„Specijalne veze“ koje su vlasti u Beogradu uspostavile sa Emiratima donele su Arapima ispod tržišne cene PKB, najveće poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji. Sagovornici DW misle da je to katastrofa za jednu agrarnu zemlju.
Kompanija Al Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) kupila je imovinu Poljoprivrednog kombinata „Beograd“ (PKB) za 105 miliona evra. Arapska kompanija je poljoprivrednog giganta kupila za svega milion evra više od početne cene i to bez konkurencije – bila je jedini ponuđač.
Imovina PKB obuhvata oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, oko 70 kilometara kanalske mreže za navodnjavanje, oko 17.000 grla stoke, nekretnine i mehanizaciju. PKB ima oko 1.700 radnika kojima su, kako tvrde u sindikatu, obećane otpremnine od 450 evra po godini staža. Prve najave već govore da će u PKB ostati zaposleno svega 1.000 radnika.
Novac koji će biti uplaćen za PKB neznatno je veći od dugova kompanije, koji prema zvaničnim podacima iznose nešto preko 80 miliona evra. Prema procenama Samostalnog sindikata PKB, vrednost zemljišta i celokupne imovine PKB iznosi između 600 i 800 miliona evra, dok revizorska kuća Dilojt imovinu PKB procenjuje na oko 208 miliona evra.
Neko će morati u zatvor?
Prodaja je izazvala oprečne komentare političara i stručnjaka, ali svakako preteže broj onih koji smatraju da se PKB nije smeo prodavati. Privatizacija je prema tim ocenama potpuno pogrešan potez, jer se proizvodnja hrane vidi kao strateška delatnost, a zemljište kao večiti resurs.
Malobrojni zagovornici prodaje PKB navode iste argumente kao i srpske vlasti: PKB je gubitaš koji ovakav kakav je ne može da opstane na tržištu i za njega je jedino rešenje privatizacija. I godine u kojima konsolidovani bilans PKB beleži dobit (2011-2013) bile su obeležene masnim otpisom obaveza tog preduzeća bez kojih bi ono i tada radilo u minusu.
Za Branislava Gulana, člana Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, to je ipak bio putokaz da je firma mogla da bude profitabilna.„Da li je postojala jasna namera da se jedno od najdragocenijih srpskih preduzeća upropasti kako bi se prodalo po što nižoj ceni? To je pitanje za tužilaštvo, ali o tome se u Srbiji uopšte ne govori. Ali, siguran sam da će neko u veoma bliskoj budućnosti za to morati da odgovara“, kaže on za DW.
Pripreme za poznatog kupca
Takve ocene prate gotovo svaku krupnu privatizaciju u Srbiji. Nizom političkih mahinacija i zloupotreba na čelo državnih kompanija dolaze partijski poslušnici, koji srozaju vrednost preduzeća koje se na kraju prodaje vlastima bliskom i već poznatom kupcu po depresiranoj ceni.
Stoga i Branislav Gulan prodaju PKB vidi „samo kao nastavak pljačkaške privatizacije koja traje već dve decenije u Srbiji. Dokaz za to je da je kompletna poljoprivreda privatizovana, a da je od toga poništena svaka treća ili četvrta privatizacija”.
Prodaju PKB kao štetan posao vidi i ekonomista i stručnjak za strana ulaganja Milan Kovačević. „Imovina kompanije prodata je za iznos koji praktično pokriva iznos duga, a Beograd je ostao bez velikog zemljišta, koje je potencijalno građevinsko zemljište na periferiji grada. Tako da je to prvi pogrešan potez u ovoj vezanoj trgovini, gde je zajedno sa stočnom farmom – koja je jedna od najvećih u ovom delu Evrope – prodato i potencijalno građevinsko zemljište“, kaže Kovačević za DW.
Kao posebno loš momenat Milan Kovačević ističe privilegovan položaj arapske kompanije Al Dahra, koja u ovom poslu zapravo nije imala konkurenciju „zahvaljujući činjenici da Srbija na žalost sa Emiratima ima međudržavni sporazum prema kojem oni mogu kod nas kupovati i ulagati bez konkurencije sa drugima”.
Ulazak arapskih investicija je inače omogućen upravo takvim međudržavnim sporazumom 2013 godine, kojim su zapravo suspendovani domaći zakoni, ukinute licitacije za prodaju zemljišta i ukinuta primena Zakona o javnim nabavkama.
Rasprodaja pred bežaniju?
Opravdanje vlasti, ali i njima bliskih stručnjaka, kako je PKB bilo neminovno prodati jer je gubitaš nije dovoljno ubedljivo za naše sagovornike. Branislav Gulan ocenjuje da je „veoma čudna formulacija da će PKB biti pozitivan u privatnim rukama, a da to neće biti u državnim rukama. Da li bi iz toga trebalo da izvučemo zaključak da su oni koji vode državu loši biznismeni ili loši privrednici?“
Milan Kovačević smatra da se problem gubitaka mogao rešavati na drugi način. „To zemljište se, recimo, moglo dati u zakup i na taj način bi se mogli ostvariti i veći prihodi nego prodajom. Sa druge strane, nikada se nije pokušalo sa profesionalnom upravom, uvek smo na čelu PKB imali politički zaslužne ljude. Najgore od svega je što se problem rešavao tako da se samo skine s dnevnog reda: PKB pravi gubitke pa hajde da ga se što pre otarasimo.“
Činjenica da se deo zemljišta PKB nakon nekoliko godina može pretvoriti u građevinsko zemljište nije promakla pažnji javnosti u Srbiji – i to je već viđeno nakon privatizacija. „Trenutno je hektar tog poljoprivrednog zemljišta 6.800 evra, a ako se pretvori u građevinsko koštaće pet puta više“, kaže Gulan.
Gulan takođe napominje da poljoprivreda i prehrambena industrija čine preko petine nacionalnog BDP, ali da su podaci o produktivnosti porazni za jednu agrarnu zemlju. Dok Srbija izvozi sirovine za proizvodnju hrane za tri milijarde dolara godišnje, Gulan podseća da površinom znatno manja Holandija, sa triput manje poljoprivrednog zemljišta izvozi za 70 milijardi.
Član Akademijskog odbora za selo dodaje da tako jadno upravljanje i privatizacija poljoprivrede vode poskupljenju hrane i gubitku radnih mesta. „Privatizacija poljoprivrede je ostavila bez posla 100.000 ljudi koji će sada biti najamni radnici u ovim prodatim kombinatima“, kaže Gulan. „Prodali smo poslednje zlato koje imamo. To neka zemlja radi kada se država raspada i kada rukovodstvo beži iz zemlje pa onda rasprodaju sve što imamo kako bi sebi obezbedili egzistenciju.“!
Zakon pogoduje velikima, mali propadaju
Više od polovine poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj se ne obrađuje. Ni planirani novi zakon o agraru to zacelo neće promeniti. Jer navodno ide na ruku uvoznicima i mešetarima, a ne malim poljoprivrednicima.
Kada je proizvodnja lekova u pitanju, začuđuje činjenica da je Farmaceutska industrija SAD, u razdoblju od 1999. do 2000. godine, trošila oko 200 miliona američkih dolara na političko lobiranje, što je skoro četiri puta više od, u tu svrhu, utrošenih sredstava automobilske industrije ili šest puta više od istih troškova industrije hrane. Ova industrija je plaćala preko 625 lobista – više nego što je ukupan broj senatora i članova Kongresa, a preko polovine tih Ijudi službenici su „Capitol Hill-a“ ili neke druge Vladine agencije. Pri tom je korporacija „Eli Lilly“ najveći politički kontributor.
Još 1999. godine smatralo se da se u ljudskoj ćeliji nalazi oko 100 hiljada gena koji određuju naše morfološke i fiziološke karakteristike, kao i stepen našeg zdravlja. Koliko je znanje čoveka ograničeno pokazuje činjenica da i danas posle dešifrovanja ljudskog genoma, još uvek nije poznat tačan broj gena kod čoveka. Tek se nagađa da čovekove osobine kontroliše, ne kako se prvobitno verovalo 100 hiljada, već daleko manje; po jednima 30, a po drugima oko 40 hiljada gena. Razlika (pogreška) između ova dva poslednja rezultata, od oko 25 odsto, samo potvrđuje uverljivo nizak nivo naučne preciznosti primenjenih tehnika, kao i obim naučnog saznanja o funkciji gena kod čoveka. Stoga ne čudi ideja naučnika da se jedan oštećeni gen u bolesnom organizmu zameni novim ispravnim genom. Ašanti Di Silva bila je prva pacijentkinja podvrgnuta genskoj terapiji. S namerom lečenja oštećenog imunog sistema, u njeno telo uneseno je bezbroj kopija ispravne verzije oštećenog gena. Ovom metodom, među ostalim bolestima, pokušala se lečiti mišićna distrofija, cistična fibroza, rak mozga. Nijedna terapija nije bila uspešna. Kao direktni rezultat genske terapije beleži se smrt mladića Jesse Gelsinger-a (umro je septembra 1999. godine, u Medicinskom centru „Pensylvania Univerziteta“). Zašto su strani geni ubili ovog mladića, dok su drugi pacijenti preživeli sličnu terapiju? Di Silva, iako je njeno stanje poboljšano i danas prima lekove za održavanje imunog sistema.
Pokazalo se da je redukcionistički pristup problemu pogrešan. Nerešena pitanja za sada ostaju: Kako ubaciti željeni gen u određeni organ? Kako odrediti intenzitet delovanja tog gena? Kako ubačeni gen učiniti nevidljivim za imuni sistem pacijenta, jer ga isti tretira kao strano telo i odbacuje? Dakle, genska terapija se nije pokazala tako revolucionarnom kao što se očekivalo.
„U našim srcima verovali smo da ubrzo možemo pomoći Ijudima, ali pokazalo se da smo bili preveliki optimisti“, kaže doktor Frenk V. Anderson.
Zašto je Španija najveći proizvođač GMO u Evropi? Zato što su pod Frankovim režimom ućutkani društveni pokreti! Zašto je Crna Gora u tišini promenila Zakon o GMO? Zato što su pod tamošnjim režimom ućutkani društveni pokreti! - pitanja su i odgovori koje je u pismu javnosti potpisala doc. dr Tatjana Brankov, autorka knjige "Hrana budućnosti ili bioteririzam" koja je doktorirala na temu GMO.
- Članstvo u STO, EU, napredak u pregovaračkom procesu ili članstvo u NATO-u nije indikator stepena razvijenosti demokratije u jednom društvu. Treba da insistiramo na očuvanju domaće semenarske industrije. Seme je simbol slobode, prva i poslednja linija odbrane od GMO, nedvosmislena ja Brankov.
Komentara: 0