Veliki broj Kragujevčana – tragom školovanja ili životnog poziva i karijere – otišao je iz ovog grada. Kažu da je veći broj autentičnih Kragujevčana danas u Beogradu – nego u Kragujevcu. Svi oni sa nostalgijom i lepim uspomenama pamte svoj rodni ili zavičajni grad.
Ljudi koji su odavno otišli iz Kragujevca i danas žive ngde drugde, pamte ga, pomalo nostalgično, iz onih romantičnih dana, kada je bio mali grad u kome su se svi poznavali i u kome su svi vodili računa o njegovoj urednosti i lepoti.
U razmišljanja o onima koji su iz Kragujevca otišli i svoj životni put nastavili u novoj sredini uklapaju se reči Tenesi Vilijamsa da »postoji vreme za odlazak, čak i kada ne postoji mesto gde biste otišli«. Pitamo se – šta su sa sobom poneli u novi svet, a šta im je zauvek ostalo na obalama Lepenice. Verujem da su, makar se i ne osvrnuli za sobom, ostali vezani pregrštom uspomena. »Potopljen kao i svaka prošlost, zavičaj će živjeti svojim životom nijeme sjenke iz vedra, sunčana dana, on će se čak nazirati i u bistroj mirnoj vodi jezera sjećanja« – nostalgičan je Branko Ćopić, koji će do kraja svog veka ostati vezan za svoje Zmijanje.
Najviše ljudi iz Kragujevca je otišlo u Beograd. Sa sobom su poneli neizbrisivi prtljag sećanja na svoje rodno mesto, ili na grad u kome su izrastali i izrasli u ljude. Naprosto, »od svog porekla i detinjstva se ne može pobeći« – beleži naš nobelovac Ivo Andrić. Prožeti njime, oni su tu senku svoje prošlosti preneli u zajednički kofer, i u duhu sabornosti osnovali Udruženje Kragujevčana i prijatelja Kragujevca u Beogradu – kao sklonište u kome duboko jedni druge razumeju »šta im je drago i šta ih boli«. U tom kutku su pronašli put za kolektivni povratak u Kragujevac kao zavičaj. Da overe svoje postojanje i tamo gde su nastali, da – umesto nostalgijom – vedrim duhom ožive dane svog detinjstva i mladosti. Da pokažu onima koji su tu ostali ili u njega došli – da ima još ljudi koji srcem pripadaju svom negdašnjem gradu. Da ponude dobru volju da ponešto i danas učine za svoj zavičaj.
Vraćanje je prirodna ljudska potreba. O tome Meša Selimović beleži: »Pa u tome i jeste sve – vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati, bez te tačke za koju si vezan, život nije odlaženje i vraćanje – nego lutanje.«
O tome slede svedočanstva iz prve ruke.
Ljuba Tadić glumac
Bez provincijalnosti, molim!
Kragujevac pamtim najviše po detinjstvu. Ono je bilo tako dinamično, a vreme u kome sam ga proveo – veoma dramatično. Ali bilo je i lepo.
Rodio sam se 31. maja 1929. u Uroševcu, srez Nerodimski, zvao se još i Ferizaj. Tamo su se rodila i moja dva brata, Dimitrije i Dušan. Otac i majka su bili prosvetni radnici sa službom u Uroševcu. Otac, rodom iz Čačka, bio je profesor istorije, a majka, poreklom iz Rače Kragujevačke, profesor francuskog i srpskog jezika. Posle toga su premešteni u Pljevlja, pa u Novu Varoš, gde se rodio najmlađi naš brat Rastko. Tu nam je otac umro 1933. godine, a onda smo se preselili kod ujaka. Ujčevina mi je u Rači Kragujevačkoj, porodica Despotović. Ujak je imao tri sina, naša majka – četiri.
Kad smo stasali za školu došli smo u Kragujevac, i za njega smo se vezali. Tu smo odrastali, tu smo proveli okupaciju i dočekali oslobođenje. Zato, ovde kad dođem, ja se malo i uzbudim. Znate, kada prođem kroz Kragujevac sve manje ljudi poznajem... Poznajem više Kragujevčana u Beogradu nego što ih poznajem u Kragujevcu. Vreme se menja, generacije nove dolaze. Kad dođem u Kragujevac, više se družim sa mrtvima nego sa živima. To je tako prirodno! (gorak osmeh – napomena M. S.)
Ovde sam došao, a osećam kao da sam odavno tu. (Hotel »Zelengora«, nekadašnja Gušićeva kafana – napomena M. S.) Ovde sam video prvo pozorište. U toj sali, tamo na kraju je bila pozornica. Gostovala su pozorišta i mi smo tu dolazili, jer su pre podne igrali predstave za decu. Uveče su u kafanu dolazili gosti, a glumci su igrali tamo u uglu na improvizovanoj pozornici. Škola nam je bila ovde preko puta, ljudi su je zvali »Gušićeva škola«. Čini mi se da se ona u to vreme zvanično zvala »Vojislav Ilić«. Kasnije je opet promenjeno ime, ali je lokacija ostala prepoznatljiva kao »Gušićeva«.
Sećam se i svoje učiteljice Ljubice Stepanović, kod nje sam prvi put seo u klupu. Poznavala je našu pokojnu majku, koja joj je rekla da ja ponešto znam da pročitam. Učiteljica me je prozvala i rekla mi da pročitam neku pesmicu iz bukvara. Sećam se prvog stiha te pesme: »I tako se pevac okretao na krovu«. Pročitam onako kako se govorilo, u Pljevljima i u Novoj Varoši. Tamo sam bio kao mali, pa mi se uvrtela ijekavština u ušima, te sam pročitao »I tako se pjevac okretao na krovu«. Na to je ceo razred počeo da se smeje. Mene je to mnogo povredilo. Uzeo sam torbu i pobegao. Pošto smo stanovali tu blizu, kod Jakševčeve apoteke (danas je to apoteka »Prvi maj« u Ulici kralja Aleksandra Karađorđevića, iznad »Pionira« – napomena M. S.), doleteo sam kući. Majka se zgranula. Ispričao sam joj šta se dogodilo, a ona me je uzela za ruku i vratila me u školu; gospođici učiteljici objasnila je zbog čega sam ja to rekao, da sam ja do skora učio i govorio ijekavski...
U detinjstvu smo bili svi gladni, tokom okupacije jedva smo dolazili do hrane. I moram reći: seljaci su nas održali. Snalazili smo se i za hranu, i za ogrev. Išli smo, uz rizik po život, da krademo ugalj iz nemačkih vagona.
Tokom racije 20. oktobra 1941. godine, moja braća i ja smo bili kod kuće, a majka je, nakon što je videla kako Nemci odvode učenike iz petog-tri, ušla u učionicu petog-jedan i kroz prozor izbacivala učenike, koji su kroz dvorište i preko ograda trčali kući. Mi smo uspeli da izbegnemo raciju.
Imao sam dvanaest godina, i slušao sam zvuke mitraljeza koji su ubijali narod i decu u Šumaricama. Ubijene su tada zatrpavali u kolektivne grobnice. Nebrojane mrtvačke sanduke sam opet video u Kragujevcu 1944, tokom Sremskog fronta. A onda se devedesetih ponavlja ta slika stradanja... Pitam se, dokle će tako.
Posle oslobođenja, od 1944. do 1949. godine, kao učenik Prve kragujevačke ginazije, počeo sam da glumim u tadašnjem pozorištu »Joakim Vujić«. Potom sam otišao na studije glume na Akademiji za pozorišnu umetnost, i završio 1953. u klasi profesora Joze Laurenčića. Tako sam postao Beograđanin, ali Kragujevac nisam nikada zaboravio.
Mnogo je lepo što su se ljudi poreklom iz Kragujevca, a žive u Beogradu, okupili, što su napravili udruženje. Išao sam nekoliko puta tamo, u »Trandafilović«, gde se ponedeljkom okupljamo, ali nemam vremena da idem redovno, a i ređe izlazim noću. Pri tim odlascima bilo mi je vrlo prijatno da sretnem neke ljude iz svoje mladosti, lica koja poznajem. Program koji priređuju je vrlo dobar i interesantan. Bilo bi zgodno kada bi kragujevačka televizija i novine – ja znam za Svetlost, ne znam ima li još kojih novina – malo više izveštavali o ovim okupljanjima i o ljudima koji tu dolaze. Tako se uspostavljaju čvršće veze između onih koji su ostali u Kragujevcu i nas koji živimo u Beogradu. Da se Kragujevac ne pretvori u neku malu provinciju, u kojoj su važni samo ovi koji su ovde – a da oni koji su bili nisu važni. To je provincijalno shvatanje. Treba stvarati te veze.
Na Pozorišnoj akademiji, odnosno Fakultetu dramskih umetnosti, mislim da nije bilo ni jedne godine da nije bio Kragujevčana na nekom odseku – dramaturgiji, režiji, naročito glumi, kameri. Ta akademija traje od ‘48. godine – i uvek je jedan ili više Kragujevčana uspevao da je upiše.
Naredna objava: Dva toponima mog detinjstva i mladosti
Komentara: 0