Po priči moga oca, familija Molter je došla na prostor buduće Jugoslavije posle naseljavanja Banata odnosno Vojvodine, Nemcima, još u vreme Austrugarske odnosno Kraljevine Ugarske. Moj pradeda se nastanio u Pančevu, a prababa u Beloj Crkvi. Bili su mladi kada su zasnovali porodicu. Tada je pradeda odlučio da dođu u Kragujevac jer je bio obrazovan čovek i prepoznao je da ovaj grad ima dobru budućnost. Nije želeo da mu deca budu bez škole, da nemaju nikakvo zanimanje, da nemaju od čega da žive. Želeo je da izuče neki zanat, a u Kragujevcu je za to imao dobre uslove.
Moj pradeda je postao ober (viši) mlinar u Pančevu, a baba je bila domaćica. Došli su u Kragujevac da se nasele da bi bolje živeli nego što su živeli u Pančevu. U Kragujevcu su se venčali, i tu se rodio moj deda. On je nasledio očev zanat, i sam postao obermlinar – radio je kod Bojadžića u mlinu.
Tu je formirao porodicu i dobio četiri sina i dve ćerke. Mlinarski zanat je preneo i na jednog sina kada je došao do uzrasta da može da se zaposli, da radi i izuči zanat. Otac ga je prihvatio kod sebe na poslu, tako da je i on postao mlinar kod Bojadžića. Drugi sin, stric Mihajlo, bio je obe-rabrihter, viši majstor na glodalici.
Moj otac se odlučio za kasapski zanat. Učio je kod kasapina Dragutina Kovačevića. Kada je završio zanat, stekli su se uslovi da otvori svoju kasapnicu – bila je to radnja kod hotela »Jadran«. Tu je ranije radio neki gazda Đoka Naumović, a kasnije je nju preuzeo moj otac. To je ispod današnje zgrade nove pošte.
Kasnije su se zaposlila i druga deca, tako da su svi počeli da žive udobnijim i lepšim životom. Moj otac Rudi je držao radnje na još nekoliko lokacija u Kragujevcu – kod Šest topola, u Pivari kod Obrenove kafane.
Okupacija nas je zatekla ovde, u Kragujevcu. Nismo se sklanjali nigde jer to je već bio naš grad, tu smo decenijama živeli. Posle oslobođenja zaposlio sam se kao šegrt u »Zastavi«, i tu sam, kao i moj brat, ostao do penzije. Kragujevac nas je prihvatio kao dobre i vredne ljude.
Otac je bio veoma poznat kasapin u gradu. I moj drugi brat koji je bio obrazovaniji, radio je u Institutu Fabrike automobila; ja sam radio u Vojnoj fabrici. Moj sin je završio zanat u VIŠ-u, on je automehaničar, i on i dan-danas radi u »Zastavi«. Oženio se, osnovao porodicu i ima sina i ćerku. Tako smo svi vezani za Kragujevac i niko od nas nikada nije pomišljao da ode iz njega.
Mi se apsolutno osećamo Kragujevčanima. Naši roditelji, mi i naša deca – svi smo rođeni u Kragujevcu i to je naš zavičaj. Ima nas četvoro – dva brata i dve sestre – mi se osećamo kao građani Kragujevca, kao i svi Srbi – mada nas poneko ipak tretira kao Švabe.
Otac mi je u vreme okupacije spasio dosta ljudi, a brat mi je tretiran kao partizan, pa je trebalo da bude streljan, u stvari, obešen kod Bojadžića mlina jer su ga tretirali kao komunistu. Otac ga je na jedvite jade izvukao. Pre svega, zahvaljujući nemačkom poreklu – iako uopšte nije znao nemački jezik! Vrbovali su ga da bude folksdojčer, da radi za Nemce – ali on nije hteo: »Ja sam Srbin, i ne mogu da budem Nemac, nikada!«
Komentara: 0