Mišković ovom prigodom nije konkretizovao koje su to kompanije, ali poznavaoci prilika na domaćem tržištu mogu da pomisle da je to, na primer, bio-teh gigant "Pionir" koji je otvorio istraživačku stanicu u Staroj Pazovi, na imanju "Delta agrara". Reč je o jednom od najvećih svetskih proizvođača semena, koji je posredstvom sajta Mišković istakao da seme koje oni proizvode u Srbiji nije GMO.
Ipak, treba znati da je i ovaj korporativni kolos, poput u svetskoj "anti-GMO populaciji" omraženijeg Monsanta, pre svega prepoznatljiv po ponudi GM semena, a da ukoliko proizvod ima "ne-GMO" karakteristiku to posebno naglašava, kao na korporativnom sajtu. Pa ni tada ne nudi stoprocentno bezbedan proizvod koji bismo kupili bespogovorno.
Naime, kako je navedeno u naučnom radu "Kontroverze oko GM ili transgenih organizama", prof. dr Željka Kaluđerovića sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, američka kompanija "Pionir" je svojevremeno u cilju povećanja sadržaja proteina, u soju unela gen iz brazilskog oraha odgovoran za ovo svojstvo. Soja modifikovana na ovaj način izazivala je alergijske reakcije kod ljudi alergičnih na brazilski orah, te je projekat ubrzo povučen. Drugi primer sa identičnim posledicama je transgeni paradajz sa genom ribe, koji, naravno, izaziva probleme kod ljudi koji su alergični na ribu, stoji u ovom radu.
Autor inače smatra i da je "patentiranje živih organizama od strane multinacionalnih kompanija bioetički neprihvatljivo i nepravedno, ne samo zbog stvaranja monopola u proizvodnji i prometu GM biljaka, nego i zbog pokušaja da se postigne dominacija nad samim životom. Konačno, analize mnogih naučnika pokazuju da teza da će "genska revolucija" rešiti problem gladi u svetu jednostavno nije dokazana u protekloj dekadi, može se pročitati u radu koji je u celini objavio portal PPNS.
I da je samo jedan sporan slučaj u poslovanju svetskih kompanija koje se bave semenom, a setimo se da se prvi čuveni incident sa GM kompanijom desio još 1989. godine, neprimereno da predstavnik krupnog kapitala prisutan u srpskom agraru poručuje da Srbija "mora" da sarađuje sa takvim kompanijama.
Uz to, Mišković se nije potrudio da dobitnicima grantovo, pa i široj javnosti posredstvom brojnih prisutnih medija ili vlastitog sajta gde razvoj poljoprivrede smatra humanitarnim radom, stvori celovitu sliku o tim svetskim proizvođačima semena. Reč nije odvojena za tumačenje da je, na primer, sa prvom primenom GI na biljnim kulturama, američki državni aparat podržao industriju "odobravanjem patentiranja veštački konstruiuisanih gena i GM biljaka" čime je omogućeno privatnom sektoru da diktira pravac bioiotehnoloških istraživanja (Papić, T., 2008).
Kako je navedeno u knjizi "Hrana budućnosti ili bioterorizam" - dr Tatjane Papić Brankov, to je za posledicu imalo da, recimo, najvažnija poljoprivredna biotehnološka kompanija Monsanto godišnje izdvaja 10 miliona dolara iz svog budžeta za nadzor farmera i suđenja sa njima. Evo izvoda iz knjige:
Najpoznatija parnica Monsanto protiv Šmajsera okončana je 2008. godine nakon osmogodišnjeg suđenja. Prema Monsantu P. Šmajser proizvođač uljane repice iz Bruna, Sasketčevan (Kanada) je 1997. godine na svojim parcelama otkrio GM uljanu repicu, namerno sačuvao seme i zasejao naredne godine na površini od oko 400 hektara, te je time povredio patentno pravo. Kasnije je kompanija priznala da je nenamerno kretanje gena mogući izvor inicijalne pojave GM semena na njegovim parcelama, a sud je je u finalnoj presudi, donetoj 19. marta 2008, presudio u korist farmera, naloživši Monsantu da plati troškove čišćenja parcela kontaminiranih GM semenom.
Veliko je pitanje da li je Srbija kcrata poljoprivrednicima kova Šmajsera...
Povodom navedene poruke srpskog privrednika, prenosimo reakcije stručnih saradnika portala PPNS u ovoj oblasti, Miodraga Dimitrijevića, redovnog profesora na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu (katedra za genetiku i oplemenjivanje biljaka), i Miladina M. Ševarlića, redovnog profesora Poljoprivrednog fakulteta u penziji (do nedavno i šefa Katedre ekonomike poljoprivrede i tržišta).
MORA li Srbija "da sarađuje sa velikim svetskim kompanijama u poljoprivredi i da kupuje njihovu tehnologiju" i šta tu može da prevagne - prednost za naš razvoj ili opasnost po našu samostalnost?
Dimitrijević: Srbija jedino MORA da vodi računa o svojim interesima, sve ostalo kao slobodarski narod mi ne moramo. Saradnja sa inostranim institucijama u svim oblastima, pa i u oblasti genetike i oplemenjivanja biljaka je sasvim uobičajena aktivnost. Srpski programi oplemenjivanja imaju dugu tradiciju saradnje sa inostranim univerzitetima i oplemenjivačkim ustanovama. Takva višedecenijska saradnja je značajno doprinela da Srbija stvori semenski materijal, sorte (hibride) poljoprivrednih kultura koje su konkurentne i cenjene u svetu i da se osamostali u tom pogledu. Ova saradnja je podrazumevala zajedničke oglede, tamo gde smo imali interes, razmenu stručnjaka, specijalizacije, razmenu semena i slično. Međutim, treba da se zna da saradnje, onakve kakva je postojala sa javnim naučnim ustanovama, sa privatnim kompanijama nema! Privatne kompanije ne sklapaju međudržavne sporazume o naučnoj i tehničkoj saradnji. Privatne kompanije rade na sasvim drugim principima. One štite svoje vlasništvo, ne otkrivaju svoja najsavremenija i najvažnija istraživanja nikome, pa neće ni Srbiji. Postoji deo istraživanja koji privatne kompanije poveravaju javnim institucijama, recimo univerzitetima, ali je i u tom slučaju ponašanje javne institucije definisano ugovorima. Zato, o "saradnji" sa "velikim svetskim kompanijama" može da se priča, ali realno do takve saradnje na ravnopravnim osnovima uz obostranu korist i u potpunosti jednostavno ne može da dođe. Uostalom, interes stranih kompanija nije da razvija saradnjom srpske (ili bilo čije) naučne i oplemenjivačke programe. Cilj "velikih svetskih kompanija" je da unište lokalne (domorodačke) naučne oplemenjivačke institucije, ako postoje, da preuzmu tržište i prodaju svoj proizvod! Dakle roba - da, razvijanje domaćeg - ne.
Ševarlić: Ne moramo, ali treba da sarađujemo i sa malim, srednjim i velikim kompanijama i iz inostranstva kada je to u našem naučno-tehnološkom i proizvodno-ekonomskom interesu. Posebno u oblasti unapređenja održivog razvoja svih modela poljoprivredne proizvodnje koji nisu bazirani na GMO.
Ima li Srbija "vremena" da sama razvija seme - i koje tu rizike preuzimamo, a kakve šanse sebi stvaramo?
Dimitrijević: Gde to Srbija žuri, pa da "nema vremena da sama razvija seme"? Srbija nema šta da "razvija seme", pošto Srbija ima već "razvijeno" seme i to evo sada već pola veka! Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ) je, na osnovu svog istorijskog iskustva i iskustva drugih država, shvatala da samostalnost u proizvodnji hrane znači i jak temelj nacionalne i državne nezavisnosti. Zbog toga je krajem 50-ih godina prošlog veka stvoren program osamostaljenja FNRJ od stranog sortimenta u poljoprivredi. Država je uložila značajne napore i sredstva da formira odgovarajući naučni kadar, specijalizacijama u najuglednijim svetskim genetičkim i oplemenjivačkim institucijama, stvorila oplemenjivačke centre u Botinecu (kod Zagreba), Osijeku, Banja Luci, Kragujevcu, Novom Sadu, Zemun Polju, Zaječaru, Čačku, Aleksincu, Smederevskoj Palanci itd. Posledica ovog planskog i koordinisanog rada je bila da je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (od 1963. SFRJ) već početkom 70-ih godina prošlog veka počela da široko proizvodi spostveni kvalitetan semenski materijal osnovnih poljoprivrednih kultura. Primera radi, 1976. godine u Slovačkoj je na 30 hektara novosadska sorta pšenice "sava" dala prinos od 10,9t/ha, što je dugo bio drugi svetski rekordni rezultat prinosa pšenice! Vremenom je Srbija koja je nosila semensku proizvodnju u bivšoj SFRJ postala svetski konkurentna i poznata po kvalitetnom semenu. Semenski materijal se izvozio i izvozi u Rusiju, Ukrajinu, Kazahstan, Tursku, Indiju, Francusku i druge zemlje zapada i sveta. Imali smo čak i mešovite kompanije u inostranstvu za proizvodnju i plasman naše semenske robe. Uz tu semensku robu prodavala se i ZNANJE, tehnologija proizvodnje, naše đubrivo, zaštitna sredstva i mehanizacija!
Do sada smo uspeli mnogo toga da uništimo. Centar za šećernu repu Aleksincu je "privatizovan" i uništen! Institut u Zaječaru je rasturen! U ovom trenutku u Institut za strna žita u Kragujevcu ulaze poverioci popisuju i rasprodaju imovinu! Pola naših naučnih agrarnih institucija je uništeno. Više skoro da nemamo svoj kombajn, traktor, đubrivo, "hemiju". Ostalo je SEME! Naše, srpsko, domaće! E, nekima ni to nije dovoljno. I to treba da se sravni sa zemljom, pa da "brzo" počnemo "saradnju" sa "velikim svetskim kompanijama u poljoprivredi"!
Kratko rečeno, odgovor na pitanje bi bio, preuzimamo rizik da pokvarimo ono što su nam očevi i dedovi ostavili u nasleđe da budemo slobodni i prehrambeno obezbeđeni ljudi, svoji na svome, a stvaramo sebi šansu da i na ovom polju, kupujući strano seme i tehnologiju, do kraja uništimo srpsku agrarnu nauku i dođemo "veliki stranim kompanijama" na šalter da nas nahrane!
Na kraju, na ovom pitanju koje je ovde pokrenuto se lomi novi svetski poredak. Lomi se globalizam i kompanijski svet i suverenizam naroda i nacija u sopstvenim državama. Sa stanovišta globalizma sasvim je "normalno" da nacije i narodi predaju svoje resurse i svoj suverenitet kompanijama. Sa stanovišta suverenizma, sasvim je normalno da nacija u svojoj državi (svojoj kući) čuva svoju samobitnost, slobodu i nezavisnost, da tako suverena sarađuje sa drugim suverenim državama, čuvajući svoje resurse.
Čudno je i malo neobično da gospodin Mišković, koji je značajan činilac srpskog agrara, "nije obavešten" da Srbija već pola veka ima "svoje seme", koje je konkurentno na svetskom nivou i dobro prilagođeno našim proizvodnim uslovima, jer je tu stvarano. Ne moramo da "razvijamo seme", jer naše oplemenjivačke ustanove koje još nismo uspeli da uništimo i dalje uspešno rade, ali ne bi bilo loše da se više uloži u razvoj domaće tehnologije tj. njen oporavak, jer smo je imali i imamo je još. Jaki privatnici u srpskom agraru, kao i država, umesto što se zalažu za uvoz tehnologije i semena bolje bi bilo da ulože sredstva i da obnove domaće institute i naprave snažnu srpsku semensku kompaniju jer Srbija ima i ljude, i efektivu, i rezultate - potrebna je "samo" organizacija. Ljudi su tu, naučnici, proizvođači, koji imaju znanje i iskustvo iz nekih prošlih normalnih vremena, ali rodoljublja izgleda nema, tamo gde bi trebalo najviše da ga bude.
Ševarlić: Srbija je, u vreme SFRJ, bila lider u inovativnoj semenskoj proizvodnji u Istočnoj Evropi. Ona je i danas dobro pozicionirana i ima stručne kadrove, laboratorije, višegodišnja istraživanja na oglednim zasadima i ni u kom slučaju ne bi trebalo da napuštamo nezavisnost u proizvodnji semena.
Prvo, što je to najprofitabilniji segment u agrobiznisu svake države koja ima svoju semensku proizvodnju, a svakako i u Srbiji - što potvrđuju instituti u oblasti biljne proizvodnje (Zemun Polje, Novi Sad i Smederevska Palanka).
Drugo, jer nezavisnost u proizvodnji semena je nacionalno nezamenljiva, posebno za Srbiju koja ima vrlo negativna iskustva iz perioda delovanja tzv. međunatrodnih ekonomskih sankcija koje su trajale četiri godine, četiri meseca i četiri dana (1992-1996)! Zamislite šta bi bilo sa poljoprivredom Srbije da tada nismo imali sopstvenu proizvodnju semena?
Nikada ne smemo zaboraviti da je SEME – IZVOR ŽIVOTA, i da onaj od koga zavisite za seme može i u manjoj ili većoj meri da uvek kontroliše "život" poljoprivrede i stanje prehrane stanovništva u zemljama u koje izvozi. Takođe, ne smemo zaboraviti ni slučajeve namernog zagađivanja pojedinih kontigenata uvoznog semena radi unošenja pojedinih bolesti i štetočina i izazivanje štete i smanjenja ugleda naše poljoprivrede. Čak i danas, u ekonomski veoma teškim uslovima, sa našim sortama genetički nemodifikovane soje ostvarujemo veće prinose (3,3 t/ha) i postižemo bolje ekonomske rezultate sa našom ne-GM sojom na berzama (veću cenu za najmanje 100US$/t) nego što to mogu da ostvare izvoznici GM soje. A u budućnosti, sa više informacija o zdravstvenoj (ne)bezbednosti GM proizvoda i sve većom orijentacijom potrošača ka zdravstveno-bezbednijoj hrani, naša semena koja nisu genetički modifikovana biće još više tražena.
Najzad, Srbija treba da nastavi razvoj semenske proizvodnje i da bi očuvala našu pozicioniranost na tržištu semena zemalja u kojima smo već decenijama prisutni - od bivših JU-republika, preko Ruske federacije i Irana do Indije.
ARHIVA PPNS
Zašto je Španija najveći proizvođač GMO u Evropi? Zato što su pod Frankovim režimom ućutkani društveni pokreti! Zašto je Crna Gora u tišini promenila Zakon o GMO? Zato što su pod tamošnjim režimom ućutkani društveni pokreti! - pitanja su i odgovori koje je u pismu javnosti potpisala doc. dr Tatjana Brankov, autorka knjige "Hrana budućnosti ili bioteririzam" koja je doktorirala na temu GMO.
- Članstvo u STO, EU, napredak u pregovaračkom procesu ili članstvo u NATO-u nije indikator stepena razvijenosti demokratije u jednom društvu. Treba da insistiramo na očuvanju domaće semenarske industrije. Seme je simbol slobode, prva i poslednja linija odbrane od GMO, nedvosmislena ja Brankov.
Komentara: 0