Dr Tatjana Brankov: Vraćaju li se pedesete sa sloganima: Industrija je simbol bogatstva, Poljoprivreda je simbol siromaštva?

Rezultati studije „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“ jasno ukazuju na neodgovarajući odnos društvene zajednice prema poljoprivrednom zemljištu kao prirodnom resursu i na neslaganje između statističkih izveštaja i popisa, kao i popisa i podataka u katastru: u periodu od 1960. do 2012. godine površine korišćenog poljoprivrednog zemljišta umanjene su za 1,493 miliona hektara ili za 27,84% (5,362 miliona hektara spram 3,445 miliona hektara)¹. Samo u Vojvodini, u periodu 2003-2010 „prisvojeno” je 514.105 hektara državne i zadružne zemlje². Država zvanično ne izdaje više od 50% zemljišta (iako ga „neko“ nelegalno obrađuje) najverovatnije zbog postojanja sprege lokalnih biznismena i lokalnih samouprava koje su nadležne za izdavanje zemljišta³. Proces otimačine poljoprivrednog zemljišta nastavljen je prodajom Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB) u drugoj polovini 2018. godine, koja je po nekim mišljenjima bila protivustavna⁴.

Kao rezultat navedenih „tranzicionih promena“ iskristalisani su gubitnici i dobitnici srpskog agrara. Gubitnici su srpski seljaci i država koja se „dobrovoljno“ odrekla prihoda po osnovu najvrednijeg i neobnovljivog resursa u javnoj svojini. Dobitnici su, pored stranih kompanija, grupe domaćih biznismena koje su učvrstile zemljoposedničke pozicije kupovinom desetina hiljada hektara vojvođanskih oranica. Uspostavljan je sistem velikih zemljišnih poseda - latifundija i zemljoposedničke oligarhije sa jedne strane i mnoštva sitnih i patuljastih poseda - minifundija i maloposedničke klase sa druge strane.

U prilog ovoj tvdnji celishodno je navesti odeljak iz teksta autora Furatoa (1976) o društvenom strukturisanju u zemljama Latinske Amerike.

Economic Development of Latin America

„Poreklo nastanka sistema latifundija nalazi se u činjenici da su veliki grantovi zemlje prvobitno podeljeni malom broju osoba koje su došle da kontrolišu, ograničavaju i blokiraju pristup vlasništvu nad zemljištem. Kontrola je bila olakšana činjenicom da je najbolje zemjište bilo ono na kome je moguće iskoristiti prednosti spoljne ekonomije, u vidu javnih investicija u infrastrukturu. S druge strane, oni kojima su nedostajala finansijska sredstva za kupovinu zemljišta, ili oni koji nisu mogli (ili želeli) da pronađu posao na velikom zemljištu, morali su da zauzmu zemljište lošijeg kvaliteta, ili na nepovoljnim lokacijama, čime su nužno postajali minifundisti“⁵. Sledstveno, kontrola vlasništva nad zemljištem, kao sredstvo oduzimanja viška od ondašnjeg domorodačkog ili sadašnjeg srpskog stanovništva dovela je do uspostavljanja određene forme agrarnog kapitalizma.

S obzirom da je faza intenzivne otimačine državnog zemljišta okončana mirno zahvaljujući pasivnom građanstvu, uz prećutnu ili javnu saglasnost intelektualne elite zaljubljene u neoliberalizam, ne treba da nas iznenađuju ni aktuelne forme otimačine zemljišta u vidu eksproprijacija za izgradnju autoputeva, fabrika, rudnika... Gladni kapital traži nove žrtve. Ukoliko neorganizovani i neudruženi srpski seljak, vlasnik pomenute minifundije pristaje da proda, kmetovski pokorno, po „bagatelnoj ceni“ oranice koje su generacijama u vlašništvu njegove porodice, naravno da će vlasnici kapitala pokušati novo urušavanje granica zaštite nacionalnih interesa – ovoga puta atakujući na životnu sredinu, a time i na sve građane Srbije.

Krajnje je neumesno i apsolutno suprotno državnim interesima realizovati projekat Jadar nakon njegove analize od strane Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), na skupu održanom u maju mesecu ove godine kada je ukazano da će realizacija ovog projekta imati ireverzibilne socijalne, ekonomske i demografske implikacije⁶. Uređena država bi poštovala stavove svoje najviše naučne i umetničke institucije. Neuređena država uzdrmana litijumskom groznicom, u kojoj verovatno postoji sprega između predstavnika vlasti i korporacija⁷, ne samo da ignoriše preporuke SANU-a, već planira izgradnju postrojenja sa većim kapacitetima za iskopavanje i preradu litijuma od do sada planiranih i po istom, netransparentnom modelu širi planove i na Rekоvac⁸.

Da li je moguće da nas osiromašeni uranijum kojim su nas „častili“ NATO bombarderi nije ničemu naučio, već treba da „prizivamo“ kancerogeni arsen kojim će nas „častiti“ Rio Tinto i njemu slični? Hoćemo li time zagaditi podzemne i površinske vode, vazduh koju udišu čak i deca onih koji prodaju nacionalne interese, hoćemo li time ubrzati postojeći ruralni egzodus, ugroziti biodiverzitet, napuniti srpske bolnice i oterati u preranu smrt hiljade građana Srbije? Ne mogu, a da se ne zapitam i da li su kreatori ovakve politike inspiraciju pronašli u komunističkoj teoriji privrednog razvoja 1950-tih obeleženoj sloganima: „Čeličane su simbol snage nacije!“; „Industrija je simbol bogatstva!“; „Poljoprivreda je simbol siromaštva“.

Опис фотографије није доступан.
^{Levački kraj - foto: Zoran Petrović}

Na žalost, čak ni opšta kriza uzrokovana aktuelnom pandemijom nije promenila naš odnos prema poljoprivrednom zemljištu i poljoprivredi kao osnovnoj privrednoj delatnosti. U potpunosti smo zanemarili prehrambeni suverenitet i političko-strateški značaj poljoprivrede u sklopu ukupnog razvoja zemlje. Zaboravili smo da smo ratove i sankcije preživeli isključivo zahvaljujući domaćoj poljoprivrednoj proizvodnji. Ne razumemo da nam, vrlo verovatno, glad kuca na vrata..., nismo se zabrinuli što nam prinosi stagniraju, stočarska proizvodnja opada, što uvozimo povrće i voće dok domaći proizvođači propadaju, što suša pustoši oranice..., ne planiramo konsolidaciju robnih rezervi, eventualnu zabranu izvoza žitarica i administrativno propisivanje cena strateških prehrambenih proizvoda, povećanje podsticaja u poljoprivredi, očuvanje domaće semenarske industrije i sl..., već sanjamo industrijalizaciju Srbije pod patronatom Kine, makar cena bila „vazduh koji se vidi i oseća“. Eliminacija principa transparentnosti u raspolaganju javnim resursima nastaviće se i sa implementacijom Zakona o vodama. Građanima Srbije više neće biti dostupan ni čist vazduh i voda, a kamoli poljoprivredno zemljište.

Navedena činjenja koja vode daljem erodiranju demokratije i otvaraju vrata novim oblicima korupcije, direktno povređuju Ustav Srbije koji utvrđuje: pravo na zdrav život; obavezu države da osigura pravo građana na zdravu životnu sredinu; obavezu svih fizičkih i pravnih lica da posebnu pažnju posvete zaštiti prirode i životne sredine; mogućnost ograničenja preduzetničke slobode i vlasničkih prava radi zaštite prirode, životne sredine i zdravlja ljudi.

^{1 https://publikacije.stat.gov.rs/G2015/Pdf/G201514010.pdf}
^{2 https://www.slobodnaevropa.org/a/prodaja-drzavnog-zemljista-srbija/27999778.html}
^{3 http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/reagovanja/cid1024-3265/perverznost-javne-politike-slucaj-poljoprivrednog-zemljista}
^{4 https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:520763-Prodaja-PKB-je-protivustavna}
^{5 Furtado, C. 1976. Economic Development of Latin America, Cambridge: Cambridge}^{University Press}
^{6 http://prviprvinaskali.com/clanci/dren/ekologija/iz-sanu-ministarki-o-projektu-jadar-mnogo-nedorecenosti-o-resavanju-velikih-problema-i-pogubnog-uticaja-na-zivotnu-sredinu.html}
^{7 https://prviprvinaskali.com/clanci/dren/ekologija/birn-iz-diplomatske-depese-jadar-2.html}
^{^{8 https://sq-al.facebook.com/groups/793281344903006/}}

Naslovne fotografije i ilustracije: Prviprvinaskali.com, arhiva; Island school histroy; Slow food
dr Tatjana Brankov je vanredni profesor Univerziteta u Novom Sadu

Donacija za udruzenje PRVI PRVI NA SKALI 2020