Upotreba genetički modifikovanih organizama kod stoke i useva, kao i trgovina i potrošnja GMO su izuzetno kontroverzne teme.
Zagovornici genetičkog inženjeringa tvrde da GMO predstavlja jedino održivo rešenje za nestašice hrane kod stalno rastuće globalne populacije. Oni navode da upotreba GMO u poljoprivredi, kao i njegova potrošnja, nisu naneli nikakvu štetu do sada ni stoci ni ljudima. Žestoka rasprava se vodi i oko obeležavanja GMO hrane, gde proizvođači hrane iz SAD tvrde da obavezno obeležavanje GMO hrane sprečava razvoj biotehnologije u poljoprivredi, kao i da može dovesti do “povećanja zablude” da GMO ugrožava zdravlje ljudi.
Ipak, protivnici GMO još uvek nisu ubeđeni i izražavaju zabrinutost zbog mogućeg negativnog uticaja GMO na životnu sredinu, stoku i ljude. Neizbežnost kontaminacije GMO do nekog nivoa je široko prihvaćena u zemljama koje ne proizvode GMO, ali mnoge zemlje, uključujući i zemlje EU, teže da kontrolišu njegovo širenje. Protivnici GMO-a su takođe zabrinuti zbog nedostatka podataka o dugoročnim efektima upotrebe GMO. Ove brige su delotvorne u ograničavanju prihvatanja GMO od strane javnosti.
Naš gostujući bloger dr Tatjana Brankov sa Univerziteta u Novom Sadu, u Srbiji, opisuje kako GMO pronalazi svoj put do svakodnevne ishrane stoke, a potom i ljudske ishrane, u različitim geografskim regijama u svetu, uključujući i zemlje koje ne proizvode GMO.
Da biste saznali šta to znači za kupce koji žele da izbegnu GMO u svojoj ishrani, ili za poljoprivrednike koji žele da svoje farme održe bez GMO, nastavite da čitate...
KAKO GENETIČKI MODIFIKOVANI ORGANIZMI (GMO) ULAZE U LANAC ISHRANE U ZEMLJAMA KOJE NE PROIZVODE GMO
Površni pregled zakonskih propisa o gentički modifikovanoj hrani pokazuje da potrošači u zemljama koje ne proizvode GMO konzumiraju hranu bez GMO. Međutim, manje pažnje se posvećuje činjenici da GMO može ući u lanac ishrane kroz uvoz transgenih prehrambenih proizvoda i namirnica ili kontaminacijom. U nekim zemljama proizvodnja transgene hrane je u potpunosti izjednačena sa konvencionalnom proizvodnjom. Koncept suštinske ekvivalentnosti, razvijen od strane Organizacije za ekonomski razvoj i saradnju (OECD) koji je dalje elaboriran od strane Organizacije za hranu i poljoprivredu UN (FAO) i Svetske zdravstvene organizacije (WHO) "odražava koncept da ako se utvrdi da su nova hrana ili sastojak hrane u velikoj meri ekvivalentni postojećoj hrani ili sastojku hrane, mogu se tretirati na isti način u pogledu sigurnosti, tj. može se zaključiti da su hrana ili sastojak hrane bezbedni kao konvencionalna hrana ili sastojak hrane" (1996). Ovakva situacija postoji u brojnim zemljama, uključujući i SAD, gde se procenjuje da do 75% prerađene hrane na policama supermarketa, od sode do supe i od krekera do začina, sadrže GMO sastojke (Centar za sigurnost hrane, 2017).
S druge strane, zemlje EU primenjuju princip predostrožnosti kao vodeći pristup kretanju GMO preko granica (Myhr i Traavik, 2002). Kako objašnjava EUR-Lex rečnik, ovaj princip "odnosi se na pristup upravljanju rizicima, pri čemu ako postoji mogućnost da određena politika ili radnja može da šteti javnosti ili životnoj sredini i ako još uvek nema naučnog konsenzusa o tom problemu, pomenuta politika ili radnja ne bi trebalo da se sprovodi."
Gajenje GMO u EU je veoma ograničeno zbog zabrinutosti zainteresovanih strana o nepovoljnim uticajima na životnu sredinu, poljoprivredna zemljišta i biološku raznovrsnost. Samo četiri zemlje u EU (od ukupno 28) - Španija, Portugalija, Slovačka i Češka - gaje pojedinačni transgen usev IR kukuruz MON 810 na 136.363 hektara (James, 2016). Prema zaštitnoj odredbi Direktive 2001/18/EC, države članice EU mogu da ograniče ili da potpuno zabrane gajenje GMO na svojoj teritoriji. Ovu mogućnost koristi 19 zemalja EU koje su "izbacile" GMO useve sa cele ili sa dela svoje teritorije (Eco Watch, 2015).
Propisi o obeležavanju hrane i prehrambenih proizvoda prikazani su u Uredbi (EC) br. 1829/2003. Prema ovoj uredbi, svi proizvodi koji sadrže tragove odobrenih GMO sastojaka u procentu većem od 0,9 procenata moraju da budu označeni. EU nije izvoznik GMO, ali uvozi velike količine transgene soje i kukuruza koje se uglavnom koriste kao prehrambeni proizvodi (GAIN, 2016). Pod takvim pravnim režimom, EU "je prihvatila neizbežnost kontaminacije GMO do nekog nivoa, i teži da je drži pod kontrolom" (Paul i Steinbrecher, 2003).
Druge zemlje zabranjuju gajenje GMO, ali tolerišu uvoz transgenskih proizvoda. Na primer, Rusija ima jedan od najrestriktivnijih GMO zakona u svetu (zakonska zabrana gajenja). Međutim, građani Rusije konzumiraju meso ili mleko stoke koja je hranjena GMO hranom. Ovakva ambivalentna situacija je prisutna jer Rusija, kao članica STO, ne može u potpunosti da zabrani uvoz i promet GMO, ali takođe mora da uvozi hranu za svoj rastući stočni fond. Stoga, Rusija uvozi soju i kukuruz od zemalja koje proizvode GMO i potom hrani stoku transgenom hranom, što znači da građani Rusije jedu meso i mesne proizvode, kao i mleko i mlečne proizvode stoke hranjene GMO hranom.
Kada se ova saznanja prenesu na pitanja svakodnevnog života u zemljama kao što su Srbija i njene susedne zemlje, na primer, prvi odgovor na pitanje: "Da li je sušena i usoljena šunka iz sela Njeguši, u Crnoj Gori, GMO hrana"? biće "Ne, verovatno nije!“ jer je Crna Gora zemlja koja ne proizvodi GMO. Međutim, statistika FAO pokazuje da je Crna Gora u 2013. godini uvezla 19.499 tona svinja i svinjskog mesa iz Holandije, Nemačke, Španije, Belgije i Austrije - zemalja koje uvoze transgene prehrambene proizvode. U istoj godini domaća proizvodnja svinjskog mesa u Crnoj Gori iznosila je 2.511 tona. Ovo izaziva ozbiljnu zabrinutost da je zaštićeni brend, njeguška pršuta, zapravo možda proizveden u velikoj meri od uvoznog mesa. Dakle, odgovor na pitanje "Da li je njeguška pršuta GMO hrana" može biti "Da, verovatno jeste!"
Sledeći scenario postoji u zemljama koje su predstavljene kao "bastioni" odbrane od GMO-a, kao što je Srbija, koja nije članica STO. Srbija strogo zabranjuje proizvodnju, komercijalizaciju i uvoz transgenih useva i proizvoda. Međutim, GMO su pronašli najmanje dva načina da uđu u lanac ishrane u Srbiji, kao i u drugim zemljama sa sličnom nacionalnom politikom o transgenim proizvodima, kao što je Alžir (GAIN, 2016a).
Na prvom mestu, GMO ulaze u Srbiju putem kontaminacije. Kontroverza oko GM hrane u Srbiji prvo se pojavila 2001. godine, kada je otkriveno da 50.000 tona GM soje, uvezene kao pomoć u hrani, sadrži GMO (Paul i Steinbrecher, 2003). Kao posledica toga, državna vlada je u dva navrata odbila pomoć Amerike u vidu celih zrna soje i kukuruza (Brankov, 2013; GMO Srbija, 2017).
Krijumčareno GM seme i dalje prelazi srpsku granicu - jer je teritorija Kosova i Metohije (koja prima velike količine pomoći u hrani od SAD) jedan od glavnih izvora nekontrolisanog uvoza GM (Brankov i Lovre, 2013).
Još jedan važan izvor ilegalnog unošenja GMO u Srbiju je najverovatnije Rumunija (Papić, 2008). Rumunija je započela sopstvenu proizvodnju transgene soje 1999. godine, pre nego što je usvojena bilo koja regulativa EU. Posle pet godina rangirana je na 11. mestu najvećih zemalja sveta koje gaje GM useve (Anghel i Popovici, 2008). U to vreme, bilo je dobro poznato da Rumunija (i Bugarska) neće ući u EU do 2007. i zbog toga ove dve zemlje nisu bile zaštićene propisima EU od "korporativnih ekscesa", za razliku od Poljske i Mađarske koje su ušle u EU ranije (Paul i Steinbrecher, 2003). Jugoslovenske vlasti su tada otvoreno priznale da nisu uspele da spreče prekogranični šverc (Paul i Steinbrecher, 2003). Štaviše, svake godine se u Srbiji otkriva stotine hektara ilegalno zasađenih transgenskih useva (Greenpeace i Gene Watch UK, 2005; Ševarlić, 2014; Agronews 2015; Agroklub 2016). Tragovi transgene soje su takođe otkriveni u malopodaji, čak i u prodavnicama zdrave hrane (Taski-Ajduković i sar., 2008; Nikolić i sar., 2009; Miljuš-Đukić i sar., 2010; Zdjelar i sar., 2013).
Još jedan način da GMO sastojci uđu u Srbiju je kroz prerađenu hranu u kojoj su GMO prisutni u ekstremno niskim količinama i nisu predmet obeležavanja. Ovo uključuje gotovo sve prerađene namirnice kao što su margarin, kolačići, povrće u kartonu, žitarice za doručak, rezanci, supe, kobasice, pića, grickalice, čokolada, majonez itd.
Gorenavedeni Alžir, koji takođe nije član STO, uredbom iz 2000. godine zabranjuje uvoz, proizvodnju, distribuciju i komercijalizaciju, kao i korišćenje GM biljnih materijala (GAIN, 2016a). Uprkos tome, nedavna studija pokazala je prisustvo GMO u 29 uzoraka prehrambenih proizvoda, uvezenih iz Latinske Amerike, Azije i SAD (Meriem i sar., 2017).
Svi različiti putevi kojima GMO ulaze u lanac ishrane značajno su proširili raspon transgenih komponenti u svakodnevnoj ishrani. Opšte je prihvaćeno da rizici povezani sa svakim novim GMO zahtevaju integrisani i postupni pristup pojedinačnim slučajevima (FAO, 1999). Ovo se odnosi na bilo kog potrošača koji želi da izbegne GMO u svojoj ishrani - potrošači moraju da procene svaki pojedinačni prehambeni proizvod prilikom odabira sopstvene ishrane. Ovo naročito važi za prerađene namirnice. U slučaju pršute, na primer, to znači da potrošač može biti siguran da konzumira proizvod koji ne sadrži GMO samo ukoliko se hrana za životinje proizvodi na farmi ili ako kupuju gotov proizvod sa oznakom ne-GMO koja garantuje da GMO nisu prisutni ni u procesu proizvodnje ni u procesu prerade. Po pravilu, takvi proizvodi najverovatnije dolaze iz male proizvodnje.
Brankov i Lovre, 2013. “WTO law and genetically modified products” 135th EAAE Seminar Challenges for the Global Agricultural Trade Regime After Doha, Belgrade, Serbia, August 28-30
...Poslednje vesti pred štampanje ove knjige najavile su spremnost jedne države na podizanje tužbe kod Svetske trgovinske organizacije (WTO) protiv drugih država zbog zatvaranja tržišta prema njenim proizvodima koji sadrže GMO, te time još jednom pokazuje koliko malo ovde ima nauke, a koliko mnogo ekonomskih i političkih interesa.
Komentara: 0