Borba protiv genetički modifikovanih organizama, ili STOP-GMO, ušla je u treću deceniju i sve više se čini da polaku gubi zamah. TNK, odnosno transnacionalne kompanije su se ukrupnjavale, transgena tehnologija se menjala, pojedine anti-GMO organizacije su profesionalizovale svoju borbu protiv GMO, neke su prešle u direktnu političku arenu, neki su i digli ruke, nema ih više ni na "nivou radara".
Ostale su, kao relikti, pojedine ekološke organizacije, udruženja i pojedinci, čestiti entuzijasti sami u rovu "protiv Monsanta"... Monsanto se menjao, ukrupnjavao, kupovao druge, da bi na kraju i njega kupili. Ni GMO više nisu bili oni iz kamenog doba te tehnologije, došle su nove savršenije tehnike menjanja naslednog osnova, koje više i ne liče na onu tehnologiju prve i druge mladosti GMO.
Sve ređi "borci protiv Monsanta" su ostali u starom svetu. Nisu se menjali u skladu sa opštim promenana i zato su utihnuli. A nije trebalo i ne treba da utihnu. Samo treba da usmere svoju borbu na pravi izvor ukupnog problema u kome su GMO samo deo ledenog brega, a čak više i nisu ni njegov vrh.
Osnovni problem su promene odnosa u proizvodnji, preradi i plasmanu hrane. Problem je dat na ovoj odličnoj šemi, koja mi se toliko dopala da sam morao da je prevedem:
Praktično privatne korporacije su otele proizvodnju hrane iz ruku "farmera", u svim segmentima. Projekcija je da 20 miliona njihovih "odabranih" ugovornih proizvođača zameni onih 1,5 milijardi direktnih proizvođača hrane na farmama i još toliko koji na ovaj, ili onaj način učestvuju u tom procesu. Već sada korporativnom koncentracijom u poslednje tri decenije, oko 60% semenskog materijala i 70% hemijskih sredstava u agraru proizvode i prodaju tri kompanije. Četiri kompanije kontrolišu 75-90% tržišta žitarica, a 10 kompanija najveći deo robnih marki hrane i pića u svetu.
Ova koncentracija korporacija i ukrupnjavanje proizvodnje hrane je dovela do bezobzirnog trošenja resursa u svetu, zagađivanja životne sredine, sužavanja biološke raznolikosti. Kako izveštavaju Prijatelji Zemlje, Evrope, industrijalizacija u proizvodnji hrane je dovela do ozbiljnog gubljenja biološke raznolikosti insekata. Preko 40% populacija insekata je u smanjenju, a jedna trećina u opasnosti od izumiranja. U delovima Nemačke i do 75% letećih insekata je nestalo. Insekti su važna komponenta ukupnog životnog sistema, a u proizvodnji hrane su oprašivači, gde 84% poljoprivrednih kultura i 78% divlje biljne populacije u EU direktno zavise od oprašivanja putem insekata. U svetskoj proizvodnji hrane prinosi ¾ najvažnijih kultura su direktno vezani za populacije insekata.
Ovo su samo najnoviji rezultati, jednog dugotrajnog procesa industrijalizacije proizvodnje hrane i preuzimanja ove proizvodnje iz ruku farmera od strane korporacija, tokom 20. veka, a naročito od osme decenije tog veka. Danas su te korporacije toliko osnažile da putevima neoimperijalizma u plaštu globalizacije, žele da ponište države ("nacionalne države") i same se pojave ne samo kao ekonomski, već i geopolitički subjekti. Vrše pritisak na međunarodno pravo da se pravno izjednače korporacije i države. Prave svoje plaćene vojne formacije.
Potpuno neskriveno se mešaju u svetsku politiku, koristeći pojedine države i vojne saveze u tome. Ser Robert Kuper, visoki britanski politički savetnik, koji je bio savetnik i Tonija Blera, direktnog organizatora i promotera napada NATO snaga na SR Jugoslaviju, protivno međunarodnom pravu i bez objave rata, koji je bio i funkcioner Evropske komisije, je još 90-tih godina u svom pisaniju "Postmoderne države i svetski poredak", jasno predočio:
"...Za postmoderne države postoji, zato, poteškoća. Mi moramo da se naviknemo na ideju o duplim standardima. Među nama mi sarađujemo na bazi prava i otvorene zajedničke bezbednosti. Ali kada imamo posla sa starovremenskim državama, mi moramo da se vratimo grubljim metodima prethodne ere – sili, preventivnom napadu, prevari, svemu što je neophodno za one koji još žive u svetu 19. veka, svaka država za sebe. Savet za postmoderne države: oni koji imaju susede koji poštuju zakone ne treba da zaborave da u drugim delovima sveta vlada zakon džungle. Među nama mi se pridržavamo zakona, ali kada operišemo u džungli i mi moramo da koristimo zakone džungle. U dolazećem periodu mira u Evropi, biće pokušaja da se zapostave postojeće razlike među nama i fizičke i psihološke. Ovo predstavlja jednu od najvećih opasnosti za postmoderne države".
Jasno je ko su te "postmoderne države", ili "metropolitske države", a ko je ser Robert Kuper – lako može da se vidi "guglajući" tu informaciju. Kada vidite o kome se radi, onda ovo što je napisao nije baš zanemarljivo mišljenje nekog beznačajnog piskarala. Ovaj rasistički akt je temelj politike koju su i Srbi osetili na svojim leđima. I još osećaju. To je izgovor za nasilno i amoralno pljačkanje resursa naroda koji žive "u džungli", a ko vele nisu bolje ni zaslužili. Sami su krivi, što im metropoliten države i korporacije otimaju.
U celom ovom višedecenijskom procesu zloupotreba genskog inženjeringa i stvaranje GMO je jedan deo. Ono što se sprema i može da se desi na polju koje otvaraju genetička istraživanja, daleko prevazilazi sada već prilično "naivne" GMO prvih generacija transgene tehnologije.
Ali je i to samo jedan deo ukupnih dešavanja na globalnom polju sa kojima može čovečanstvo da se suoči po scenarijima čija dešavanja smo videli, a i sada gledamo. Ta pitanja su pitanja opstanka čoveka na Zemlji i krajnji je čas da se preduzmu koraci koji će da dovedu do opšteg oporavka i dati nam životnu šansu za dostojanstven život, pa i život uopšte.
Izuzetno važan korak u tom procesu oporavka je vraćanje suvereniteta naroda u proizvodnji hrane. Pitanje suvereniteta u proizvodnji hrane je ključno i za pitanje GMO i za očuvanje i obnovu životne sredine i za osnovnu slobodu čoveka, koja jedina daje smisao životu uopšte.
Za portal PRVI PRVI NA SKALI Prof. dr Miodrag Dimitrijević
Komentara: 0