Susret braće posle pola veka

Susret braće posle pola veka

Miodrag Stojilović
KRAGUJEVAC OTVORENI GRAD KOJI SE VOLI
UK Koraci


Zoltan Holender*

Susret braće posle pola veka

Mađari su našeg oca kao mladog i snažnog Jevrejina internirali u radni logor u Rusiji. Posle toga je premešten kod nas u Jugoslaviju, u Borski rudnik, koji su držali i eksploatisali Nemci. Kako nam je otac pričao, u njemu je 1943–1944. radio na seči drva. Onda su počele da pristižu sovjetske trupe i partizani, i oslobodili grad Bor i rudnik. Otac se priključio partizanima, jer nije znao gde će i kako će dalje. Mada su im partizani rekli da su slobodni i da mogu da idu gde hoće, on je planirao da ostane u Jugoslaviji i priključio im se. Pošto je bio grafički radnik, iz borbene jedinice prekomandovan je u pozadinu. Tako je stigao u Kragujevac, gde je, kao vojnik, počeo da radi u štampariji. Kasnije, kada je demobilisan, nije se odrekao ni zanata, ni Kragujevca.

Tu se oženio devojkom rodom iz Aranđelovca, pravoslavne vere, i formirao porodicu, dobio decu – četiri sina (jedan je umro 1976). Umro je u Kragujevcu, a iza njega smo ostali nas trojica sinova, sedmoro unučadi i tri praunuka.

Mi smo ga tokom života, kao deca, stalno pitali da li ima nekog svog pretka ili rođaka. Govorio nam je da nema nikoga i da su svi stradali tokom rata. Sedamdesetih godina prošlog veka spremao se da obiđe svoje rodno mesto. Međutim, tada nije moglo da se ode samostalno, privatno, moglo je samo organizovano. Inače, taj deo gde je rođen posle rata pripadao je Ukrajini. Posle, kada nam je taj brat umro, opet mu se nije pružila prilika da ode u rodni kraj, pa je živeo u ubeđenju da tamo nema nikog svog. To je i nama prenosio.

Godine su prolazile, mi smo postali svoji ljudi, svako je zasnovao svoju porodicu.

Nije što je naš otac, nego stvarno je to bio plemenit čovek. Zaokružio je u velikoj meri svoj život sa uverenjem da nikoga od svojih predaka, braće i sestara nema živih. Pri kraju svog života doživeo je veliko iznenađenje – saznao je da ima nekog živog od svojih najbližih rođaka, ko se spasao iz čeljusti smrti koju su za Jevreje priredili nacisti.

Sasvim slučajno, jedan naš komšija i poznanik, Kragujevčanin Žika, koji povremeno živi u Bruklinu, u Njujorku (kažu da tamo ima tri miliona registrovanih Jevreja) otkriva neverovatnu priču. Gledao je na televiziji Si-En-En neku emisiju o Holokaustu i u njoj video čoveka koji izuzetno liči na našeg oca Zoltana. Da, to može biti i slučajnost – ali na ekranu je pisalo prezime Holender. On je sa pažnjom odgledao i pribeležio kada je emisija emitovana i imena učesnika. Potom je pozvao televiziju – i uspeo da dobije podatke, adrese i telefone učesnika.

Kada je došao u Jugoslaviju, posle par meseci, sreo nas je i pitao: »Gde je ćale?« (uz nas, i on je tako zvao našeg oca). Mi smo odgovorili da je u banji. Na to je on uzbuđeno rekao: »Čim dođe iz banje, da se vidimo. Vi imate strica u Americi!«

Posle su počela dopisivanja, telefoni, ispitivanja, proveravanja. Ni taj čovek u Americi nije imao pojma da ima živog brata u Jugoslaviji. Ali, Žika je bio veoma uporan; po povratku u Ameriku, nije odustajao: »Ako ne veruješ da imaš brata u Jugoslaviji, evo ti telefon – pa proveri.« Tako je i bilo! Jedne noći, oko dva sata posle ponoći, zbog vremenske razlike, zazvonio je telefon kod nas u kući. Mi smo bili zbunjeni, mislili smo da je neka greška. Priča čovek sa druge strane žice na engleskom, na jevrejskom. Pita: »Herši...?« Mi, Zoltanovi sinovi, znali smo da nam se otac zove Zoltan – ali nismo znali da je Herši njegovo jevrejsko ime! I pita čovek iz Amerike: »Herši, jesi li ti?« Otac odgovara: »Jesam.« Opet ovaj otuda pita: »Da li govoriš jidiš?« Otac kaže: »Ja sam taj jezik zaboravio, nisam njime govorio pedeset godina.« Onda sagovornik s one strane Atlantika pita: »Da li govoriš mađarski?« Otac sa olakšanjem potvrđuje: »Mađarski govorim!«

Pričali su na mađarskom, i toliko su plakali – i moj otac, i tamo svi okupljeni oko telefona. Četrdeset minuta su oni razgovarali – a jedva da su dve rečenice progovorili. Onda stric predloži: »Hajde da se malo smirimo, pa ću sutra da te nazovem ponovo!« Moj otac se uzbudio silno, svi smo ostali budni do zore. Prošlo je sat-dva, i telefon je ponovo zazvonio. Mi mislimo, on se smirio tamo, pa nema strpljenja da čeka do sutra, već zove ponovo. Otac se javi i hoće da se onesvesti! Kaže: »Zamislite, zove drugi brat!« Mi pitamo, koji je to drugi brat? A oni su se između sebe tamo znali i ispostavilo se da u Americi živi 60-70 članova očeve porodice Holender, uz stričeve i sestre od tetaka, njihova deca, pa unuci...

Tako je životna priča našeg oca i nas krenula novim tokom. Došao je i taj dan susreta, koji je organizovala jedna od najznačajnijih svetskih televizija – Si-En-En. Išli smo u Ameriku nas četvorica, nas tri brata i otac, a taj susret su prenosile i druge televizije. Od svega je napravljen spektakl. U studiju su najpre bila dva Zoltanova brata – Aleks i Ernest Holender.

* * * 

(Sa TV snimka)

Aleks: »Onda su mi rekli da imam brata koji je živ. To je bio jedini brat koga nisam video kako umire. Video sam kako umiru moj otac, majka, tri male sestre i stariji brat. Za njega nisam znao.«

Voditelj: »Pozdravite nedostajućeg člana porodice Holender – Zoltana.«

(U studio ulazi Zoltan, zagrljaji tri brata, suze, jecaji...)

Voditelj: »Aleks i Ernest Holender su poslednji put videli svoga brata 1943. godine u Čehoslovačkoj, pre nego što su Nemci sakupili članove porodice za pogubljenje u Aušvicu. Njihovi otac, majka i tri sestre u pogubljene. Aleks i Ernest su uspeli da se spasu i kasnije domognu SAD. Čuli su da je njihov brat Zoltan ubijen u borbi sa nacistima.«

Ernest: »Samo to sam znao za ovih pedeset godina. Da je bio obešen.«

* * *

Tako se, posle pola veka, završio televizijski susret braće. Sutradan je bila još jedna porodična proslava u San Francisku, kada su braća stigla iz Njujorka. Ti dani su bili ispunjeni igrom, pesmom, zagrljajima, suzama i radošću.

U Americi smo pri tom prvom odlasku ostali pola godine.

Jednoga dana nam je saopštio:

»Znate šta, ja bih se vratio za Jugoslaviju. Jesu ovo moja braća, ali ja sam proveo u Kragujevcu pedeset godina, tamo mi je žena sahranjena i jedan sin, ostala su mi deca tamo, unuci... Ja ću da se vratim u Jugoslaviju.«

Najveći deo života je proveo u Kragujevcu, više nego bilo gde drugde.

Razumeli smo ga i rekli mu: »Ćale, idi ti gde je tebi dobro!«

Vratio se u Kragujevac i posle dve godine završio svoj život. Ostavio je za sobom tri sina, unučiće. Video je svoju braću, koju je bio prežalio – ali je svoj mir pronašao u ovom gradu.

* Živeo je srećno sa svojom porodicom u Čehoslovačkoj, sve do dolaska nacista na vlast i početka Drugog svetskog rata.


Naredna objava: Austrijski Vašaranac

Prethodne objave:

  1. Reč urednika: Dragulj od knjige: Grad nije negde, grad je sa nekim
  2. Predgovor: Razumeti i voleti jedan grad
  3. Identitetski oslonci
  4. Otvoreni grad: Dvostruka češka veza
  5. Sto deset porodičnih godina u Zastavi

Kragujevac otvoreni grad koji se voli PRVI PRVI NA SKALI baner 400x229
ARHIVA PPNS

Predstavljanje knjige "Kragujevac otvoreni grad koji se voli"
Narodna biblioteka "Vuk Karadžić", 22. januar 2024.



STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAMTREDS

PODRŽI PPNS!

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari

Anketa

Da li ste protiv GMO u Srbiji?

Ostale ankete
https://www.facebook.com/stop.gmo.srbija/ https://ekologijakragujevac.rs/ https://www.facebook.com/groups/543555452379413/ https://www.facebook.com/PrviPrviNaSkali/ https://www.facebook.com/savez.slepihkragujevac http://www.pmf.kg.ac.rs/botanicka_basta/index.html https://ckkg.org.rs/ http://www.pozoristezadecu.com/ https://www.okvirzivota.org.rs/ http://vrabac.rs/ https://www.ijfk.info/ https://joakimfest.rs/ http://www.conviviummusicum.com/sr/ http://www.nbkg.rs/index.html https://telok.org.rs/ https://aiesec.org.rs/lokalna-kancelarija-kragujevac/ https://www.facebook.com/profile.php?id=100064845214187 https://www.spdradnickikragujevac.com/ https://www.facebook.com/konamtrujedecu/ http://www.drustvosrpskihdomacina.org.rs/ https://www.facebook.com/PrviPrviNaSkali/ https://www.facebook.com/Pupinizacija-582808185210353/ https://sveoarheologiji.com/ https://prviprvinaskali.com/clanci/dren/ekologija/mali-vodeni-ekosistem-u-botanickoj-basti-realizovan-projekat-ug-svetli-horizonti.html http://www.pekgora.org/ http://fondacijarsum.org/ http://www.vfphysical.rs/ http://www.milutinstefanovic.com/ http://nevenaignjatovic.com/ http://www.ipsport.net/ http://marepannoniumgarden.blogspot.rs/-i-dupont.html http://www.epodzaci.org/ http://www.prvagimnazija.edu.rs/index.php/nastava/van-nastave/sopce https://www.pasarela.rs/o-nama/ http://zoran-spasojevic.blogspot.com/ http://www.audioifotoarhiv.com/ http://www.littlelighthouse.net/ http://kozmicbluesemisija.blogspot.com/ https://www.facebook.com/groups/ZoranModli https://www.facebook.com/groups/131568206482/ https://www.facebook.com/stop.gmo.srbija https://prviprvinaskali.com/clanci/recju/autori-ppns/aleksandra-ninkovic-tasic/mihajlo-i-pupin-sa-pasnjaka-do-naucenjaka.html https://prviprvinaskali.com/clanci/slikom/glagoljanja/arcibald-rajs-o-budzaklijskoj-politici.html https://prviprvinaskali.com/clanci/podrska-ppns/podrzi-rad-ug-prvi-prvi-na-skali-donacijom-na-racun-1504516749.html