Potpuno sam uveren da će srpsku književnost početka XXI veka obeležiti povratak B. Vongara. Razlog je jednostavan: nema ni jednog živog pisca koji je neposrednije izrastao iz vekovnog srpskog književnog nasleđa, ni jednog koji je to nasleđe uspešnije sublimirao u potpuni sklad etike i estetike, ni jednog koji se odlučnije založio za stvar slobode. Čak i ako bismo sve ovo stavili u zagrade, Vongar i bez sumnje ostao najplemenitiji lik u srpskom književnom panteonu.
Njegovo delo poslednje je utočište onima koji su se razočarali u srpsku književnost posle Andrića, Crnjanskog i Selimovića, jer pisci koji su došli više nisu znali da zidaju mostove, već samo da više ili manje vešto mešaju amorfni malter reči. Oni zapravo i ne slute u čemu je poziv pisca. Stoga povratak B. Vongara u okrilje srpske književnosti smatram njenim prvim zadatkom u ovom veku.
Sreten Božić alias B. Vongar (pod ovim imenom objavljuje svoje knjige) savremeni je srpski pisac koji je svetsku slavu stekao pišući u Australiji o životu i stradanju starosedelaca australijskog kontinenta. Njegova dela se čitaju širom sveta prevedena na engleski, nemački, francuski, španski, ruski, holandski, japanski, kineski jezik…
Ime Vongar (na jeziku australijskih starosedelaca znači „duh snova“) dali su mu Aboridžini, kao iskrenom prijatelju i borcu protiv njihovog vekovnog kulturnog ponižavanja i fizičkog istrebljenja.
Rođen je 1932. kao Sreten Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Učio je pekarski zanat u Aranđelovcu i Novom Sadu. Sredinom pedesetih član je kluba „Đuro Salaj“ u Beogradu koji okuplja pisce radnike. Objavljuje stihove u Mladoj kulturi i Novom vesniku. Kraće vreme je novinar u Titovom Užicu i Svetozarevu. Zbog slobodoumnog pisanja i odanosti srpskoj tradicionalnoj kulturi zabranjeno mu je da radi kao novinar u Srbiji, i 1958. odlazi u Pariz gde upoznaje Sartra i Simon de Bovoar i sarađuje u njihovom časopisu Les Temps Modernes. U Australiju se seli 1960. gde mu, slučajno, život u pustinji spasava Aboridžin. Taj događaj je trenutak buđenja za Vongara kome se otvara svet starosedelaca koji engleska imperijalna kultura vekovima potiskuje i proglašava ništavnim. Uprkos represiji australijskih vlasti on se uporno upoznaje sa životom i kulturom domorodaca, shvata dubinu patnje tog naroda i počinje da piše o njemu objavljujući prozna, poetska i antropološka dela na engleskom jeziku.
Vongarova dela nisu puki opis života australijskih Aboridžina, već neopozivi glas protiv njihovog svirepog pogroma, zalaganje za priznavanje njihove kulturne posebnosti i značaja njihovog istorijskog nasleđa. U tome je nailazio na duboko nerazumevanje i otpor bele Australije, tako da su upravo stoga njegove knjige prvo objavljivane u Americi i Evropi, Dalekom istoku, a tek potom i u Australiji, jer su duboko uznemiravale društvenu savest.
Njegova dela su u Australiji zabranjivana, knjige zaplenjivane, napadan je da njegova svedočanstva nisu podobna i nije mu bilo dozvoljeno da ostane u severnoj Australiji gde žive starosedeoci, već je morao da se iseli na jug, u Melburn gde i danas živi. Na svojoj koži jasno je mogao da oseti da nesloboda jednako rado oblači i komunističko i liberalno ruho, s obzirom da je i Jugoslaviji i Australiji progonjen iz istih razloga.
Ipak, kada je njegovo delo postalo poznato i priznato u svetu — dobio je, 1997, najveću australijsku državnu književnu nagradu „Emeritus“. Ali na dodeli je bio samo on, njegova supruga i čovek koji uručuje nagrade. U javnosti nije bilo vesti o nagradi, a iako je dobitnik „Emeritusa“ do tada postajao i kandidat Australije za Nobelovu nagradu, on nije predložen, jer je poslovnik o dodeli nagrade preko noći izmenjen. Uprkos svemu, njegovi romani ne samo da se prevode u svetu već su neki od njih postali deo lektire australijskih škola.
Osnovna tema njegovog dela jeste sukob dve kulture, bolje rečeno dva sveta koja imaju potpuno različite poglede na život i svet. S jedne strane je imperijalna kultura belih ljudi, koja svoje vreme broji od 0, a s druge preko 40.000 godina nenasilne kulture australijskih starosedelaca. Dok potonja u svom rečniku nije ni imala reč za rat da bi se suprotstavila belim osvajačima, a nije ni nije imala motiva da eksploatiše prirodu jer je smatrala da je ljudski život dovoljno dobar po sebi i da ga ne treba poboljšavati da se ne bi prizvale sile uništenja — prva je nadmeno gledala na starosedeoce kao na poluljude s kojima se može postupati bez moralnih obzira. Naravno, to nije bilo ništa novo, jer je bela kultura isto tako postupala sa urođenicima Polinezije, Afrike, obe Amerike. U tom pogledu Vongarovo delo jako podseća na spise Bartolomea de las Kasasa koji je otkrio sav užas razaranja južnoameričkih kultura i bezumnog uništenja domorodaca. I De Las Kasasu i Vongaru svakako je trebalo mnogo moralne snage, vere i hrabrosti da se odvaže da strgnu veo sa užasa koji su počinjeni u ime napretka. Ništa nas zaista nije toliko odvelo natrag koliko bezobzirna žudnja za napretkom, koja je samo ideološki prikrivala nezajažljivu pohlepu i volju za moć. Ophrvani prividima, zapravo i ne znamo koliko smo se vratili sve žureći napred. Vongarov značaj leži u tome što nam pomaže da uvidimo dubinu pada skrivenu u usponu savremene civilizacije.
Sukob dve kulture veoma je očit u romanu Karan u kome se govori kako belci skeniraju obredne tetovaže crnaca da bi ih pohranili u muzej multikulturalizma, dok se tela na kojima se crteži nalaze, trunu i raspadaju od bolesti koje niko ne leči. To svedoči o dvoličnosti, praznini i neznanju belih kolonizatora. U jednom od svojih dela Vongar pripoveda kako je kengur dobio ime. Ali to nije neki od drevnih kosmogonijskih mitova, već prava moderna komedija zabuna. Kada je video čudnu životinju jedan od prvih belih useljenika pitao je Aboridžina kako se ona zove. „Kengur“, odgovorio je on, što znači „ne znam“. Tako je kengur dobio ime, da bi postao simbol arogancije neznanja i vekovnog nesporazuma dva sveta, bele i tradicionalne kulture.
Od svih današnjih pisaca Vongar se najviše približio Aboridžinima. Do kraja se uklopio u njihovu zajednicu jer je bio kadar da uoči njenu vrednost, kao što je u Srbiji mogao da sagleda svu mahnitost retorike napretka. Ne pristajući na prisilni marš modernizacije, on je iz svoje zemlje poneo osećanje vrednosti tradicije, uvažavanje sklada sa prirodom i otpor nasilju, bilo kakvom ideologijom da se opravdava. I to što je poneo zasejao je u Australiji i nije mu bilo teško da prepozna istu nadmenu bezočnost na delu, niti se ustezao da uprkos snažnim pritiscima i pretnjama zločine koji su vekovima činjeni nad australijskim starosedeocima nazove pravim imenom. Čak i kada su objavljivana u Australiji njegova dela su skraćivana jer je bilo jako teško suočiti se s onim što otkrivaju. Vongar se sasvim stavio na stranu istine, razotkrivajući načine na koje su zajednica starosedelaca i njena kultura bili izloženi podmuklom odnarođavanju i istrebljavanju. On je u pravom smislu postao ne samo savest australijskog društva, već i jedan od najsnažnijih globalnih glasova protiv društvene represije koja se izvodi u ime ideologija progresa. Kada je reč o progresu, on danas proždire samog sebe.
U sve većoj meri, uočava antropolog Klod Levi Stros, napredak nauke i tehnologije, uključujući i dostignuća medicine — blagodet za pojedince, propast za vrstu — kao svoj glavni cilj, što se često ističe kao izgovor, ima sanaciju štetnih posledica prethodnih inovacija. A kada se to postigne, uslediće nove zlosrećne posledice, koje će tražiti nove spasonosne inovacije. Izmešteni iz sopstvene kulture, lišeni vrednosti koje smo tako dugo negovali — čistoće vode i vazduha, draži prirode, raznolikosti biljaka i životinja — verovatno smo svi već postali Aboridžini. Osvajači od samih sebe prave ono što su nekada napravili od njih.
Vongar pred sobom vidi ovu celinu stvari. Zato nije oklevao da digne glas i protiv apsurdnog bombardovanja Srbije. Svi koji su čitali njegov roman Raki (Konopac), objavljen kao poslednji u nizu Nuklearne tetralogije (1997), osetili su koliko duboko saoseća sa onima koji su se neposredno suočili sa užasom tehnološkog progresa i ponorom moralnog regresa. Raki prati sudbinu čoveka koji se vraća u rodnu Srbiju, vodeći aboridžinsko dete koje spasava od pogroma. Ali, u Srbiji počinje rat i dete postaje svedok patnje srpskog naroda. Aboridžin se posle nekoliko godina vraća u Australiju i kreće u potragu za svojim korenima, jer ga je srpski seljak naučio zašto treba da pred poplavom obećanja bolje budućnosti sačuva tradiciju svog naroda i osposobio ga kako da je očuva. On se vraća u rodni kraj, u kome se i dalje odvijaju nuklearne probe koje seju maligne bolesti — tako da se roman završava tragično. Tako na neki način roman priziva i Vongarovu ličnu istoriju, jer je zbog posledica korišćenja aboridžinske zemlje za atomske probe izgubio ženu i decu, koji su pripadali aboridžinskoj zajednici.
Nije zaista bilo teško shvatiti upozorenje koje je Vongar u ovom delu izneo: niko ko ne živi u vladajućoj slici sveta nema pravo na život. Pretvaranje sveta u sliku, zatiranje života koji je uhvaćen u utvarnim projekcijama zlokobne zemlje čuda, ono je na šta tradicionalne zajednice, po svojoj prirodi, ne mogu da pristaju. Milenijumska odanost tradicionalnom znanju je nit koja povezuje australijske Aboridžine, na čijoj zemlji su decenijama vršene atomske probe, i srpski narod koji je primio sličnu količinu osiromašenog uranijuma i koji dobro zna da je vekovima pokusni kunić u ogledima koje izvode nedoučeni i nadobudni, gordi i bezobzirni mađioničari društvenog pakla. Svet koji se zasniva na profitu i materijalnim bezvrednostima prirodno otuda ima otpor prema Aboridžinima koje prikazuje kao manje vredne ili manje razvijene, jer ne žele da se utope u savremeni tehnologizovani svet i da kulturu svog života zamene za kult ulepšane slike sveta i njenih odraza.
Za roman Raki B. Vongar (pravio ime autora je Sreten Božić) je dobio najveću australijsku nagradu za književnost, Emeritus. Roman je preveden na sve najznačajnije svetske jezike.
Karan je reč iz jednog od aboridžinskih jezika i znači duša. U osnovi ovog romana je priča o stradanju Aboridžina u vrijeme britanske kolonizacije australijskog kontinenta, tokom koje je australijska vlada eksploatisala uranijum, da bi kasnije Britanci godinama izvodili nuklearne probe na aboridžinskoj zemlji, uništavajući i ljude i prirodu. Autor romana je Sreten Božić, Srbin koji živi u Australiji i piše na engleskom jeziku.
Ovo delo se u okviru Izabranih dela B. Vongara prvi put objavljuje na srpskom jeziku. O životu B. Vongara najviše se može saznati iz autobiografske knjige ovog autora, u kojoj se upoznajemo sa nesvakidašnjim životopisom jednog čoveka i umetnika.
Roman Valg je neka vrsta „mitskog" putovanja kroz vreme i prostor na kome desetinama hiljada godina žive Aboridžini. To je i potresna priča o istorijskim nepravdama i stradanju ovog naroda. Bežeći od neposredne opasnosti u vidu eksploatacije uranijuma u oblasti naseljenoj isključivo Aboridžinima, nad kojima se vrše genetski eksperimenti in vivo, Đumala upoznaje čitaoca sa „izgubljenom" kulturom i tradicijom svog naroda, koji dve stotine godina sistematski uništava beli kolonizator.
U romanu Gabo Đara data je potresna slika sveta unakaženog zloupotrebom uranijumskih stena sa aboridžinske zemlje, odakle se „život povlači, sveden na razmeru mrava koga moć i tehnologija kao da mogu da ubiju jednim udarcem".
Hajku na čoveka sam napisao za vreme Vijetnamskog rata. Nekoliko godina pre toga britanska vlada je izvela seriju nuklearnih proba u dalekoj unutrašnjosti Australije, što je desetkovalo lokalne Aboridžine i uništilo veliki deo njihove kulture. To sam zabeležio u svom ranijem radu, Totem i ruda, koji je australijska vlada zvanično zabranila 1974. godine. Ubrzo nakon toga nezakonito mi je oduzet rukopis Hajke na čoveka. Nedavno sam pronašao jedan primerak i doradio ga za ovo izdanje. (Napomena autora)
Neke od tih priča koje su ispričali Muluk i njegovi ljudi snimio sam i dao ih Alanu Maršalu, a potom smo nas dvojica sarađivali na prevođenju tih mitova i legendi, upodobljavajući ih oblicima koji odgovaraju evropskim čitaocima. Vodili smo računa o tome da sačuvamo urođenički način izražavanja i izvorne odlike tih priča. Nadam se da smo u tome uspeli. — Sreten Božić, 1972. g.
Emisija je posvećena malo poznatom piscu srpskog porekla B. Vongaru, alijas Sretenu Božiću, koji se kao mlad čovek obreo u dalekoj Australiji.
Prvi je svojim književnim radom ukazao na nuklearne probe na kontinentu i iskopavanje uranijumske rude koje su zapretile da dovedu do istrebljenja starosedelaca kontinenta, Aboridžina. Pošto je dobio najveće australijsko priznanje za književnost, koja istovremeno određuje pisca iz te zemlje za konkurs za Nobelovu nagradu, donet je zakon po kome to priznanje nije više ulaznica za galeriju slavnih u Stokholmu. Poslednjih godina, ovaj najveći srpski pisac na stranom jeziku počinje da se prevodi i u zemlji iz koje je potekao...
Režiser i scenarista: Cica Lukić Urednik: Bojan Glavonić
"Jedini narod koji je preživeo duplu nuklearnu katastrofu... Beli moćnici ih nisu smatrali pravim ljudima"
VIDEO B. Vongar i Sreten Božić (29:56)
Australija, 2020.
"Ljudi ovde žive već 43 hiljade godina"
"Vi slušate Srpski radio iz Melburna. U nedelju ujutro uništene su drevne pećine koje su čuvale 46 hiljada godina stare tragove prvih autohtonih zajednica na prostorima regiona Pilbara u Zapadnoj Australiji. Incident se dogodio dok je anglo-australijska korporacija Rio Tinto vršila miniranja radi proširenja obližnjeg rudnika. Usled jake detonacije, pećine u klisuri Jukan koje datiraju iz poslednjeg ledenog doba, u trenutku su nestale. U ime Rio Tinta izvinjenje lokalnim autohtonim zajednicama uputio je izvršni direktor zadužen za kopove rude gvožđa Kris Saliberi."
"Za mene se ukazala jako dobra prilika da fotografišem tu bedu. U to vreme pojavilo se ogromno rudno bogatstvo Australije koje treba koristiti. Ogromne kompanije su krenule da vade zlato. Među tim velikim kompanijama je i Rio Tinto koji sada vadi rudu u Podrinju, tamo negde u Mačvi... Tako da su ti domoroci odvojeni od svoje zemlje, strpani u te logore gde žive. Navodno ih treba prevaspitati, treba ih naučiti jezik da govore. U mojoj svesti je postojalo pitanje: Ako je neko preživeo 60 hiljada godina, opstao na toj zemlji, pa zašto moraš da ga pevaspitavaš? Ti ne možeš da mu daš tu mogućnost da preživi toliko dugo jer tvoj sistem, ni kultura, nije toliko stara. Prema tome, imaš superiorniju kulturu koja se dokazala vremenski da je opstala. Ja sam napravio kolekciju fotografija o tome, zvala se Totem i ruda."
VIDEO Srbi sa petog kontinenta - Sreten Božić Vongar
Sedamdesetdvogodišnji Sreten Božić, ili Bi Vongar, prvi je belac koji je ušao u selo australijskih Aboridžina. Njegova potresna svedočanstva uzbudila su svet, a tamošnje vlasti naterala na svakojake zabrane...
Audio i foto-arhiv Simić: Srpska emigracija u Americi (sudbine)
U prvom delu emisije govori Sreten Božić Vongar iz Australije.
"Od UDBE do Australije" mogao bi da glasi naslov ovog CD-a. Državna bezbednost je naterala novinara užičkih "Vesti" Sretena Božića, rođenog na Bukulji, da 1958. godine emigrira i da se, razočaran, nastani u najudaljenijim delovima Australije, među Aboridžinima.
Filmska priča od Šumadije do Australije: Kako je Sreten iz Gornje Trešnjevice postao Vongar, prvi belac u plemenu Aboridžina
...Da bih bio siguran da će prihvatiti razgovor, po uspostavljanju veze odmah sam rekao odakle zovem – iz njegove i moje, Gornje Trešnjevice, zabukuljskog sela udaljenog 15 kilometara od Aranđelovca i 20 kilometara od Topole, u kojem je Sreten Božić rođen 1932. godine.
Te dve reči su izgleda bile svojevrsna lozinka, koja mi je omogućila da sa ovim neverovatnim čovekom razgovaram skoro sat vremena. Dugo me je ispitivao. Gde se nalazi kuća moje porodice, kako su zvali mog dedu, koliko sam daleko od crkve, da li sam čuo za čuvene Čumiće iz Trešnjevice, po kojima je nazvano Čumićevo sokače u Beogradu, da li poznajem čuvenog pukovnika poreklom iz Trešnjevice...
Književno delo i život B. Vongara u svetlu etnologije i antropologije Gordana Gorunović, Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Apstrakt: Predmet ovog rada su (auto)biografija i književno delo australijskog pisca srpskog porekla B. Vongara/Sretena Božića posmatrani iz perspektive etnologije i antropologije. Njegovo stvaralaštvo je dobro poznato domaćim naučnicima u književnim i kulturološkim studijama: za njih je Vongarov obiman i složen opus odavno postao vibrantan predmet tumačenja i dijaloga. Ovde je učinjen pokušaj da se prikaže kako je i zašto ovaj plodan, nagrađivan i u svetu proslavljen autor postao predmet kontroverze u australijskoj sredini. Takva sažeta retrospektiva je potrebna da bi domaći čitaoci izvan humanistike mogli da steknu bar delimičan uvid. Glavni cilj je da se osvetle one teme u Vongarovom fikcionalnom i dokumentarnom pisanju koje su važne sa stanovišta sociokulturne antropologije i antropologije književnosti: obeležja migrantske pozicije pisca kao socijalnog aktera i etnografsko-folklorna motivacija njegovog stvaralaštva i kulturnog aktivizma.
Crno-beli svet Sretena Božića Vongara Ana D. Begović, Univerzitet u Beogradu, doktorand Filološkog fakulteta
Sažetak: Sreten Božić, alias B. Vongar (1932– ) australijski pisac srpskog porekla koji je svoj bogati dosadašnji opus napisao na engleskom jeziku. Rad se bavi Vongarovim odnosom prema konceptima crnog i belog u romanima Nuklearnog ciklusa – narativima tela (Valg 1983), duše (Karan 1985) i duha (Gabo Đara 1987) ispričanim iz perspektiva pripadnika aboridžinskih plemena na čijim su postojbinama vršene probe atomskog oružja i iskopavanja zlata i uranijuma. Kako je Božić-Vongar u samoj Australiji 1980-ih važio za kontroverznu ličnost, belog Aboridžina čija su dela isključivo objavljivana van zemlje u kojoj su nastala, ispitujemo odnos prema svetu, narodnim tradicijama, duhovnosti i telesnosti koje je u sebi pomirio ovaj pisac dvojakog identiteta, čovek koji „oseća dve duše u sebi” (Petrović, A. Intervju sa B. Vongarom. Ljudi govore, br.17/18, januar 2013). Postavljamo i pitanje važnosti piščevog identiteta za književne kritičare koji su proučavali njegova dela ili to tek žele da čine. Neobični put malog pastira sa Bukulje bez formalnog obrazovanja do dobitnika najprestižnije nagrade za književnost u Australiji (Emeritus Award 1997) neodvojiv je od dihotomije crnog i belog i nadilazi telesnu manifestaciju seleći se u prostor mita i mitotvorstva karakterističnog za oba naroda kojima je pisac svesno odabrao da pripada.
...Australijski pisac koji se davno odmetnuo preko bare, Sreten Božić Vongar je pisao o zlu koje je Rio Tinto doneo domorocima Australije. Taj seljak iz Gornje Trešnjevice koji se družio sa Sartrom, Simon de Bovoarom i Beketom je u svom stvaralaštvu spojio običaje rodne Srbije sa tragedijom Aboridžina. Kao da je imao predskazanje da od Rio Tinta pobeći se ne može. Bio je hapšen, rukopisi su mu otimani, pa ih je nanovo pisao, ali iza sebe je imao svet kulture čiji se glas čuo. Pisalo se o njemu na stranicama Njujork Tajmsa. O njegovom neobičnom životu i rečima zahvaljujući kojima se čula sudbina Aboridžina.
Da li mi danas imamo intelektualni svet sa snagom reči i razuma čiji eho odzvanja? I ako ga imamo da li ima ko da ih sluša ili su utučeni i čekaju sudnji dan jer njima spasa nema?
Komentara: 0