ŠARIĆU DEVET GODINA ZATVORA ZA PRANJE NAJMANJE 20 MILIONA EVRA
Viši sud u Beogradu osudio je Darka Šarića na devet godina zatvora zbog optužbi da je sa svojom grupom oprao najmanje 20 miliona evra stečenih švercom kokaina. „U pitanju je nesumljivo prljav novac zarađen od prodaje kokaina“, rekao je sudija Siniša Petrović. Šarićevi saradnici dobili su kazne od dve do sedam godina zatvora, dvoje je oslobođeno, a dvojici je optužba zastarela. Šarić nije prisustvovao izricanju presude.
Posle gotovo decenije suđenja Darku Šariću i grupi saradnika da su oprali najmanje 20 miliona evra kokainskog novca, danas je izrečena prva presuda.
Sudsko veće koje čine predsednik Siniša Petrović i članovi Dragomir Gerasimović i Svetlana Aleksić proglasilo je Šarića krivim za pranje novca i osudilo ga na devet godina zatvora. Presuda je doneta većinom glasova sudija što znači da je jedan od članova veća bio protiv ovakve presude. Iste sudije ranije su osudile Šarića na 15 godina zatvora zbog šverca kokaina iz Južne Amerike u Evropu.
„U pitanju je nesumljivo prljav novac zarađen od prodaje kokaina“, rekao je sudija Petrović i dodao da je presuda zasnovana na „enormno velikom broju dokaza“ koji su izvedeni tokom suđenja.
„Radi se o desetinama hiljada pismena, ispitano je preko 100 svedoka, a preslušani su i prisluškivani razgovori optuženih“.
On je naveo da je jedan od razloga zašto je postupak trajao gotovo deset godina taj što je svaki dokaz trebalo proceniti, a to je iziskivalo vreme i napor.
Sud je prihvatio Šarićevo objašnjenje da je novac bio legalan, rekao je Petrović, i da je poticao od prodaje firme „Štampa sistem“ nemačkom VAC-u, ali da Šarić nije dokazao kako je stekao „Štampu“.
„Nije sporno da je Šarić imao novac nakon prodaje ’Štampe’. Jedino je sporno odakle, koliko i kada je Šarić uložio da bi prisvojio tu firmu. Obrazloženje da je Šarić kompaniju dobio na poklon jer je zaštitio nečiji život, sud jednostavno nije mogao da prihvati“, rekao je Petrović.
Šarić nije prisustovao izricanju presude.
Tužilaštvo je Šarića za pranje kokainskog novca optužilo u avgustu 2010, a suđenje je krenulo naredne godine. On je, piše u optužnici, organizovao kriminalnu grupu koju su činili advokati i ekonomisti sa zadatkom da operu milione evra koje je Šarić zaradio prodajom kokaina. Njegov „prljav“ novac, saradnici su ubacivali u ekonomiju Srbije kupovinom hotela, državnih poljoprivrednih preduzeća i zemlje po Vojvodini i na jugu zemlje. Korišćeni su posrednici u kupovinama, a novac su u banke uplaćivali u manjim iznosima da ne bi privukli pažnju državnih organa.
Dvanaest njegovih saradnika osuđeno je na kazne od dve do sedam godina, jedna optužena je oslobođena, a optužba je odbijena u odnosu na dvojicu okrivljenih zbog zastarelosti.
Na pet godina zatvora osuđen je Šarićev prijatelj Nebojša Jestrović, vlasnik jednog od ključnih preduzeća u mreži za pranje novca koji je osmislio kako da se novac polaže u banke.
Radovan Štrbac, advokat koji je u Šarićevo ime i za njegov novac kupovao firme od kontroverznog vojvođanskog biznismena Mileta Jerkovića, osuđen je na sedam godina. Firme su u vlasništvu imale veliku količinu zemlje i vrednu imovinu. Njegova supruga Dubravka oslobođena je optužbi.
Stevica Kostić, baštovan koji je radio kod Šarića i prenosio novac u kešu, osuđen je na dve godine zatvora.
Predrag Milosavljević, vlasnik ofšor firme „Financial angels“ (Finansijski anđeli) registrovane u američkoj državi Delaver preko koje je prolazio kokainski novac na putu do srpskih preduzeća, dobio je četiri godine robije.
Zoran Ćopić, srpsko-bosanski biznismen pokušao je Šariću da proda preduzeće „Mitrosrem“ koje je prethodno kupio u privatizaciji, osuđen je na četiri godine. Kaznu za pranje Šarićevog novca u odvojenom slučaju Ćopić je već je odslužio u Bosni i Hercegovini.
Boban Stojiljković, vlasnik pumpe čiji su radnici korišćeni kao posrednici za uplaćivanje novca u banke, osuđen je četiri godine.
Oslobođen je Nemanja Krstajić, a optužba je zastarela Nebojši Spasiću i Dušanu Kovačeviću koji su bili zaposleni u bankama preko kojih je novac pran.
Razdvojen je postupak u odnosu na Andriju Krlović zbog bolesti pa će njemu biti presuđeno naknadno.
Uskoro čitajte opširnije na KRIK-u o Šarićevoj presudi i o tome kako je ova grupa prala novac.
Piše: Jelena Radivojević Izvor: Krik, 31. 7. 2020.
Prilozi PPNS
TUŽILAŠTVO ZA ORGANIZOVANI KRIMINAL VIŠEM SUDU U BEOGRADU, POSEBNOM ODELJENJU - ISTRAŽNOM SUDIJI, 2010.
VIŠI SUD U BEOGRADU, POSEBNO ODELJENJE, 2012: OPTUŽNICA PROTIV DARKA ŠARIĆA
...kokain prevozili, prvo do iznajmljenog stana u naselju Abasto, gde su držali kupljeni kokain i novac koji su poslali organizatori preko drugih pripadnika tzv. igrača, a zatim do kuće koju je ova organizovana kriminalna grupa kupila u La Plati, gde su kupljeni kokain u količini od najmanje 1.825 kilograma stavili u unapred pripremljenu plastičnu burad za vodu zakopanu u zemlju, pa su sačekali da okrivljeni Radulović u periodu od januara do marta 2009 godine, po nalogu okrivljenog Šarića i pok. Dudića organizuje dolazak u Argentinu prekookeanskih brodova „Verti“ i „Golden“ tako što je preko svoje firme „Man Mare“ ugovorio prevoz robe iz Argentine ka Španiji kao kamuflažu za omogućavanje transporta kokaina na toj relaciji, a na samom brodu su deo posade činili N. N. pripadnici organizovane kriminalne grupe iz Crne Gore koje su odredili okrivljeni Radulović i pok. Dudić i postavili na odgovarajuće pozicije u brodskoj posadi sa zadatkom preuzimanja i skrivanja kokaina, da bi početkom aprila 2009. godine, po dolasku brodova u argentinske teritorijalne vode okrivljeni Petar Obradović, Labudović Dragan, svedok saradnik Vuković Draško, Laban Boris i Novaković Nenad u kući u La Plati upakovali u vodonepropusne torbe ukupno 1.825 kilograma kokaina, prevezli ga do obale, utovarili ga u gumeni čamac koji je kupio Anastazije Martinčić, da bi više N. N. pripadnika organizovane kriminalne grupe slovenačke i hrvatske nacionalnosti kokain prebacili tim gumenim čamcem do prekookeanskog broda, ali im se na reci Rio de la Plata motor ugasio i stao, o čemu je Martinčić Anastazije, koji je imao komunikaciju sa pripadnicima na čamcu, obavestio svedoka saradnika Vuković Draška, pa su Martinčić, okrivljeni Boris Laban, Novaković Nenad i svedok saradik Vuković Draško uzeli drugi gumeni čamac i krenuli da ih traže, našli ih posle višečasovne potrage, zakačili čamac sa kokainom i dovukli do obale, gde su kokain ponovo utovarili u vozila i odneli u kuću u kojoj je prethodno skrivan, pri čemu su u pretovaru izgubili jednu vodonepropusnu torbu sa 30 kilograma kokaina, da bi u naredne tri noći iz kuće u La Plati na čamce ponovo utovarili kokain ukupne količine sada 1.795 kilograma i preneli ga do broda „Verti“ gde je kokain sakriven u komore koje služe za skladištenje nafte i vode, da bi po preuzimanju i skrivanju kokaina, a po uputstvu okr. Radulovića koji je prethodno radi omogućavanja i prikrivanja transporta kokaina ugovorio redovan brodarski prevoz robe iz Argentine za Evropu, brod otplovio do luke San Lorenzo u argentinskoj provinciji Santa Fe, gde je utovarena soja kao kamuflaža prevoza, pa je brod isplovio iz luke i preko Atlantskog okeana došao nadomak Španije i Gibraltara, gde je kokain preuzet od drugih pripadnika organizovane kriminalne grupe tako što je sa broda na otvorenom moru pretovaren na ribarski čamac, transportovan u Evropu, i dalje po nalozima organizatora prodat, a kao nadoknadu za angažman u organizovanoj kriminalnoj grupi od okrivljenih Šarića, Sokovića i Vujanovića okrivljeni Đoković Mihajlo je dobio novac u iznosu od najmanje 80.000 evra, okrivljeni Sretenović Nebojša dobio stan u Kragujevcu, u ulici Janka Veselinovića br. 2, okrivljeni Obradović Petar dobio novac u iznosu od najmanje 200.000 evra, dok je okrivljeni Račić Vladimir dobio novac u iznosu od najmanje 100.000 evra čime su izvršili krivično delo Neovlašćenog stavljanja u promet opojnih droga iz čl. 246 st. 2 u vezi sa st. 1 KZ-a (Službeni glasnik RS br. 85/05)...
CORN AND SOYBEAN PRODUCTION COSTS AND EXPORT COMPETITIVENESS IN ARGENTINA, BRAZIL, AND THE UNITED STATES, 2016.
...In Argentina, adoption of GM varieties was estimated at 99 percent of the soybean area (Buenos Aires Grains Exchange, 2012).
Argentina je treći najveći uzgajivač biotehnoloških kultura u svetu, nakon Sjedinjenih Država i Brazila. GMO su u Argentini regulisani Zakonom o semenu i fitogenetskim tvorevinama i Zakonom o podsticanju razvoja i proizvodnje savremene biotehnologije, kao i propisima koje je izdalo Ministarstvo poljoprivrede.
Argentina je među prvim zemljama na svetu koje su koristila genetički modifikovane (GM) useve u poljoprivredi, koristeći GM tehnologije u proizvodnji soje, kukuruza i pamuka. Argentina je prvo počela da koristi GM tehnologije 1996. godine uvođenjem soje tolerantne na herbicid glifosat.
Izvori dokumenata: Reporting project.net; CINS; USDA
Arhiva medija
Bliski saradnik Darka Šarića - Nebojša Jestrović, nastavio je iznošenje odbrane na suđenju za pranje novca od šverca kokaina. On je detaljno govorio o preduzeću "Municipijum S", koje se u optužnici pominje kao ključno za pranje novca učešćem na privatizacijama po Srbiji, ali i o prodaji "Future plus", koja je jedno vreme bila u vlasništvu Stanka Subotića.
Jestrović je rekao da je bio na sastanku na kojem je pregovarano o prodaji Šarčevićevog preduzeća "Štampa sistem" nemačkom "Vacu" na čijem je čelu Bodo Hombah. Jestrović tvrdi da je Šarčević pregovarao sa Hombahom o kupovini Večernjih novosti i dodao da je Hombah za to novac dao Milanu Beku.
Srđan Petković direktor "Metals banke" sklopio je sporazum o priznanju krivice sa tužilaštvom. Ta banka se u optužnici više puta pominje kao ključna za novčane transakcije Darka Šarića.
Izvor: B92, 16. 2. 2011.
ŠARIĆEV SARADNIK U PRITVORU POSLE ŠEST GODINA BEKSTVA
Kragujevčanin Nebojša Sretenović, jedan od članova narko-grupe Darka Šarića kojoj se sudi zbog međunarodnog šverca 5,7 tona kokaina, u ponedeljak je lišen slobode. On je šest godina bio u bekstvu zbog čega mu se sudilo u odsustvu, a na jednom od prethodnih ročišta najavljeno je da želi da se preda.
U Višem sudu u Beogradu kažu da je Sretenović lišen slobode u ponedeljak u Kragujevcu.
„Pošto je to bilo na teritoriji Kragujevca, mi smo dobili od potražnog odeljenja izveštaj da je on lišen slobode u gradu Kragujevcu i sproveden u Okružni zatvor u Beogradu“, rekla je portparolka Bojana Stanković.
Sretenovićeva advokatica, međutim, ističe da se on predao odeljenju za potrage u Beogradu.
Optuženi se trenutno nalazi u Okružnom zatvoru u Beogradu. Određen mu je pritvor do 60 dana, rečeno je novinarima KRIK-a u Višem sudu.
Advokatica Nebojše Sretenovića je na pretprošlom ročištu obavestila sud o tome da su njegovi roditelji saopštili da on želi da se preda.
Sretenović je, prema optužnici, sa još nekoliko optuženih kupovao i skladištio kokain u Argentini i otpremao ga za Evropu.
To su radili tako što su, piše u optužnici, po dogovoru sa grupama od kojih su kupovali kokain automobil „pasat“ ostavljali na unapred dogovorenom mestu. Prodavci bi potom smeštali kokain, a oni preuzimali automobil „bez direktnog kontakta i viđanja između pripadnika ovih kriminalnih grupa“.
Kokain su potom prevozili do kuće u La Plati, mestu nedaleko od argentinske prestonice Buenos Ajres, gde su „najmanje 1.825 kilograma“ stavljali u burad za vodu zakopanu u zemlju, piše u optužnici. Nakon ovoga su čekali da optuženi Rodoljub Radulović po nalogu Darka Šarića organizuje dolazak prekookeanskih brodova „Verti“ i „Golden“ kojima bi se kokain transportovao u Evropu, navodi tužilaštvo.
Prema navodima optužnice, Sretenović je za ovaj angažman nagrađen stanom u Kragujevcu.
Policijska akcija „Sablja“ 2003. godine, koja je bila odgovor na ubistvo premijera Srbije Zorana Djinđića, slomila je ozloglašeni Zemunski klan i druge kriminalne bande po Srbiji. Mnogi su verovali da je time država odlučno udarila na organizovani kriminal i da se više nikada neće pojaviti grupe jake kao one koje su do tada vladale. Međutim, u stvarnosti sve te nade su se izjalovile. Balkanski kokainski kartel je tek nakon „Sablje“ ušao u svoje najveće poslove u istoriji. Kupovao je tone kokaina u Južnoj Americi i prodavao ga na evropskim tržištima. Po tome koliko novca su zarađivali prevazilazili su finansijsku moć svih dotadašnjih grupa. Članovi kartela su ušli u velike i legalne poslove i postali bitan faktor u ekonomiji balkanskih zemalja. Uticajni i moćni biznismeni su se utrkivali ko će raditi s njima, a banke su im omogućavale da peru novac. S gotovinom koju su imali mogli su da obezbede veliki uticaj na državu, političare i policiju. Naučili su na greškama svojih prethodnika, sklonili su se s ulice i radili u senci. Naučili su ekonomiju i na nova tržišta se više nisu probijali ubistvima i nasiljem, već zahvaljujući dobroj robi i zadovoljnim a ne zastrašenim kupcima. Godine nakon „Sablje“ bile su godine kada se balkanska mafija profesionalizovala, naučila da „pravi pare“, da se probija na strana tržišta, i tada je osvojila Evropu. Zarada je bila neverovatno unosna, ali se i rizik povećao...
„Ako se neko u međuvremenu ponadao da je istraživačko novinarstvo u Srbiji uginulo – ova će ga knjiga razočarati. Stevan Dojčinović i ekipa iz CINS-a (Centra za istraživačko novinarstvo Srbije) napravili su studiju slučaja Darka Šarića u najboljoj tradiciji tog nezahvalnog novinarskog žanra. Stevan je putovao u okolne zemlje, pa i preko okeana, sve sledeći mutne tragove novca, po proverenom receptu „pratite novac“ čuvenog Dubokog Grla Vudvorda i Bernstina (Svi predsednikovi ljudi)
Dan pre nego što je policija upala na jahtu „Maui“ i zaplenila više od dve tone kokaina, Podgoričanin Bojan Stanojković je uputio dvojicu svojih saradnika u Argentinu. Poslao ih je, prema istrazi tužilaštva, da pomognu oko prebacivanja tovara kokana na prekookeanski brod. Njegovi saradnici, Boban Stojiljković i Marko Dabović, odleteli su 14. oktobra 2009. godine za Sao Paolo, najveći grad Brazila, a odatle je trebalo da odu za Argentinu. Stanojković je imao razloga za zabrinutost. Uložio je puno novca u ovu operaciju. Prema istrazi srpskog tužilaštva, 990 kilograma kokaina, koji su bili deo ukupne količine od preko dve tone, finansirao je upravo on.
Ovaj podatak je inspirisao neke od glavnih dilema u slučaju “Balkanski ratnik”: Da li je sva droga bila Šarićeva? Da li je Šarić on izdavao naređena baš svim uhapšenim? Kakva je bila struktura ove grupe? Da li je to uopšte bila grupa sa jasnom hijerarhijom i da li je Darko Šarić, kako ga optužnica opisuje, bio njen neprikosnoveni šef?
Ulogu Šarića kao glavnog organizatora poljuljale su i izjave nekih zvaničnika. Tako je direktor srpske policije Milorad Veljović, u intervju koji je dao crnogorskoj televiziji “Vijesti” novembra 2010, rekao da je verovatno i Šarić imao svog šefa, ne želeći da otkrije na koga misli. “Šarić nije vrh... Ali, dok Šarić ne bude tu gde treba da jeste, verovatno će on biti neka rampa za dalje korake“, rekao je Veljović. Sada je Šarić u pritvoru, ali istraga nije napredovala u smeru koji je obećao Veljović - ka otkrivanju šefova nad šefovima.
Možda ugao posmatranja - kojim se konstruiše kriminalna piramida i licitira ko je “na vrhu” - nije najbolji i možda suština nije u tome da se traži “capo di tutti capi”.
Još je policijski šef Luiđi Rinela, istražujući od 2008. godine ovu ekipu u Italji, uočio da je u pitanju kompleksna šema ljudi koja se često menja i da nije bilo lako utvrditi strukturu i centre moći. Luiđi ostavlja mogućnost da je u pitanju zapravo bio kokainski kartel, tip organizacije u kome se više kriminalnih grupa udružuju oko jednog cilja. To je neka vrsta kriminalnog partnerstva, kriminalnog sindikata, u kome različiti kriminalci zajedno ulažu novac, kako bi mogli da dođu do veće količine robe i kvalitetnije droge. Udruženi imaju veće mogućnosti za osvajanje novih tržišta. U takvoj strukturi nema pravog šefa, koji se tradicionalno smatra “glavom mafije”, koji se pita za sve i odlučuje o svemu. Ako je ovo bio kartel, Šarić je onda bio jedan od partnera.
Čitanjem policijske i sudske dokumentacije uočava se da je, osim Šarića, koji je u optužnici srpskog tužilaštva označen kao vrhovni vođa grupe, postojalo još nekoliko moćnih i uticajnih pojedinaca u organizaciji.
Dragan Tošić iz Ljubljane bio je šef Slovencima koji su učestvovali u švercu droge. Trenutno je prvooptuženi na ponovljenom sudskom postupku u Sloveniji. On je inače i preduzetnik koji ima kafiće “Randevu” i “Le Petit” u centru glavnog grada Slovenije. U vrhu organizacije se nalazio i Dragan Dudić, moćan privrednik iz Kotora. Brodovlasnik Rodoljub Radulović, sa mrežom poslova po celom svetu, optužen da je bio član narko kartela, deluje kao autonomna ličnost. O njemu posebno poglavlje dolazi kasnije u knjizi.
Za Bojana Stanojkovića Bokija se, na osnovu prikupljene dokumentacije, može reći da je bio Šarićev partner, pre nego podređeni. Ulagao je svoj novac zajedno sa Šarićem u kupovinu kokaina i imao je, poput Tošića iz Ljubljane, svoju ekipu ljudi koji su radili zajedno sa ostalima. Osim kupovine dve tone kokaina zaplenjene na “Mauiju”, Boki je sufinansirao najmanje još kupovinu 320 kilograma kokaina, kasnije zaplenjenog u Italiji.
Stanojković je vlasnik hotela “Maks prestiž” u Budvi, a pored toga ima još nekoliko poslova. Bio je vlasnik firme za rezanje i obradu drveta “Darkvud” u Podgorici, koja je ugašena u novembru 2011. U Beogradu je imao građevinsku firmu “Fit Inženjering”, a u Bratislavi ugostiteljsku kompaniju “K&S Servis”. U slovačkoj prestonici imao je i prijavljeno prebivalište, na adresi na kojoj se nalazi stan njegovog bliskog saradnika Bobana Stojiljkovića iz Vranja. U istom stanu je i Šarić bio prijavljen.
Vlasnik je i nekoliko nekretnina u Crnoj Gori u Srbiji. U Beogradu je vlasnik dvoetažnog stana od 210 kvadrata u Ulici Heroja Milana Tepića, koji je izdavao Američkoj ambasadi u Srbiji. Vlasništvo nad ovim stanom je trenutno, odlukom suda u Srbiji, blokirano.
Stanojković je jula 1995. godine učestvovao u oružanom obračunu u Ulcinju. Do incidenta je, prema presudi, došlo kada Stanojkovićev brat nije platio ulaznicu na ostrvo Ada, nakon čega je radnik obezbeđenja u njega pucao iz pištolja. Videvši ranjenog brata, udario je stražara u glavu pištoljem, a kada je ovaj počeo da beži, pucao je tri puta u njega. Tek 2010. godine, osuđen je u Podgorici na tri meseca zatvora zbog krivičnog dela pokušaj ubistva na mah, dok je radnik obezbeđenja osuđen na godinu dana zatvora.
Stanojković je, poput Dudića, izbegao prvu seriju hapšenja kada je počela akcija “Balkanski ratnik” 2010. godine. Tek je oktobra 2011. godine srpsko tužilaštvo optužilo i Stanojkovića da je sa saradnicima učestvovao u švercu dve tone kokaina u Južnoj Americi, kao i 320 kilograma kokaina u Milanu 2008. godine.
Prema podacima tužilaštva, po Stanojkovićevom nalogu, dvojica nižerangiranih članova organizacije sredinom 2008. godine iznajmili stan i kuću Milanu, u kojima su čuvali drogu.
“Onda je neko anonimno dojavio lokalnoj policiji u Milanu da se neki neobični ljudi nalaze u jednom stanu u Milanu”, rekao mi je inspektor Luiđi Rinela, “Policija je upala u stan … i pronašla 170 kilograma kokaina.”
Policija u tom trenutku nije znala da je grupa imala iznajmljen još jedan stan u kome je bilo još kokaina. Nakon što je informacija o hapšenju stigla do njega, Darko Šarić je tražio od svog bliskog prijatelja i saradnika Nebojše Joksovića da pronađe osobu koja će kokain iz stana skloniti na sigurno mesto. Policija je, međutim, bila brža. Nakon što su pretresli uhapšene, pronašli su ključeve i od drugog stana. U njemu su našli još 150 kilograma droge.
Nebojša Joksović, koji je kasnije postao zaštićeni svedok, ispričao je tužiocu Saši Ivaniću o zapleni u Italiji i ulozi koju je Podgoričanin Stanojković imao. Objasnio je kako mu je Šarić rekao da su za gubitak kokaina odgovorni Boki i njegovi ljudi.
Stanojković se trenutno nalazi u bekstvu, dok su njegovi saradnici uhapšeni 2011. godine, da bi 2014. bili pušteni da se brane sa slobode.
Boki je, prema operativnim podacima policije, blizak vremešnom narko preprodavcu Dragoslavu Kosmajcu, jednom od prvih iz našeg regiona koji je ušao u posao sa kokainom. Policija zato sumnja da je Kosmajac preko Bokija učestvovao u narko operacijama “balkanskih ratnika”. Za to ne postoje čvrsti dokazi.
OSVAJANJE ORANICA
Početkom 2009. godine, u luksuznoj vili na Tatarskom brdu, nadomak Novog Sada, za sto su seli nezgodni pregovarači. Sa jedne strane sedeo je vlasnik vile Darko Šarić. Njega su u tom trenutku pratile policije i obaveštajne službe više zemalja pod sumnjom za međunarodni šverc kokaina. Nasuprot njemu nalazio se Mile Jerković, osuđivani švercer cigareta. Jerković je bio i vlasnik propalih poljoprivrednih kompanija koje je kupio od države. Treći učesnik sastanka je onaj koji je ovu dvojicu spojio – novosadski advokat Radovan Štrbac.
Štrpcu su obojica bili klijenti. Jerkovića je, prema sopstvenim rečima, zastupao kada mu se sudilo za cigarete. Štrbac je i Šarića godinama zastupao. Bio je, pored ostalog, angažovan oko legalizacije vile u kojoj su se u tom trenutku nalazili.
„Tokom tih godina naš je odnos prerastao odnos advokata i klijenta. Darko Šarić i njegova porodica, postali su prijatelji moje porodice“, ispričao mi je Štrbac u intervjuu 2013. godine, u njegovom stanu u Novom Sadu.
Uz Štrpčevu medijaciju, ova trojka je 2009. godine trebalo da napravi dogovor da Jerković proda Šariću svoju kompaniju "Bačka", poljoprivredno preduzeće koje u posedu ima velike parcele zemlje.
Šarić je imao novac koji je želeo da uloži, a Jerković niz propalih firmi, u dugovanjima i pred stečajem. Novac mu je bio veoma potreban.
Većinu firmi Jerković je kupio od države u procesu privatizacije i sada je država, zbog stanja u firmama, mogla svakog trenutka da raskine ugovor sa njim i pokupi firme nazad. Zato mu se žurilo da ih proda što pre.
Ja ne mogu, znači...
Šarić je znao da zameri saradnicima kada oseti da nešto ne ide kako treba. U telefonskom razgovoru 13. maja 2009. nezadovoljni Šarić kaže Andriji Krloviću:
„Ja, druže, ne znam šta bi još da nemamo pare, šta bi vi radili majke mi e... Ja ne mogu, znači... najbolje da ja one pare neđe poklonim u dobrotvorne svrhe. Šta misliš ti o tom?... Pa idi... ja samo ne mogu da shvatim da ne možete od nekih para da napravite ništa, samo to ne shvatam, od legalnih para, ja to samo ne mogu nikako da shvatim.“
FINANSIJSKI ANĐELI PRIVATIZACIJE
Dok se Štrbac bavio kupovinom poljoprivrednih firmi od Jerkovića, Šarićev prijatelj iz detinjstva Nebojša Jestrović, makedonski biznismen iz Vranja Aguš Erdinč i crnogorski hotelijer Blaža Dedić tokom 2009. bili su angažovani na kupovini dva hotela u centru Novog Sada i kompanije "Bratstvo" kod Vranja, navodi se u optužnici. Ova grupa je, prema tužilaštvu, raspolagala kešom, ali i novcem koji se nalazio na računima kompanija u Crnoj Gori i u Delaveru.
Jestrović se nalazio na mestu predsednika Upravnog odbora hotelijerske kompanije "Palić". On je, u ime "Palića", napravio konzorcijum sa Dedićevom takođe hotelijerskom firmom "Maestrealtours". Pojavili su se zajedno na aukcijama održanim februara i marta 2009. godine i kupili novosadske hotele "Vojvodina" i "Putnik".
Marta 2009. godine, Dedić je učestvovao u još jednoj privatizaciji na jugu Srbije. Udružio se sa Agušem Erdinčom, vlasnikom građevinske kompanije “Aguš gradnja” u Vranju, da kupe preduzeće "Bratstvo" iz Preševa. Tužilaštvo tvrdi da iza ovoga takođe stoji novac Darka Šarića, a da je kupovinu osmislio Jestrović.
"Bratstvo" je kupljeno na aukciji 19. marta 2009. godine za oko 300.000 evra, prema podacima Agencije za privatizaciju. Ispred firme "Maestralturs" ugovor je, pošto mu je Dedić dao punomoćje, potpisao Nemanja Krstajić iz Crne Gore, koji je kasnije zbog toga uhapšen.
Krstajić je sudiji rekao da je ugovor potpisao na molbu svog kuma Jestrovića.
„Učinio sam mu uslugu“ objasnio je, „Ja sam neograničeno verovao svom kumu Jestroviću, dao sam mu podatke, nisam mislio da će ih zloupotrebiti. Potpisao sam ugovor umesto njega jer on nije imao vremena, on je vrlo zauzet poslovan čovek. Znao sam da je u pitanju kupovina nekog preduzeća u privatizaciji.“
Dedić je novembra 2012. godine uhapšen u Crnoj Gori, po poternici Interpola. Ubrzo je pušten iz pritvora i nije isporučen Srbiji. Aguš Erdinč je izbegao hapšenje i ne zna se gde se nalazi.
Jestrović je u odbrani pred sudom istakao da je bio jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta. Nakon studiranja je živeo u Rusiji, gde je radio za više kompanija. U Srbiju je došao 1999. godine i odmah osnovao preduzetničku radnju "Tara". Srpsko državljanstvo je dobio 2005. godine.
„Darka Šarića poznajem od prvog razreda osnovne škole, družili smo se i on je moj najbolji prijatelj, što ne znači po automatizmu, da sam ja njegov najbolji prijatelj“, rekao je Jestrović pred sudom.
Pokušavajući da dovede u pitanje smisao optužbi, Jestrović je pokrenuo i neke zanimljive teme.
„U ekonomiji postoji jedno pravilo, koje kaže ’svačiji prihod je nečiji rashod’. Ako je organizovana kriminalna grupa prodala kokain na teritoriji Zapadne Evrope, to znači da je prikupljen novac od sitnijih korisnika narkotika. ... Znači mi smo tim novcem od narkomana evropskih, kupovali firme u Srbiji. Znači, da je potencijalno ostvaren gubitak za budžete evropskih zemalja i taj novac nije završio u njihovim budžetima, već je završio u budžetu Srbije, jer Srbija se ne odriče toga novca... Ako ćemo da budemo do kraja moralni i čisti pred sobom, jer sve nas gleda neko, pa neko u to veruje, neko ne, onda bi taj novac trebalo da se vrati, ako ništa drugo Evropskoj uniji. Da kažemo, vraćamo novac koji je prodat na teritoriji Zapadne Evrope. Ti narkomani su mogli da kupe hleb, cigare, žvake i završio bi u budžetu evropskih zemalja. Ali eto, nama to ne smeta!“
Jestrović kaže da je Šarića ponekad savetovao, ali da nikada nije ulagao njegov novac. Šariću je pomogao da vodi lanac kioska Štampa Sistem, ali je po njegovom nalogu prešao na mesto direktora i u distributivnom lancu "Futura plus", koji se nalazio u vlasništvu Stanka Subotića. U ostalim poslovima koji su opisani u optužnici, Jestrović tvrdi da nema Šarića, niti da je on u njegovo ime vodio firmu "Municipium S", koja je preko "Palića", privatizovala hotele.
Kompanija "Municipium S" opisuje se u optužnici kao jedna od ključnih firmi u Srbiji preko koje je išao novac Darka Šarića. Ona je raspolagala milionskim sumama i u svom vlasništvu imala, pored pomenutih hotela "Vojvodina" i "Putnik" u Novom Sadu, i hotele "Patrija" i "Prezident" u Subotici, trgovinsku kompaniju "Forum plasman", vilu "Bobar" na Tari, kao i mali broj akcija u Razvojnoj banci Vojvodine. Takođe, "Municipium S" je za oko milion dolara otkupila dug od 11 miliona dolara koji je slovenačka firma "Slovenijales" imala prema Jugobanci i podnela u Ljubljani tužbu za naplatu ovog novca.
Vlasništvo "Municipiuma" nije tako jednostavno i ono vodi do nekih zanimljivih osoba. Dokumentacija koju sam sakupio u poslovnim registrima Srbije i Delavera, te finansijska dokumentacija, pokazuje sledeće:
"Municipium" je originalno osnovao Jestrović sredinom 2005. godine. U avgustu sledeće godine, kompanija je sklopila ugovor o zajmu sa delaverskom firmom "Financial Angels". Na osnovu tog ugovora, delaverska firma je do avgusta 2007. godine "Municipiumu" isplatila blizu osam miliona evra. Dva meseca kasnije "Financial Angels" preuzima "Municipium" od Jestrovića, tako što se novac koji mu je uplatila pretvorio u vlasništvo nad firmom. Jestrović je zadržao svega pola procenta vlasništva i ostao na funkciji direktora.
Kao vlasnice "Financial Angels", u zvaničnoj dokumentaciji u Delaveru, upisane su Dijana Cvetković i Snežana Markulin.
„Supruge gospodina Peđe Milosavljevića i Slobodana Resimića“ objasnio je Jestrović u svedočenju. „(Resimić i Milosavljević) ...nisu upisani u registru zbog čitavih dešavanja oko Slobodana Resimića“objašnjava Jestrović. „Da se ne vidi da je on da ne bi imali problema sa Zemunskim klanom, sa Makom i sa ostalima. Upravo su zato registrovali firmu na supruge.“
Milosavljević je, iznoseći odbranu, potvrdio da su on i Resimić upravljali firmom.
Slobodan Resimić je jedna od zanimljivijih ličnosti domaće kriminalne scene. U javnosti je poznat po tome što je bio svedok protiv Željka Maksimovića, zvanog Maka, u suđenju za ubistvo policijskog generala Boška Buhe 2002. godine. Kasnije se ispostavilo da je Resimić bio prisiljen da svedoči protiv njega. Pritisak na Resimića izvršile su vođe Zemunskog klana, koji je bio u sukobu sa klanom zvanim Amerika čiji je član, prema policiji, bio Maka. U operaciji “Sablja” vođe Zemunaca su ubijene, dok je Resimić, pobegao najpre u Sloveniju, gde je imao različite poslove, a zatim potpuno nestao. Na sudu se više nije pojavljivao. Iako je povezan sa najtežim kriminalcima, Resimića su mi ljudi koji su ga poznavali opisali kao čoveka sa intelektualnim kapacitetom i dobrog računovođu.
On se pola decenije nakon nestanka pojavio kao vlasnik firme koja učestvuje u sumnjivim privatizacijama i koja je, navodno, povezana sa Šarićem. Zanimljivo je da Resimić nije optužen, za razliku od Milosavljevića, iako su obojica, kako tužilaštvo tvrdi, u ime Šarića bili vlasnici delaverske firme.
Resimićevo ime se pojavljuje u još jednoj velikoj aferi. Hrvatski mediji su 2009. godine objavili detalje policijske istrage korupcije, u kojoj su učestvovali direktori hrvatske i srpske železnice Davorin Kobak i Milanko Šarančić. Njih dvojica su, prema istrazi, pokušali da iz ovih državnih firmi „izvuku“ milione evra, manipulišući dugovanjima srpskih železnica prema hrvatskim. Jedan deo tog novca trebalo je da bude uplaćen baš na Resimićevu i Milosavljevićevu of šor kompaniju - "Financial Angels". Hrvatska Vlada je, međutim, zaustavila ceo projekat, a direktori železnica su se našli pod istragama i, na kraju, u zatvoru.
Ova afera je, prema Jestroviću, dovela do toga da je "Financial Angels" morao da istupi iz "Municipiuma".
„Spominje se Slobodan Resimić u medijima, kao da je neko lice koje je osumnjičeno da je imalo neku aferu sa hrvatskim železnicama, preko firme ’Financial Angels’“, rekao je Jestrović na sudu. „Nekoliko dana je to bilo u javnosti i zajedno smo odlučili da bi bilo dobro, zbog takve konotacije firme i njega samoga, da se on povuče iz firme, to jest da se povuku on i Peđa iz firme i da nađu nekog novog vlasnika. Ja sam znao da se gospodin Jovica Lončar interesuje za ulaganja u Srbiji.“
Jestrović je na sudu rekao i zanimljiv podatak da je of šor kompanija “Financial Angels” poslovala čak i sa firmom Marka Miškovića, sinom najvećeg srpskog tajkuna.
BANKARI I PRLJAV NOVAC
Goran Vučković ušao je u Komercijalnu banku u Vranju, marta 2009. godine, noseći punu torbu novca. Oko 170.000 evra, u svim mogućim apoenima, bilo je spakovano unutra.
Pored torbe sa parama, kod sebe je imao i 12 ličnih karti radnika njegovih benzinskih pumpi "Euro-petrol" u Vranju. U banci ga je dočekao Nebojša Spasić, direktor filijale. Vučković mu je predao torbu i lične karte. Dao mu je i jedan papir. Na njemu je bilo napisano uputstvo na kolike sume treba da se ova hrpa novca podeli i kako da se uplate u banku. Trebalo je keš podeliti na iznose manje od 15.000 evra, a onda svaki uplatiti na poseban račun, otvoren za svakog radnika pumpe koji je Vučkoviću pozajmio ličnu kartu.
Banka nije obavezna da uplate manje od 15.000 evra prijavi Upravi za sprečavanje pranja novca – državnoj agenciji pri Ministarstvu finansija koja otkriva sumnjive transakcije. Na taj način niko neće proveravati poreklo niti stvarne vlasnike novca. Bio je to samo niz nepovezanih, manjih uplata ljudi koji su bili čisti pred zakonom.
Prema istrazi Tužilaštva za organizovani kriminal, Boban Stojiljković je bio taj koji je Vučkoviću rekao da ode do banke i odnese novac. Stojiljkoviću se sudi kao članu grupe koja je švercovala kokain, i tužilaštvo tvrdi da je novac, koji je tog dana donet u banku, zarađen trgovinom droge. Tužilaštvo smatra da je Stojiljković pravi vlasnik pumpi "Euro-petrol", da su one samo formalno upisane na Vučkovića.
Čim je dobio novac, lične karte i spisak, bankar Spasić je znao šta treba da radi. Predao je sve to službenici, koja je otvorila devizne račune za vlasnike ličnih karti i na njih uplatila novac. Radila je to pažljivo, prema upustvima sa papira. Plan kako da se novac uplati u banku na bezbedan način osmislio je, kako tužilaštvo tvrdi, Nebojša Jestrović.
Nedugo nakon toga akcija se nastavlja na isti način. Ovog puta u banku je doneto 110.000 evra. Novac je uplaćen kao depozit osmoro ljudi, svima po 13.750 evra. Korišćene su lične karte istih ljudi kao i prethodni put.
Sav novac je, prema istrazi tužilaštva, kasnije iskorišćen za privatizaciju preduzeća "Bratstvo", nadomak Vranja.
Banke nikada nisu bile „gadljive“ na prljav novac. Štaviše, igraju jednu od ključnih uloga kada je u pitanju pranje novca. Preko računa u bankama kriminalci uspevaju da naprave prvi ulaz „prljavog“ novca u ekonomiju određene zemlje. Takav novac se kasnije „raslojava“, odnosno koristi se za obezbeđenje kredita koji se uzimaju kod banaka, za pozajmice koje se daju kompanijama. Prvljavi novac se koristi da bi se obezbedile garancije za privatizacije, njime se kupuju firme.
Bankama je, bilo gde da se nalaze, novac kriminalaca dobrodošao. Kada osete prljav novac, na njega se često sjate kao jato pirana. Jedan od najvećih skandala u Evropi u ovoj deceniji jeste slučaj Hypo banke, kada su istrage rasplele niz zloupotreba i slučajeva pranja novca u koje je ona bila umešana.
U ovom postupku, najbitnije je da se obezbedi da prvi korak - uplata novca na račun - ne privuče pažnju organa gonjenja i da sakrije pravog vlasnika tog keša. Kao što su kriminalcima neophodne agencije za osnivanje firmi, koje su arhitekte lavirinata of šor kompanija i noćne more istražiteljima, tako su i bankari tu da pomognu da novac neopaženo uđe u ekonomski sistem zemlje. Neopaženo, koliko god je to moguće. Sa novcem na bankovnom računu mogu da rade šta hoće. Ljudi koje tužilaštvo povezuje sa grupom švercera kokaina izabrali su da učestvuju u privatizacijama državnih firmi, kao i da otkupe već privatizovane, ali propale firme.
Bankar Spasić, koji je u decembru 2011. godine optužen da im je pomagao u pranju novca, rekao je da nije kriv i da mu postupak oko uplate novca nije bio sumnjiv, pošto je takve stvari banka radila i ranije.
Vučković i Stojiljković su, takođe, negirali krivicu. Stojiljković je rekao da policija i BIA vrše torturu nad njim godinama, te da su mu namestile oba slučaja koji se protiv njega vode - trgovinu drogom i pranje novca. On tvrdi da ne poznaje Spasića, osim možda iz viđenja, i da sa uplatom keša nema nikakve veze.
Radnici pumpe, koji su Vučkoviću pozajmili lične karte i na koje su se vodili depoziti u banci, svi redom, na sudu su posvedočili da je to stvarno njihov novac. Zaradili su ga od posla na pumpi i „dodatnog rada na crno“. Rekli su da su to bile njihove pozajmice biznismenu Agušu Erdinču, koji je skupljao novac za privatizaciju "Bratstva".
Tužilac Saša Ivanić, sa druge strane, pokušava da dokaže da oni lažu.
„Imamo deset iskaza kao indigom preslikanih. Svi svedoci upoznali su Aguša pijući kafu na pumpi ili mu sipajući gorivo. Izgledao im je kao čovek od poverenja, a neke od njih i zapošljavao povremeno“, kaže Ivanić u optužnici. „Pre svega apoenska struktura navodno pozajmljenog novca već na startu urušava ceo koncept iskaza koji su dali ovi svedoci. Kolika je šansa da su svi štedeli isključivo u novčanicama od po 10 evra? I tako skupe svi zajedno novac u iznosu od 170.000 evra... Statistički gledano, a matematički kazano, šansa je infinitenzimalna, otprilike tolika da neko dobije na lotou.“
„Opšte poznata je činjenica da se trgovina narkoticima vrši u sitnim apoenima, pošto se na ulici narkomanima diluju male količine droge koje se kupuju i prodaju svakodnevno, što ukazuje kakvo je poreklo novca koji je donet u banku kako bi bio ’opran’“, kaže Ivanić.
Cilj uplata koje su bile manje od 15.000 evra bio je da se, prema istrazi, sa jedne strane sakrije pravi izvor novca, a sa druge izbegne prijava ovog priliva Upravi za sprečavanje pranja novca.
U optužnici se navodi i da je, tokom prisluškivanja, zabeležen telefonski razgovor u kojem pripadnici grupe kažu kako imaju 14-15 ljudi spremnih da obezbede garanciju za kupovinu "Bratstva", ali se u nastavku razgovora pitaju da to nije providno, jer su već dva puta radili po istom principu.
Da li su zaista uspeli da sve sakriju od radara Uprave za sprečavanje pranja novca? Bivši direktor Uprave Aleksandar Vujičić rekao mi je da je Uprava bila svesna postojanja ove grupe još od 2005. godine i da su njihove prve aktivnosti zabeležene još tokom kupovine firme "Palić", koja nije obuhvaćena optužnicom.
“Uprava je počela da radi na predmetu Šarić 2005. godine, a tada se još nije znalo da se radi o njegovoj organizovanoj kriminalnoj grupi. Oni su tada u bankarski sistem ubacili 2,5 miliona evra, sa ciljem da preuzmu vlasništvo hotela ’Palić’ u Subotici. Organizator kupovine akcija hotela je novac prikupio od brojnih fizičkih lica, uglavnom iz Pljevalja”, kaže Vujičić. “Kasnije, 2008. godine Uprava je intezivnije radila na slučaju Šarić u saradnji sa tužilaštvom i policijom. Tokom rada na slučaju, Uprava je obradila oko 500 fizičkih i 12 pravnih lica. Otkriveno je 14 stranih firmi, uglavnom of šor kompanija, za koje se smatra da su Šarićeve i da su služile za pranje novca. Uprava je izdavala naloge za blokadu sredstava na računima.”
O autoru članaka
Stevan Dojčinović rođen je 1985. godine u Kruševcu, gde je i odrastao. Kao novinar radi za međunarodnu novinarsku organizaciju Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) i za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Istraživačkim novinarstvom bavi se od 2008. godine i autor je mnogih tekstova o organizovanom kriminalu i korupciji. Od leta 2012. godine glavni je urednik CINS-a i predvodi novinarski tim koji je više puta nagrađivan za svoj rad. Često novinare širom sveta obučava za istraživački rad. U slobodno vreme gleda horor filmove, čita stripove i sluša pank muziku.
ISTRAŽIVAČKI CENTAR MANS 2017. GODINE O POSLOVIMA KOKAINSKOG KARTELA DARKA ŠARIĆA U CRNOJ GORI
Saznaćete kako se u Crnoj Gori razvijala imperija pokojnog Dragana Dudića Frica, Šarićevog bliskog saradnika koji je optužen da je finansirao i pružao logističku podršku u transportu kokaina. MANS razotkriva puteve i pranje novca u domaćim bankama, kao i posebne veze Šarića sa Prvom bankom u vlasništvu Aca Đukanovića, brata dugogodišnjeg crnogorskog premijera. U priči se detaljno prikazuju veze kartela sa vrhom vlasti i postupanje institucija koje istrajno prave greške u korist Šarića i njegovih saradnika.
Komentara: 0