U Jugoslaviju sam došao 1966, i pola godine sam u Beogradu učio jezik. Bio sam aktivan i u studentskoj organizaciji PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija – napomena M.S.) i razmišljao sam – ako ostanem u Beogradu, nema ništa od studija. Zato sam tražio grad u kome nema naših studenata, a da u njemu ima studija mašinstva. Rekli su mi da je najbolji grad za ono što ja tražim – Kragujevac. I tako ja dođem u septembru 1967. i prijavim se na Mašinski fakultet; polagao sam prijemni ispit – tri dana: jedan dan matematiku, drugi dan fiziku, treći dan mislim da je bila hemija.
Prvog dana sam na polaganje došao iz Beograda, a zatim sam otišao u ovdašnji studentski dom da tražim jednu sobu na tri dana. Pitam: »Ima li stranih sudenata ovde?« Kažu: »Ima.« Ja pitam u kojoj je sobi, odem i kucam na vrata; izađe jedan student, Jordanac. On gleda mene, gledam ja njega. »Jesi li ti Talal?« – pita. Ja kažem: »Jesam«. Pitam ja njega: »Jesi li ti Amin?« Kaže: »Jesam!« Bili smo školski drugovi – ali pre petnaest godina smo se razdvojili. I ponovo sreli u Kragujevcu!
Studirao sam ovde i ostao u Kragujevcu, trajno. Za to je zaslužna jedna Gordana, ali i dosta prijatelja koje sam stekao. Ovaj grad mi je legao na srce, narod je mnogo sličan našem narodu, pogotovu iz okoline. Obišao sam mnogo sela upoznao brojne običaje, osetio gostoljubivost koja je nalik onoj kod nas, tamo u Palestini. Otvoreni, iskreni ljudi.
Ovaj grad koji je doživeo takav masakr liči na naše gradove u Palestini.
I porodicu sam ovde zasnovao – i tako ostao zauvek.
U Beogradu radim od 1979. godine, i svakog dana putujem autobusom na relaciji Kragujevac–Beograd i nazad, ali nikada ne bih ostavio Kragujevac, mada radim za kompaniju čije je sedište u Beogradu. Bilo je mogućnosti da se preselim u Beograd, ali nisam to prihvatio.
Imam porodicu – brat i sestre žive u Jordanu. Svi su dolazili ovde, skoro svake godine, i svi su oduševljeni. Svaka majka brine za sina, ali kada je majka videla gde i kako živim i kakva mi je porodica – umirila se; i na onaj svet otišla je mirna.
Nikada nisam osetio da sam stranac u ovom gradu, osećam da je moj. Kada se osvrnem na moje godine, ja sam ovde živeo najduže. Imam 52 godine: u Palestini sam živeo jedanaest, u Jordanu devet – a ovde, do sada, trideset dve godine. Dobio sam stalni boravak i imam sva prava, a sada se nadam da ću po novom zakonu steći i državljanstvo Srbije.
Komentara: 0