CIKLUS PREDAVANjA U MUZEJU NAUKE I TEHNIKE: POLIMERI SVUDA OKO NAS
Šta je zajedničko za DNK, keratin, pivo, podmlađivanje, patike i plastične kese? Predavači sa Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu uputiće nas u polimere – jedinjenja najšire, a svakim danom sve šire i raznovrsnije primene sa kojima smo svakodnevno u kontaktu i od kojih smo i sami, delom sačinjeni. U svakodnevnom životu oni su deo hrane, aditiva u raznim proizvodima, ali i materijal koji brzo upija vodu, kao super apsorbujući polimeri. Tako se alginati koriste se za pokrivanje deponija pepela, ali i kao sirovina u molekularnoj gastronomiji, a razne biljne gume stabilizuju sladolede. Polisaharidi su neizbežni sastojak vina, piva, jogurta, dok prosti ugljeni hidrati pri pečenju grade arome bez kojih bi hrana bila drugačijeg ukusa. Najprostija prirodna smeša ugljenim hidrata je u davnoj upotrebi kao zaslađivač, a po nekima i kao lek – med. Upotreba im je svakim danom sve šira, raznovrsnija i, ne retko, potpuno neočekivana.
Predavač: dr Zoran Vujčić, Katedra za biohemiju, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu
Internet je odavno ovu planetu pretvorio u globalno selo, a zahvaljujući pretraživačima i programima za automatsko prevođenje, ni strani sajtovi i razne vrste informacija više nisu van domašaja običnog sveta. No, ova demokratizacija ima i dve strane: koliko vam pruža šansu da čujete i drugo mišljenje, toliko vam oduzima alate da proverite vrednost i objektivnost napisanog. Od teorija zavera do panaceje iz prirode, internet vam pruža priliku za naučnu stranputicu.
Profesor dr Zoran Vujčić, redovni profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu, pokušava da se izbori s novokomponovanim kvazinaučnicima, pobijajući njihove „rezultate“ znanjem koliko i duhovitošću. Na svom blogu zoranvujcic.com, kao i na Fejsbuk stranici, specijalista za proteine i član Evropske akademije za alergiju i kliničku imunologiju razbija internet mitove i zdravstvene magove.
- Pokretanje bloga bila je impulsivna odluka, kojoj je uveliko kumovala moja supruga, takođe hemičar - kaže dr Zoran Vujčić, autor praktikuma iz imunohemije i eksperimentalne biohemije. - Gledali smo “konjske šampone” u “Liliju” i bezočnu reklamu kako je to blag šampon, koji utiče na jak rast kose. Bio je to baš kako je i pisalo – šampon za konjsku dlaku. Uz to, odluka je bila i vezana za trenutak, kada sam naivno mislio da smo u društvenom i političkom stanju gaženja nauke dotakli dno. Nažalost, ispostavilo se da je to bilo lažno dno. Na takvom tlu nipodaštavanja nauke lako nabujaju prevaranti, nemoralni ljudi koji kao terapeutska sredstva prodaju zeolit, koštice kajsija ili petrolej ljudima koji su oboleli od raka. Ljudi koji savetuju nevakcinaciju i gledanje u Sunce.
Naravno, za sve je uvek kriva hemija i farmakomafija koja krije lekovitu sodu bikarbonu, ali bez aluminijuma. Na takve gluposti morao sam da reagujem, baš onako kako vatrogasac reaguje kada vidi požar. Fejsbuk grupe i stranica bile su prirodni nastavak te priče, u kojoj su me podržavali i drugi blogeri.
Na pitanje da li smatra da je okretanje tzv. alternativi rezultat nepoverenja u zvanične institucije, profesor Vujčić odgovara odrečno.
- Ni za trenutak ne bih za to optužio zvanične institucije. One su takve kakve su. Uzrok je površno znanje mnogih stvari internet aktivista, a zapravo se radi o dubokom neznanju. Takvi ljudi su frustrirani što ništa ne razumeju i jedan od čestih argumenata kada ih suočite sa činjenicama iz biohemije hrane, fiziologije ili imunologije jeste da su to zvanične verzije nauke. A oni, zamislite, znaju da je drugačije. Do drugačijeg znanja došli su koristeći internet, skupljajući tekstove problematičnih publicista i kvazinaučnika. Naravno, uvek postoji poneko i sa zvaničnom doktorskom diplomom ko zaluta i izmišlja svakakve gluposti, počev od toga da nas truju s neba, do toga da duša ima frekvenciju. Što onda ne bi i da postoji dijeta ili biljka koje uništavaju rak, reumu i slično?
Među pojmovima koje se mogu naći na sajtu našeg sagovornika jeste i „hemofobija“. Logično, pitanje je da li je i koliko opravdan strah od „hemije“, i da li je sve što je „organsko“ istovremeno i zdravo.
- Ljudi vole da simplifikuju stvari, verujući da je nauka razumljiva i laicima. Realno – nije. Osnove jesu, ali samo osnove. Inače, kako bi neko izbegavao vakcinu, jer se u njenoj proizvodnji koristi formaldehid. Da, koristi se. Ali se takvi preparati prečišćavaju. Baš kao što se i sudovi peru agresivnim sredstvima, pa iz njih jedemo. Problem zašto je hemija došla na loš glas nije u hemičarima, već u političarima. Oni bi sve jeftino i jeftinije. To često isključuje kvalitet. I sada imate situaciju da se sve češće na tržištu pojavljuju surogati hrane, pića ili kafe parfimisani aromama. Da, hemičar je taj koji je napravio aromu. Ali nije on taj koji će da prska čips ili ječam da bi mu dao aromu sira ili kafe. U našoj zemlji, realno, ništa nije pod kontrolom, pa ni organska hrana. Zato sam veoma skeptičan oko njene bezbednosti.
U donkihotovskom poslu demistifikacije nauke izrodile su se mnoge zanimljive stvari, među kojima je i Školica sapuna na Hemijskom fakultetu u Beogradu.
- Školica sapuna nastala je kao potreba da se na jednom mestu, pod mojom kontrolom i kontrolom mojih mladih saradnika nauče ljudi koji nikada nisu imali dodira s hemijom da naprave kvalitetne sapune - ističe dr Vujčić. - Bila je to i prilika da se izbegne obmana koju su neuki blogeri širili, mistifikujući to pravljenje kao alhemijsku veštinu i naduvavajući cene sapuna na 2 do 7 evra za komad od 100 grama. A pri tome nisu znali da većina sastojaka koju su koristili može da izazove ozbiljne alergije.
Nema prirodnih sapuna. Tako nešto ne postoji. Nema u osnovi ni prirodne kozmetike, koja se komercijalno prodaje. Pomadice, kreme i losioni bi se brzo kvarili bez čuvanja u frižideru i konzervanasa. Jedini pravi način je da ljudi sve prave sami, a to je već teško postići i zbog specifične opreme. Ako kozmetika traži takvu opremu, pravljenje sapuna je ne traži. Sada smo konkurisali za projekat u kome bi se omogućilo da polaznici saznaju sve finese i da novostečeno znanje iskoriste za pokretanje sopstvenog posla. A za to im je potrebno znanje i pomalo veština. I da izbegavaju dodatke u sapunu, kao što su životinjsko mleko, biber, kakao i biljke. Sapun bez aditiva može da reši kožne probleme koji su se godinama uvlačili u kožu.
Za uspeh bloga dr Zoran Vujčić, osim aktuelnih tema, može da zahvali i načinu na koji se obraća čitaocima: jednostavnim, razumljivim rečnikom, s objašnjenjima potkrepljenim naučnim dokazima, i duhovitim opaskama. Kada se sve sabere, ostaje pitanje: da li je razmišljao o tome da sve ove dragocene tekstove pretoči u knjigu.
- U početku nisam, ali imam zaista dosta takvih sugestija. Ipak, ne verujem da će se to desiti u skorije vreme, jer da nešto valja, već bi to štampali Amerikanci - našalio se profesor Vujčić.
Kvazidoktori najopasniji
Na pitanje kako se boriti protiv blogera poput Slađane Velkov, koja se predstavlja kao doktorka, deleći savete koji se mogu okarakterisati kao opasni, dr Vujčić odgovara: “Taj posao smo nas nekoliko započeli, pa intenzivirali. Sada reč ima državna institucija, a za takve aktiviste postoji Krivični zakon. Mada, teško mi je da verujem da neko može njene savete da shvati ozbiljno, kao i njeno lažno predstavljanje da ima diplomu doktora medicine, ako negira mikrobe, govori o parazitima i, zamislite, kada popijete mleko, u stomaku vam se stvara sumporna kiselina. U jednom ste u pravu. Ona je izuzetno opasna, a nije usamljena”.
Verujete li svemu što pročitate o zdravoj ishrani? Evo čoveka koji poznaje ono o čemu piše i priča i koji razbija mnoge naše zablude o ne-zdravim namirnicama, nastale pod uticajem neobaveštenih i nedovoljno obaveštenih novinara i još neobaveštenijih kvazi-nutricionista i savetnika za ishranu!
Danas se, baš kao nekada u fudbal, svi razumemo u ishranu - mediji su prepuni saveta, kritika, preporuka, vidljivih i nevidljivih reklama, pa smo se pogubili u tom galimatijasu informacija, koje naše neznanje i neobaveštenost dodatno komplikuju. Dodaju li se tome "stručne izjave" ni malo stručnih ljudi, koji sebe proglašavaju za nutricioniste iliti savetnike za ishranu, a da su se s nutricionizmom upoznali preko jedne ili dve skripte, haos u našim glavama kada podjemo u kupovinu, na pijacu ili u market, postaje kompletan.
Stoga sam se jako obradovala kada sam naišla blog koji možete naći ovde, Zorana Vujčića,čoveka koji svaku svoju reč argumentuje naučnim činjenicama i koji ume da objasni zašto nečemu kaže ne i zašto nešto drugo preporučuje.
Završio je hemiju na tadašnjem Prirodno-matematičkom fakultetu, radio doktorat iz hemije proteina u alergijama kao spoj medicine, biohemije i hemije proteina, u pokušaju na napravi nešto što bi se koristilo kao terapeutsko sredstvo za alergične ljude. Razočaran nemogućnošću da se išta ozbiljno uradi u zemlji, promenio je oblast interesovanja i počeo da se bavi biotehnologijom. Izolovanjem i produkcijom enzima koji su u stanju da nam poboljšaju život, malo ga zaslade (invertaza, amilaze) ili da ga učine zdravijim (oksidativni enzimi za uklanjanje ksenobiotika iz otpadne vode). Ali, hrana je njegova strast. Na svaki način. -Volim da proučavam interakcije između raznih molekula hrane, kako dobijamo arome, kako nastaju otrovi u industriji i šta može da im se uradi da im se smanji toksičnost- objašnjava- Sve ove tri oblasti su prožete. Uvek su u centru zbivanja (istraživanja) najvažniji molekuli – proteini. A ideju za blog mi je dala supruga. Počelo je stavom o hemiji, a pokretački naboj je bila prevara sa šamponom za konje. Tako sam počeo i inspiracija me ne napušta. Mnogi čitaoci su mi sada dragocena podrška. Ima i onih koji su uvek protiv. Bez argumenata, ali njima to ne smeta.
SVE MOŽE DA SE JEDE PONEKAD, ALI SAMO HRANA REDOVNO
- Možete li u par rečenica dati svoju ocenu ishrane Srba - imajući u vidu i pad standarda i sve više hemije u namirnicama?
Hranimo se lošije nego što bismo mogli. Uglavnom je kriva lenjost za to. Ili neorganizovanost. Uvek se lakše poseže za gotovom hranom, a naročito navodnim sokovima i slatkišima „iz kesice“. Mlade domaćice ponosno iz Maksija nose one mase, prepotentnog imena - torte. Deca su postala despoti po kućama. Uz izostanak mesa, deca više ne piju mleko, ne jedu sir, izostavljaju voće. A roditelji sve to podnose. Prvo se naviknu, pa čak i stimulišu. Naježim se kada čujem mamu koja detetu od tri do sedam godina kaže -Ako budeš dobar, vodiću te u Mek. Ali, da pad standarda utiče na opšte posezanje za jeftinom, a nekvalitnom hranom - to je neumitna činjenica. Činjenica je i da savremena žena ima mnogo više obaveza od ranijih domaćica, a sve manje slobodnog vremena. Još kada se tu uglave razne serije niskog kvaliteta, zaboravi se i na ručak i na večeru.
- Svakodnevno čitamo razno-razne tekstove, s preporukama za ovo ili ono, s kritikama ovog ili onog, koje često pišu neupućeni, a ponekad i jako pogrešne. Primetila sam da pokušavate, u svom blogu, da prosvetlite neupućene u to šta valja , a šta ne, posebno s aspekta upravo tih preporuka, koje su često štetne po naše zdravlje. Koliko jedan izolovani glas razuma- i znanja, može pomoći da počnemo više da se samoedukujemo, da znalački biramo kome verovati i da odluke o ishrani i promenama u njoj donosimo na osnovi pravih, verodostojnih informacija?
Posvećenost i profesionalizam su, verujem, najvažniji. Verujete profesionalcu koji se time bavi. Ne može nutricionista, koji nije nikada imao hemiju, da daje pouzdane savete kao što to može školovani nutricionista. Ni on ne zna o hrani ono što znaju hemičar, biohemičar, tehnolog ili farmaceut. Ili lekari. I to baš tim redom. Grozim se prodavnica „zdrave hrane“ u kojima se prodaje sve, samo ne zdrava hrana. A ti ljudi su na društvenim mrežama izuzetno agresivni, bučni i odaju utisak da znaju, naročito linkujući one tekstove koji su uvreda zdravom, stručnom razumu. Kada sam počeo da pišem blog nisam bio optimista, ali nisam mogao više da trpim sve to što vidim i doživim oko sebe, a da ne odbranim hemiju, često napadanu bez ikakvih razloga. Zahvaljujući kolegama blogerima svakako više nisam usamljeni glas. A da ima šta da se kritikuje, to znaju i oni kojima je hemija daleko van fokusa znanja i zanimanja.
- Bombarduju nas savetima - ne jedite viršle, to je najotrovnije jestivo smeće, sladoled izaziva rak ako se jede neumereno, Mek donalds treba izbegavati u velikom luku, kafu ne piti jer je puna i holesterola, nikako dva i tri u jedan, puni su pojačavača ukusa, nikako ni veštačke vitamine... šta kažu Vaša saznanja, koje su prvih pet ovakvim namirnica koje valja izbegavati?
Svakako 1. Slatkiši i slaniši pakovani u srebrnim ili zlatnim kesicama (čips, smoki, krekeri, čokoladne bananice) i gazirana pića. 2. Paštete. 3. Supe iz kesice. 4. Hleb (crni, beli i dr. produžene svežine i ukusa), smeđi šećer i. 5. Sva gotova jela.Opet u odabiru ovih artikala koje ste pomenuli, lenjost je veoma važan faktor. Ili kako se to danas kaže - tempo života. Kafa se nikada ne rastvara bez ostatka. Zašto bi se rastvarala instant kafa? Ima zaista toliko hemije u njoj da sam po prvom iščitavanju čega sve ima u njoj ostavio taj greh za 1 u 2-3 nedelje. Rakom se toliko manipuliše, da je to prevršilo svaku meru. Industrijska hrana ima stroge regulative i ako se one ispoštuju, ne može da bude kancerogena ili da na drugi način utiče na zdravlje. Ali ako se dete ne hrani stalno paštetama i viršlama i sve zaliva koka kolom. Sve može da se jede ponekad, ali samo HRANA redovno. Dobra, stara, tradicionalna kuvana hrana. Voće i povrće. Domaće slatko, domaći kolači. Toliko je sve oko nas veštačko da svi umećemo reč domaći. A nekada nije bilo tako. Nekada je bilo samo hrana, kolači, torte. Profit nas ubija, a svi u tome na jedan ili drugi način učestvujemo.
- I pored skupoće i besparice, narod ipak naveliko sprema zimnicu. I konzervansi jesu hemija, ali ako ih uporedimo s kafom, energetskim napicima, slatkišima, sokovima...šta je manje štetno?
Konzervansi nisu štetni, ako se pravilno koriste. To je zabluda, koju podstiču konzumenti sirove hrane, nemajući pojma o čemu govore. Voće i povrće imaju neke od tih supstancija prirodno u sebi. Svakako da bih uvek pre preporučio domaću zimnicu, nego instant kakao ili tri u jedan. Suviše volim hemiju da bih je jeo. Ljudi ne čitaju sastav na kesicama. A i kada ga pročitaju, malo im je od toga razumljivo. Moj zadatak i jeste da ukažem na greške u shvatanju, koristi ili štete od hrane. Tako, imate ljude koje je nemoguće ubediti da je vitamin C ista supstancija i u voću i u tableti. Naravno da je uvek bolje uneti vitamin C kao voće ili povrće, a ne kao tabletu, koja posle može da izazove stomačne (želudačne) tegobe. A zakonom bih zabranio da se deci prodaju energetski napici. Šta će im dodatna energija, kada ni sa ovom ne znaju šta će?
- Pišete i o podmetanjima i mešanju namirnica u prodaji, koje nam može ugroziti život. Kako se protiv toga boriti, pri čemu ne mislim na edukaciju, već na društvenu akciju širih razmera?
Zaštita potrošača u stvarnom životu ne postoji. Evo primera. Kada je bila aktuelna priča o aflatoksinu, na nekoliko adresa sam uputio pismo da se obrate Hemijskom fakultetu, jer imamo sigurno najkvalifikovanije analitičare u Srbiji. Iz zaštite potrošača sam dobio „mutan“ odgovor. Od drugih ni to. Ali, isti ti ljudi trče na TV da kažu svoje mišljenje i rezultate. Nema prosto volje da se uvedu pravila i zaštita proizvođača. Pisao sam o Nuteli i njenim problemima na zapadnom tržištu. Slično su prolazile međunarodne kompanije koje su tvrdile da je jogurt lekovit. Pa, zar nije bezobrazno kada vam neko kaže da je klinički ispitano dejstvo jogurta, a vi znate da nije? Možda je i nešto više od bezobrazluka. Veoma sam pesimističan, jer da sam verovao da će se nešto desiti, ne bih se ni aktivirao u ovakvom obimu. Prosto im ne verujem. Ni državnim organima, ni svim tim dušebrižničkim agencijama, jer sve ostaje na proizvođaču, a nema toga koji ne bi kvalitet umanjio da bi povećao profit. Još jedan primer. Kupio sam kokos u Maksiju. Za neke recepte. Bio je zastrašujuće buđav. Žalio sam se i dobio nove. I oni su bili smešni, mali, ugruvani. Kada sam kasnije proveravao prodaju i po Maksiju i u Tempu i Ideji, svuda su isti, nikakvi i buđavi. I šta tu mogu kupci? Ništa.
JEDINI PRAVI NAČIN ISHRANE - TRADICIONALNA HRANA
- Mnogo se govori o presnim namirnicama u ishrani. Možete li kratko reći svoj stav o tome?
Moj stav je izrazito negativan. Verujem da je tradicionalna hrana jedini pravi način hranjenja. Besmisleno je da mi konzumiramo soju, kao što i Kinezima nije lako da piju mleko. Hrana koja dolazi ima puno bakterija, mikročestica i drugih nečistoća. Samo pogledajte bilo koju plastičnu površinu u kući kako lepi prašinu. Isto se dešava i sa hranom. Svašta pada po njoj. Od čestica gareži (kancerogene) do bakterija i virusa. Ispiranja vodom i sodom bikarbonom su bez efekta. Sve je tu, netretirano. Ako se hrana peče ili kuva, mnoge od tih čestica nestanu ili izreaguju tako da su manje štetne. A sve bakterije stradaju. Sirovi bademi, orasi, zašto da ne? To se uvek jelo sirovo. Sušeno voće i povrće, da, ali ako nije industrijsko ili nije „na brzinu“ izdimljeno i prosušeno u nehigijenskim uslovima. Mi se mnogo igramo s hranom. U Kini i Americi je bilo na stotine smrtnih slučajeva od bakterija i virusa, jer hrana nije DOVOLJNO termički obrađena. Koliko bi ih tek bilo da je jedu sirovu? O specifičnim „slučajevima“, i našim i njihovim, najradije ne bih, jer bih lako iskliznuo iz granica pristojnosti. Njihovo tržišno dejstvo je čista šteta, koja prelazi u kriminalno delovanje, po mojoj proceni.
- Možete li majkama, koje nekritički trpaju eurokrem svojoj deci u usta, objasniti šta time rade?
Šta mislim o eurokremu? Stvarno ništa dobro. Zato sam i odvojio vreme sa napravim alternativnu recepturu koja nema emulgatore, stabilizatore, palmina ulja i ko zna čega još. Nesvesno majke štete deci. Navikavaju ih na konzumiranje aditiva koji su im potpuno nepotrebni. Pa svako zna da slatkiš u kućnim uslovima traje do 7 dana. I to u frižideru. Kako ta čudovišta prežive toliko na policama u onoj jadnoj ambalaži? Eurokrem i ostali namazi se prave od jeftinih sirovina. Domaći kolači ne.
- Ako Vam nije teško, ako je to u domenu Vašeg interesovanja, možete li nam ponuditi jelovnik za jedan dan - zdrav, ukusan i ne preskup?
Kao i svi muškarci i ja se u domaćinstvu oslanjam na suprugu koja je, kako rekoh, veoma česta inspiracija ove moje blogerske aktivnosti. Ja uglavnom eksperimentišem. Igram se, kako u laboratoriji, tako i u kuhinji. Ukratko, za doručak neki namaz – pašteta (riblja ili jetrena – koje ona pravi), jaja na sto načina, kajmak. Deca (20 i 22 J) su kao i ja zavisnici od kakaoa u mleku. Naša topla čokolada. Užina ,neka voćkica, mada kod nas dominiraju jabuke i banane. Ili krekeri sa susamom, makom i ko zna sve čime, što Mira (moja supruga) dodaje. U sezoni bilo koje voće. Problem je to što oboje „visimo“ u laboratoriji skoro ceo dan. Sada su i naše ćerke po ceo dan na fakultetu. Tako da je ručak meso (ne biramo) + mešano povrće i zasladimo se ponekad domaćim slatkom. Jedemo naravno i razne čorbe, supe i sve što spada u klasičnu srpsku kuhinju. Užina je kod nas grupna, laboratorijska i tu bude i slanog i slatkog i voća. Večera laka, mleko s kakaom ili kiselo mleko (i to pravimo), neko parče pite, projare i sl. Naravno, doručak može da bude i sladak i domaće pecivo. Skromno, ali traži vreme i isprobavanja i borbu sa decom, koja, videvši šta druga kupuju ili nose, nisu želela domaće užine, ali sada je lakše kada su starije. Naš posao naučnika nije uopšte kompatibilan s normalnim načinom hranjenja i jako je teško sve uklopiti. Pogotovo kada sve što se prodaje postaje razočaravajuće loše. Nekada smo se smejali našima koji su pričali o „plastičnoj“ hrani u Americi i jajima, koja se godinu dana ne kvare u frižideru. A sada i nas hrane sličnom hranom.
- Mnogo se govori o maslinovom ulju, ali je primetno neslaganje oko načina kuvanja s njim. Neki koriste ulje od komina, smatrajući da ono nije kancerogeno kada se prži, neki veruju da nije kancerogeno ni ono extra virgine. Šta Vi kažete?
Maslinovo ulje, po meni, nikada nije za prženje na najvišoj temperaturi. Ima nisku tačku paljenja i dimljenja, pa se zato industrija okrenula palminom ulju, ali ne ovom koje se prodaje kod nas, ono je posebna prevara. Za prženje su potrebne i „dobre“ zasićene masti, jer tzv. dvostruke veze pri visokoj temperaturi generišu dugoživeće radikale. I, naravno, što je ulje više „nevino“ to je opasnije kada se greje, jer prisutni antioksidanti postaju kancerogeni proizvodi. Hladna upotreba je ok, ali i tu se raširila neka posebna zabluda da je ono mnogo bolje od suncokretovog. A nije. Možda je ukusnije, ali ima istu energiju, a antioksidanti iz njega ne mogu da dođu do izražaja, jer bi moralo mnogo ulja da se pojede. Zelena boja mnoge zavede da je „super“. Ne znam da li je još neko primetio da ulje, nakon otvaranja, veoma brzo menja boju u tamniju nijasnu zelene. Rafinisana i izbeljena ulja su bolja za prženje, ali nisu i dalje bolja od suncokretovog. Ili masti. Ili palmine masti.
PREŽIVLJAVANJE SPUŠTA SVE MORALNE NORME
- Volela bih da ponovite svoju tezu o kupovini ljubavi, od strane roditelja koji deci nekritički suze brišu novim i novim čokoladicama?
Ljubav u siromašnim zemljama veoma često počinje da se meri kupljenom robom. A najjeftiniji su slatkiši. Mislim da kroz kupovinu slatkiša majke „kupuju” decu. Nažalost i deca su danas jeftina za kupovinu, Malo maminog (ili tatinog) mira u ovom stresnom vremenu ne vredi narušavanja dečijeg zdravlja. Ali, ako se uz to uzme hleb pun aditiva, a sve zalije koka kolom, zlo postaje ogromno. Klasičan problem u razumevanju štete je što nema drastičnih promena trenutno. Nema bolova u stomaku, ubrzanog gojenja ili zubobolje. Ali biće. Kasnije. Jer tu su i isti (ZLI) proizvodi i u čokoladnim blokovima. Ili bombonama. Zašto majke ne posvete svoje vreme pretvaranju opipljive i sigurne ljubavi u dobar kolač? Ali, problem je realno veliki, jer deca vole da kupuju u blizini škola. Čudna je ovo zemlja. Organizujte se roditelji da svi kiosci na ivicama škole nestanu. To je put ka boljem zdravlju dece, jer deca se danas stide da nose užinu. Iz glupih američkih serija preuzeli su odvratan temin „gubitnici“. Zašto se roditelji tako lako predaju? Pa ko će da ih voli i štiti ako ne roditelji? Nauštrb neke svađe i dugotrajnog raspravljanja. Svedoci smo ovih dana da i Mek i razne veštačke paštete obilaze škole i bezobrazno prekidaju nastavu, promovišući svoje otrove.
- Napisali ste -Brine me to što moju i vašu decu nema ko da zaštiti, kao što ma ko u Francuskoj, Americi i Nemačkoj.- Mislite li, nadate li se, da će se u dogledno vreme situacija promeniti i mogu li gradjani i kako da nateraju državu da ih zaštiti od otrova u hrani?
Ne. Za nas trenutno nema nade. A evo i konkretno razloga za moj konstantni pesimizam. Bar polovina dece ima roditelje koji su nezaposleni, a ne mogu da se organizuju i pasivno dežuraju ispred škole, kako bi sprečili dilovanje droge, tuču dece, napade na nastavnike i sl. Štaviše, većina roditelja daje sebi za pravo da se meša i u nastavu i to onih predmeta koji su im apsolutno nepoznati. Mi to nismo radili. A mogli smo. Kako onda da se pokrene neka akcija spašavanja od zatrovane hrane? Preživljavanje spušta sve moralne norme. Lekari naplaćuju usluge, inspektori ne rade ono što bi trebalo, šverceri prodaju i meso na haubi automobila. Svi bi samo jeftinije, a ne i kvalitetnije. Zato kada nema motiva, neće biti ni bolje. A država? Od nje nema nade. Ako država ne ulaže u nauku, a dokazano je da samo ulaganje u nauku stvara privredni razvoj, nekada i “privredni bum”, šta onda da očekujemo u kontroli onoga što nam je na tanjiru? Recimo, odakle ikome pravo da reklamira čips kao hranu, ako je to antihrana? I bez toksina, bakterija, teških metala, pesticida i ko zna čega još.
- Postoji li zdrav slatkiš?
Da. Torte bez margarina, posni i mrsni klasični kolači naše trpeze (opet bez margarina). Recimo, Tajana (Slasno i opasno) ima super blog na kome pravi svakakve inspirativne slane i slatke đakonije. Ovih dana smo isprobali njene „praščiće“, u Mirinoj izvedbi. I svi smo uživali. Takvi blogeri bi mogli da naprave MEGA BLOG KUVAR, sa proverenim recepturama, a koje bismo i mi hemičari pogledali i sugerisali ispravke, ako ih ima. Recimo, uvek buter umesto margarina. I ima još dosta blogova o hrani koje čitam sa uživanjem. Sva sreća da čitanje tako dobrih recepata ne goji.
- Čini mi se da jedini imate primedbe na sapune iz domaće radinosti. Šta najviše zamerate?
To što ih prave osobe koje pojma nemaju o hemiji. Američka sredstva za pranje i njihovo iskustvo nije kod nas primenljivo. Naša je voda tvrđa, ima više kalcijuma i magnezijuma, pa takvi sapuni lošije peru. Sapun mora da se pravi precizno, sa jasnom računicom, bez prevara tipa „prirodni sapuni“ ili „lekoviti sapuni“. Prirodni sapuni ne postoje, jer ako i masti jesu prirodne sirovine, hidroksidi to nisu. Lekoviti sapuni postoje, ali to nisu oni sa dodatim uljima koječega, već oni pravljeni po farmakopeji. A kada se još pojave oni koji kao sastav pišu natrijum hidroksid i ulja, naježim se. To su sirovine. To nije sastav. A najviše me nervira kada vidim kozije sapune kao lekovite. Na osnovu čega? Ko ih je proglasio lekovitima? Zna se da su brojne alergijske reakcije i na stare sapune, bez detergenata, bile prouzrokovane raznim etarskim uljima. E sada, kod nas ne postoji kontrola kvaliteta hrane, šta tek reći o kontroli ulja, hidroksida i etaskih ulja. Zato sam ih i nazvao prodavačima magle. Neznanje nije opravdanje.Višak masti u sapunu se ovde zove „popust“. Ako imate 5% takve masnoće sapun lošije pere, jer se troši deo da rastvori tu masnoću. ali bar ne nagrizaju kožu. Taj višak u stvari služi da sapuni nemaju višak „žive sode“koja bi oštetila kožu. (A to hemičari mogu lako da odrede). Stoga podržavam inicijativu da se sapuni isprobaju u kućnim uslovima, jer je to deset puta jednostavnije nego npr. napraviti dobar kolač. Mućenje sapuna ili šlaga. Eto, toliko je jednostavno. Mi na Hemiji bismo mogli da napravimo smešu tih masti i da napravimo rastvor hidroksida, samo ako bi bilo zainteresovanih da se poigraju u kućnim uslovima. Pojedinci su mi slali ili donosili uzorke raznih INTERNERT GURUA. To nijje bila uvek dovoljno kvalitetna roba, ali je bila mnogo bolja od jeftinih turskih sapuna koji se prodaju po pijaci.
JEDNOSTAVNA TAJNA ISHRANE
- Imate li uvid u kvalitet hleba koji jedemo? Znate li , možda, koji je i da li uopšte postoji autentični integralni ili crni ili raženi hleb, aa ne samo obična hleb obogaćen bojom da pocrni?
Imam samo svoj utisak da je hleb postao plastičan. Nijedan od hlebova niti je ražani, niti „crni“, niti beli. U njima najviše ima hemije. I to ne one dobre. Brašno je već obogaćeno aditivima. Zato i postoji tolika razlika u istom tipu brašna. Ovo je moj utisak, jer pratim postojanje različitih prodavaca aditiva za pekarsku industriju. Uzgred, zašto komad hleba zagrejan u mikrotalasnoj dobija gumasti karakter?Starinski hleb koji pravi moja tašta je čudo od hleba. Ali i svi hlebovi koji izlaze iz male kućne pekare su potpuno drugačiji od kupovnih. Za sada ne možemo uvek da nađemo hemijski netretirano brašno. Mali, lokalni mlinovi imaju takvo brašno. Samo, kod nas ne postoji dobra (jeftina) internet prodaja.
- Neki su šećer zamenili stevijom? Šta kažete na to?
Steviju sam isprobao i ja. Uglavnom da osetim taj ukus. I kada nisam koristio prečišćeni steviozid, imao sam utisak kao da pijem kafu sa koprivom. Limunada je bila još gadnija. Steviozid je OK, ali čem?. Nema nikakvih opravdanja da se izbaci šećer, a zameni stevijom, osim u slučajevima specifičnih metaboličkih poremećaja. Šećer daje ukus i kolačima i roštilju. Zašto bismo ukidali čist, rafinisani šećer, bez ikakvih dodataka, stevijom ili aspartamom? Aspartam ima negativnu reklamu iako nema dokaza za njegovu štetnost. Korišćenje prironih zaslađivača je verovatno bezbednije, ali je korišćenje šećera potpuno bezbedno. Ako se preteruje, ništa nije zdravo.
- Možete li nam otkriti tajnu sopstvene ishrane. Gde i koji hleb kupujete, jedete li sarmu, zaprženu čorbu, kakve sokove pijete, kupujete li zeleniš u proleće, ko Vas snabdeva krompirom, koliko je zdrav kupus koji kupujemo za zimnicu?
Redom: hleb, slatkiše (osim čokolade) i slaniše pravi moja supruga. Sarmu obožavam i naravno jedem. Najlepša mi je taština. Ali zaprženo nam ne prija, tako da ne koristimo takav tip hrane. Sokove uglavnom pravi Mira. Zeleniš kupujemo ili dobijamo sa sela, od rodbine. I kada kupujemo, uglavnom znamo od koga je i to nije „prepskano“ ili prezalivano na tezgama ili od nakupaca. Osim voća. Ali ne može čovek baš sve da kontroliše. Navodno je organska hrana stvarno organska. Pa eto, planiramo da ih pronađemo i tako se dodatno zaštitimo od nekontrolisanih zloupotreba agrohemije. Mleko i sir kupujemo od „naše“ Dragane na pijaci, a za jogurt i kiselo mleko smo kupili Severinov aparat. Ovo Mi je opet supruga J. Kvalitet kupusa mi je nepoznanica, ali kupujemo ga na pijaci, samo da nije tzv. futoški. Prolazeći jednom uz put, videli smo kako ga zalivaju stajnjakom, a sve je strašno s.... Od tada mi se ogadio, pa kupujem onaj koji nije „futoški“. Krompir kupujemo godinama od iste braće na pijaci, ako nemamo seoskog dobavljača. Trudimo se. Ako Vam ne uspe zimnica, nisu krivi recepti, već loša so (ne bi trebalo da bude jodirana) i loš kupus. U gradovima i klima.
- Zamolila bih Vas za savet - tovljena piletina ili junetina u vidu govedine, paradajz ili pelat, rečna riba ili losos koji nije losos, pasulj ili sočivo?
Bojim se da i nemamo neki izbor. Piletina je realno odvratna. Kupujemo je na selu već gidnama, ali i to su neki hibridi. Bar ne smrde kao oni u Maksiju i drugim supermarketima. Meso i prerađevine u kasapnici na pijaci, ali ne kod Matijevića. Iako ništa nije kod nas jeftino, kao porodica spremni smo da kupujemo skuplje, ako je kvalitetnije. Ali, nema odavno dobrog mesa. Jer se i stoka hrani jeftinom i lošom hranom. Kada vidite uvoznu slaninu, koja je red mesa, red slanine, potpuno pravilnog izgleda budite sigurni da jedete tehnološki prerađeno meso. Od otpalog ribljeg mesa Japanci odavno prave svinjetinu, govedinu i sl. Malo tehnologije i mnogo aditiva i arome. Zato je nama selo i komunikacija sa domaćinima na selu jedini način opstanka.
- I na kraju , koliko je civilizacija daleko od hrane u kapsulama? I je li ona manje otrovna od sadašnje hemije u našoj hrani?
Veoma smo daleko. Kapsule su bile san. Ali raznovrsnost i volumen ostaju rezervisani samo za hranu.
Lično, zahvalna sam gospodinu Zoranu Vujčiću, prof dr bi trebalo da napišem ispred njegovog imena, ali vidim da je on to propustio da napomene pa neću ni ja ( smešak), na trudu , vremenu i volji da onima koje to interesuje objasni mnoge stvari iz svoje struke koje su za nas životno važne. I na tome što ima čak i snage da se bije s vetrenjačama, protiv neupućenih, koji bi da opovrgnu njegov stručni, naučnički stav, zasnovan na saznanjima i istraživanjima. A posebno mi je drago i uliva mi mnogo optimizma, to što je u prilici da svojim studentima, ljudima koji će jednog dana uticati na našu ishranu i koje će, možda, nekada država angažovati da brinu o zdravlju nacije , ne iz ordinacija nego iz laboratorija u kojima se kontrolišu namirnice, da njima, dakle, na pravi način prenese ono što se zove nauka, istina i činjenice.
Komentara: 0