Osnovni problem u Srbiji po pitanju odlaganja opasnog otpada je, kaže za „Vreme“ međunarodni ekspert za pitanje životne sredine i energetike Dušan Vasiljević, taj što je ceo taj sistem nedovršen i nedorečen zato što u Srbiji ne postoji nijedno postrojenje za tretiranje opasnog otpada te se uglavnom taj otpad izvozi. Ono što se ne izveze, a ne može se tretirati, skladišti se do daljeg
Tokom poplava 2014. godine kod Šapca postojala je opasnost da tone opasnog otpada završe u Savi. Kriveljska reka, kako „Vreme“ piše u aktuelnom broju, je u junu prošle godine donela sa jalovišta rudni materijal i poplavila okolne bašte i vrtove. Zemlja je pod takvom vodom postala zatrovana i meštani više na njoj ne mogu da uzgajaju hranu, a čak ni cvet koji je nikao na toj zemlji ne smeju da stavljaju u vazu.
Primeri se nižu, međutim kako je regulisano u Srbiji odlaganje i tretiranje opasnog otpada?
Međunarodni ekspert za pitanje životne sredine i energetike Dušan Vasiljević za „Vreme“ kaže da je osnovni problem u Srbiji taj što iako je država preuzela obavezu da će na svojoj teritoriji da organizuje skladište opasnog otpada, to skladište ne postoji, te je kao privremeno rešenje prihvaćeno da svi generatori opasnog otpada dok ne predaju nekom operateru otpad skladište na području fabrike ili mesta gde se taj otpad generiše. Ovo važi i za industrijski otpad.
„Ceo taj sistem je nedovršen i nedorečen zato što u Srbiji ne postoji nijedno postrojenje za tretiranje opasnog otpada. Izuzetak su akumulatori, i to delimično, kao i industrijski muljevi koji se mogu inertizovati ili obraditi. Uglavnom se taj otpad izvozi“, kaže Vasiljević.
Međutim, šta se događa sa otpadom koji se ne izveze, a ne može se tretirati, Vasiljević ukazuje da je jedino što preostaje jeste da se taj otpad skladišti i drži do daljeg jer ne postoji način da se tretira.
Profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Jovović za „Vreme“ kaže da u Srbiji nikada nije bio problem postojanja propisa već poštovanja istih.
„Postoji Zakon o upravljanju otpadom koji kaže da otpad ne bi trebalo više odlagati na deponije bez određenog tretmana, pa vidite da i komunalni otpad završava na deponijama koje se grade, a da je opet sakupljen na gomilu, bez separacije i bez ikakvog daljeg tretmana“, naglašava Vasiljević.
Dodaje da je sprovođenje zakona o životnoj sredini uvek dobro na duže staze, a političari obično gledaju šta je dobro u kratkom roku da ne bi zbunjivali svoje glasače, a sada je to možda i očiglednije nego što je to ranije bilo.
ARHIVA PPNS BROJ ANGAŽOVANIH RUDARSKIH INSPEKTORA MRE: U 2020. I 2021. PO DVA, U 2022. SAMO JEDAN, U 2023. I 2024. TEK PO TRI
Nužni kapaciteti za reciklažu
Na izjavu inspektora od pre šest – sedam godina o nezakonitom zakopavanju i odlaganju opasnog otpada umesto pravilnog zbrinjavanja u Beloj Crkvi, Obrenovcu, Novom Sadu, Pančevu, Bavaništu podseća za „Vreme” Dejan Milošević iz udruženja „Prvi prvi na skali“ i kaže: „Da bi situacija bila pod kontrolom i bez rizika nužno je da naša država ima dovoljno kapaciteta za reciklažu, ali i da pojača inspekcijski nadzor. Kada toga nema, imamo zagađenje zemljišta, vode, pa i vazduha.”
Milošević navodi i podatke da prema Izveštaju o stanju životne sredine u Srbiji za 2020. Republičkog zavoda za statistiku, opasnog otpada bilo je 15,8 miliona tona, od čega je rudarski otpad činio 15,7 miliona tona, a industrijski 68.000 tona. U ukupno generisanih 66 miliona tona, udeo rudarskog otpada bio je 53 miliona tona.
Međutim, kaže da je Srbija bez pouzdanih podataka ko proizvodi opasan otpad, koliko se otpada proizvede, koliko se tretira, koliki su kapaciteti za tretiranje – “to je utvrdila Državna revizorska institucija u izveštaju o reviziji ’Upravljanje opasnim otpadom’. Konstatovano je da najmanje 20 firmi koje stvara rudarski otpad nema dozvolu za upravljanje otpadom”, ukazuje Milošević.
I Vasiljević tvrdi da je u Srbiji osnovni problem taj što se ne zna koje tačno količine opasnog otpada postoje, gde nastaju, kako se kreću i gde završavaju.
„Taj sistem evidencije je nedovoljno dobar zato što generatori sami prijavljuju kakvog otpada imaju, koliko ga imaju, koje je kategorije, a često se dese greške, da li su te količine tačne ili nisu, i to ne može da se proveri zato što je inspekcija mala, nema dovoljno ljudi. Kada pogledate tabele generisanih količina opasnog otpada, one se menjaju iz godine u godinu i nemaju nekako konstantan ni rast ni pad nego jedne godine 80.000 tona, druge 50.000 tona..“, kaže Vasiljević i dodaje da se teško može uspostaviti sistem upravljanja bilo čime ukoliko ne postoje precizni podaci o tome čime se upravlja.
ARHIVA PPNS DRŽAVE EU "KRIJU" OPASAN RUDARSKI OTPAD, U FRANCUSKOJ PROTEST PROTIV RUDNIKA LITIJUMA
Problem imaju i građani
Zakon reguliše, podseća Milošević, da su i domaćinstva dužna da odlažu svoj otpad u kontejnere ili na druge načine, koje obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, a opasan otpad iz domaćinstva (otpadne baterije i akumulatori, ulja, boje i lakovi, pesticidi i drugi) da predaju u centre za sakupljanje otpada iz domaćinstva ili ovlašćenom pravnom licu za sakupljanje opasnog otpada.
Apeluje da budemo savesni građani – ukoliko neko ima nedoumice, da se obrati lokalnim vlastima, javnom komunalnom preduzeću i zatraži bliže podatke o odlaganju otpada, da otpad nikako ne završava u životnoj sredini.
Jovović objašnjava da u nekim gradovima postoje mali reciklažni centri takozvana reciklažna dvorišta i to su lokacije gde građani mogu da odnesu opasni otpad kako ne bi bacali u kontejnere.
„To u Srbiji ne funkcioniše. Možda postoji nešto još na Ada huji, ali čim to nije zgodno, a to ne znači da mora da postoji u svakoj ulici, onda to ne funkcioniše“, kaže Jovović.
Konačno, Srbija će postati primer, zaključuje Milošević, kada se i kao građani i kao donosioci odluka disciplinujemo, a do tada „živećemo u svakodnevnim rizicima koje nosi otpad, opasan i svaki drugi”.
A Jovović kaže i da građane treba podsetiti da bez primarne separacije bilo kog otpada, ozbiljnog upravljanja istim neće biti.
Foto: Nebojša Raus/arhivaPPNS
Milica Srejić
Izvor: Vreme
DODATAK PPNS
Izvod iz Zakona
Opasan otpad se posebno sakuplja i transportuje - po slovu zakona. Postoji opasan farmaceutski i medicinski otpad čije odlaganje spada u odgovornosti ustanova koje imaju stroga pravila i taj deo problema je uglavnom pod kontrolom. Ima i izuzetaka, postoje fizička i pravna lica koja deo takvog otpada odlažu nezakonito, tj. bacaju ga, pa dolazi do mešanja otpada koje ne bi smelo da se dešava.
Proizvođač ili uvoznik čiji proizvod posle upotrebe postaje opasan otpad dužan je da taj otpad preuzme posle upotrebe, bez naknade troškova i sa njima postupi u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima - piše u Zakonu o upravljanju otpadom.
Zakon kaže da opasan otpad po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može da prouzrokuje opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima, uključujući i ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan.
Za odlaganje opasnog otpada postoje registrovana pravna lica - operateri, koji su dužni da opasan otpad klasifikuju, kada je neophodno, prema graničnim vrednostima koncentracije opasnih materija, predviđa zakon. Dužnost im je i da ispitaju opasan otpad, kao i otpad koji prema poreklu, sastavu i karakteristikama može da bude opasan otpad.
Zakon zabranjuje mešanje opasnog otpada sa komunalnim otpadom i predviđa novčane kazne od 500.000 do 1.000.000 dinara za prekršaj privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice ako, na primer, ne klasifikuje otpad na propisan način, ne izvrši ispitivanje otpada ili ne preuzme sopstvene proizvode koji posle upotrebe postaju opasan otpad, bez naknade troškova.
ARHIVA PPNS PRAVCI KRETANJA POLIHROLOVANIH BIFENILA U VODAMA NAKON NATO BOMBARDOVANJA - DOKTORSKA DISERTACIJA MILJANE STOJANOVIĆ-MILOSAVLJEVIĆ
Komentara: 0