako se isto radi i za ostale proizvode, od automobilskih guma preko građevinskog materijala, pa sve do prehrambenih prozvoda koji se deklarišu kao organski. Prozvodi dobijeni od GMO, u zavisnosti od regulative, bi morali da budu na adekvatan način obeleženi i da potrošaču ostane na volji da li želi to da kupi ili ne.
Miladin Ševarlić: Da, u periodu od 1996. do danas evidentno je ekspanzionističko povećanje površina pod GMO (sa jedan na preko 180 miliona hektara), čija proizvodnja zahteva i korišćenje pesticide na bazi potencijalno kancerogenog glifosata! Time se značajno smanjuje biološka raznovrsnost gajenih biljaka, zagađuju zemljište, vodotoci, divlja flora i fauna, a truju se i poljoprivrednici koji su nedovoljno zaštićeni kada prskaju parcele totalnim herbicidima, kao i potrošači takvih zdravstveno manje bezbednih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda! Potrošačima savetujem da čitaju deklaracije na komercijalnim pakovanjima prehrambenih proizvoda i da ne kupuju proizvode iz zemalja u kojima je dozvoljen uzgoj GMO (SAD, Argentina, Brazil, Španija…) ili je dozvoljeno korišćenje stočne hrane na bazi GM kukuruza i sačme od GM soje. A kad se radi o kupovini „na meru“ da ne kupuju meso ako na njemu nije istaknuta zemlja porekla ili da od prodavaca traže na uvid dostavnicu o poreklu proizvoda koje prodaju. I uvek kupujte prvenstveno hranu proizvedenu u Srbiji, jer su kod nas zabranjeni i uvoz i uzgoj i prerada i promet GMO i proizvoda od GMO! A tamo gde Srbija ne čini dovoljno u pogledu zaštite od GMO, potrebna je aktivnost građana i njihovih udruženja. Posebno sam ponosan što je tekst moje Deklaracije protiv uvoza, uzgoja, prerade i prometa GMO i proizvoda od GMO, zajedno sa kasnije objavljenim sličnim tekstom Zelenih Srbije, u periodu 2012-2016. godine jednoglasno usvojilo preko 7.000 odbornika u skupštinama 136 opština i gradova u Srbiji ili 80,5% lokalnih samouprava! Tako smo, zahvaljujući aktivnostima brojnih ekoloških i drugih udruženja i društvenoj odgovornosti odbornika za zdravlje svih građana realizovali akciju „Srbija bez GMO“!
EP: Koliko pažljivo vi kupujete hranu? Da li ćete meso i suhomesnate proizvode kupiti pre od proverenog dobavljača u privatnoj mesari ili ste sigurni u kvalitet istih namirnica u velikim lancima supermarketa? Gde kupujete paradajz i jabuke? I koji je to proizvod koji nikad nećete kupiti jer znate da je užasno pun loših aditiva i sastojaka od GMO, čak iako je deklaracijom dozvoljen?
Vladimir Dimitrijević: Prilikom kupovine hrane uglavnom se rukovodim procenom kvaliteta i higijene. Povrće, voće, ribu, meso i prerađevine od mesa često kupujem od prodavaca koje poznajem duži vremenski period, što, priznajem, nije apsolutni garant ispravnosti. Hranu, naravno, nabavljam i u velikim prodajnim lancima kao i većina ljudi koja živi u gradovima. Ne kupujem prozvode za koje smatram da su proizvedeni i da se prodaju u nehigijenskim uslovima. Na kraju, “glave će nam doći” mnogo pre nekontrolisana upotreba insekticida, herbicida i antibiotika kao i loša higijena nego GMO.
Miladin Ševarlić: Potrošačima u gradovima je teško da izbegnu kupovinu zagađenih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, po različitim osnovama ‒ od rezidua pesticida na voću i povrću, preko veštačkih boja i aroma u konditorskim proizvodima, do prerađevina od mleka i mesa uvezenog iz zemalja u kojima se koriste hormoni rasta i GM kukuruz i sojina sačma od GM soje u ishrani stoke… Ja za moje domaćinstvo meso i prerađevine od mleka i mesa, kao i voće i povrće za zimnicu nabavljam ili od rođaka sa sela ili od poznatih poljoprivrednika koji imaju sopstvenu proizvodnju i svoju domaću preradu. Nikada ne kupujem paštete – već namaz od mlevenih čvaraka i masti od poznatih uzgajivača mangulica ili moravki! Takođe, ne kupujemo ni viršle i parizere, a kao orijentir šta ne treba kupovati savetujem potrošačima da izbegavaju u marketima kupovinu svih prerađevina od mesa čija je cena po kilogramu niža od cene žive mere stoke! Svake godine nabavljam od lovaca mlade srne i ženske divlje svinje koje dodajemo mesu svinja sa porodičnih farmi za domaću proizvodnju slanine, šunki, kobasica i kulena.
Komentara: 0