U Kragujevcu živim trideset i šest godina. Međutim, u Jugoslaviju sam došla još 1951. godine. Praktično sam proterana iz Rumunije, iz političkih razloga. Najpre sam došla u Beograd, sa jednom torbom u rukama. Normalno da smo pri dolasku bili bez stana, bez uslova za samostalan život. Prihvatila nas je vojska, i omogućila nam smeštaj i boravak.
Sa mnom je došla cela familija, bilo nas je jedanaestoro braće i sestara. Došli smo iz Okošana.
Tu, u Beogradu sam upoznala i mog budućeg životnog saputnika, moju ljubav, o kome, kada smo se upoznali, nisam znala ni ko je ni šta je. Venčali smo se osam meseci nakon poznanstva. Među nama se razvila ljubav, a da nisam znala da je on inženjer elektrotehnike. Sreća je bila da nisam naišla na pijanicu i hohštaplera, već na poštenog čoveka.
U Kragujevac smo došli 1964, i u njemu je započet moj životni put. Do tada nisam radila, a ono što je najvažnije za moj život, bila je okolnost da je moj muž bio tehnički direktor »Elektrošumadije«. Tu dužnost je prihvatio uz sporazum da prime i mene u ovu firmu. I doista su bili veoma dobri i otvoreni, da su me primili iako ja nisam ni znala dobro srpski, nisam znala ni ćirilicu da čitam. Uz pomoć kolega na poslu i prijatelja ja sam uspela da budem dobar službenik, slobodna sam da kažem, a tako su govorili i drugi oko mene i moji pretpostavljeni.
Svi su ovde brzo u meni prepoznali čoveka plemenite duše, tako da sam stekla brojne prijatelje koji su bili otvoreni prema meni. Nastojala sam da pomognem svakome kome je pomoć potrebna, posebno siromašnima, a bila su i takva vremena.
U Rumuniji nemam nikoga od rodbine. Svi su se posle dolaska u Jugoslaviju, tokom vremena, raspršili po belom svetu, kako se ovde kaže »trbuhom za kruhom«. Tako da imam jednog brata u Australiji, jednog brata u Švedskoj, jedan brat je u Izraelu, imala sam sestru u Americi, dva brata su mi umrla u Beogradu.
U Rumuniju se nikada nisam vratila. Pošto sam tamo rođena, mnogi smatraju – i ovde, a i Rumuni koji dolaze u Kragujevac – da sam Rumunka. Ali ja uvek kažem: »Nisam, ja sam Jugoslovenka! I tako će zauvek da ostane. Bilo šta da se desi, moja domovina uvek će biti Jugoslavija i Srbija – nikad, nikad Rumunija. I kada se sretnem sa zemljacima – ne osećam nikakvo uzbuđenje, ravnodušna sam.
Mi smo u Rumuniji doživeli veliki krah. Moj otac je bio veoma bogat tamo, imao je fabrike i radnje. Ovde smo došli sa deset kilograma prtljaga, proterani. Nismo imali pravo na imovinu naše porodice. To je bila politička volja. Inače, ja imam međunarodno poreklo, majka mi je Makedonka, otac Makedonac. U Rumuniju su otišli bežeći od rata – i tamo stvorili porodicu. A onda posle Drugog rata – šut...
Kragujevac me je zauvek vezao, smestio se u moje srce jer sam u njemu naišla na dobre ljude. I uvek sam se osećala kao da sam tu rođena. Odavde ne bih nikuda otišla. Ovde ću i da se sahranim.
*Proterana iz Rumunije, posle Drugog svetskog rata
Naredna objava: Nismo pristali da budemo izdajnici
Komentara: 0