Prva slika u mom sećanju na rodni grad je predratni Kragujevac. U mojoj svesti Kragujevac mog detinjstva je baš taj deo u samom centru. Moja braća i ja, sva trojica, rodili smo se u Višnjićevoj ulici broj 12. To je ulica preko Ćiftine ćuprije. U toj ulici smo živeli do polaska u osnovnu školu. A otac je imao kafanu »Zeleni venac«, gde je potom bila »Jugobanka«, preko puta Krsta. Dole, u prizemlju, je bio »Zeleni venac«, a uz njega frizerska radnja Branka Lukića. Elitni deo grada, sam centar, tamo gde je potom jedno vreme bio »Mek Donalds«. Tu je bila i radnja Milana Popovića i još jedna mesara, a na spratu je bila »Hipotekarna banka«.
Prema tome, ja sam od malih nogu bio tu, u centru. Kasnije smo se preselili u ondašnju Drinčićevu, sada je to Ulica Save Kovačevića. Još uvek postoji ta kuća. To je kada pođete prema groblju, pa se prođe bivša kuća Vlade Marića, pa se naiđe na prvo sokačee, tu smo stanovali. Posle toga, pred rat, moj otac je kupio kuću, opet u centru, preko puta bivšeg Zanatskog doma, potom hotela »Dubrovnik«. Bila je to kuća na sprat, pa je onda svoju kafanu preselio u prizemlje, a mi smo stanovali gore, na spratu.
Naravno, pošto smo tu stanovali, kao deca smo se igrali i odrasli na takozvanom »drvenom pijacu«. Tamo gde je danas zgrada Skupštine grada i Gradski dom bila je stočna pijaca, Kragujevčani su je zvali »drveni pijac«. Kada se pomene Kragujevac – ja se setim baš tog dela – oko Krsta, te glavne ulice, Ćiftine ćuprije, Lepenice...
Prvo sam išao u zabavište preko puta Nove crkve, malo iznad. Posle toga, u Gornju osnovnu školu, kasnije se zvala »Radoje Domanović«. U prva tri razreda imao sam učiteljicu Milicu Antonijević, jednu divnu gospođu, neverovatno blagu, koja je bila smirena i veliki autoritet. Četvrti razred sam učio kod Dragiše Mihailovića. Bio je to stari socijalista, ne kao ovi danas. Nažalost, streljan je 1941. godine. Bio je to jedan čika sa velikim brkovima, vrlo autoritativan, neverovatno dobar čovek. Mi smo ga doživljavali kao da nam je rođeni deda, iako je ponekad umeo da bude i strog.
Zatim sam pošao u Gimnaziju, najstariju u Srbiji, i jednu od retkih škola sa takvim ugledom. Za čoveka, za njegovu budućnost, najviše uticaja svakako ima porodica – a onda škola. Vaspitač i učitelj imaju veliki uticaj na naš život, posle roditeljske njegova je uloga najvažnija.
Ja sam se brzo opredelio za ovo što sam danas, na žalost moga oca koji to nije voleo. On je bio praktičan čovek. Da ne ređam sve gimnazijske profesore, podsetiću na one koji su me uvodili u svet likovne umetnosti. Prvo mi je predavao crtanje Pera Lazarević, a negde 1942. godine došao je Sveta Mladenović, profesor koji je završio u prvoj generaciji našu umetničku akademiju. Posle njega je došao i Ljubomir Anđelković, beogradski đak, isto čovek koji je završio umetničku školu u Beogradu, i to u generaciji Miće Nikolajevića i Cuce Sokić.
Dakle, profesor u Gimnaziji bio mi je Pera Lazarević – ali mene je interesovalo i nešto više od redovnog nastavnog programa. Dugo sam smišljao kako da priđem drugim profesorima, ovima koji su došli iz Beograda. Nakon što sam skupio hrabrost i prišao im, kroz to poznanstvo i spremnost da mi posvete pažnju, ja sam nekako sazrevao. Crtao sam, nosio im crteže, razgovarao sa njima, oni su mi davali neke reprodukcije da gledam. Sveta Mladenović je, inače, bio izuzetno dobar slikar i vrstan pedagog. Mislim da je to bio čovek koga mnoge njegove kolege nisu razumele i nisu ga cenile onoliko koliko je on zaslužio, i kao slikar i kao čovek. Njemu i Ljubi Anđelkoviću mogu da zahvalim na svom slikarskom sazrevanju. Kada sam došao na akdemiju imao sam dobra predznanja.
Pošto sam polagao maturu za ratom ometene, to je bilo početkom januara 1946. godine, čuo sam da se u Beogradu, februara te godine, organizuje vanredni prijemni ispit za Umetničku akademiju. Još nisam imao ni diplomu, dobio sam samo potvrdu o položenoj maturi, i sa njom sam otišao u Beograd. Zakasnio sam jedan dan na polaganje prijemnog.
Dođem na Akademiju bez ijedne skulpture, nisam mogao da nosim. Najpre, zato što otac nije hteo da čuje da idem na Likovnu akademiju. Poneo sam samo 18 crteža u jednom bloku. I slučajno me sretne – kasnije sam saznao da je to bio on – Sreten Stojanović, poznati profesor i vajar. Neki studenti su bili tu u predvorju Akademije, pred sekretarijatom, a on im kaže: »Završeno je, šta čekate tu? ‘Ajde, idite na ručak, pa popodne imate časove.« A mene pita: »Mali, šta ti čekaš?« Ja kažem da sam došao da prijavim ispit. On kaže da je ispit počeo jutros i da sam zakasnio.
Kažem ja da sam došao iz Kragujevca i objasnim mu o čemu se radi. Zastane on i upita me: »Za koji odsek ‘oćeš da konkurišeš?« Odgovorim: »Za vajarski.« To ga je zaintrigiralo, pa je nastavio: »Šta si doneo da pokažeš?« Ja kažem: »Imam ove crteže.« Otvorim ja onaj mali blok sa tih 18 crteža, i pokažem mu. On gleda, gleda..., pa upita: »To si ti radio?« Ja potvrdim. Na to će on: »Hajde«, kaže, »pođi!« i uvede me u kacelariju. Tu je sedeo Kun (Đorđe Andrejević – napomena M. S) za jednim stolom i Sreten mu kaže: »Kune, daj ovom dečaku neka popuni prijavu i neka ide da polaže sa ostalima.« Na to će Kun: »Pa, pobogu Sretene, ispit je počeo, može neko da nam obori konkurs!« Sreten ostaje uporan: »Pa, pogledaj ove crteže i daj mu, na moju odgovornost!« Kun pogleda i bezvoljno mi dade prijavu. Tako se ja priključim ostalima – i položim prijemni ispit.
Taj postupak Sretena Stojanovića nisam zaboravio i kasnije sam uvek nastojao da pomognem talentovanim kandidatima da upišu akademiju. Bilo je među njima i Kragujevčana. Bilo mi je milo kada neko od naših pokaže da ima talenta, da vredi. U to vreme u Kragujevcu je počela da crta Olja Ivanjicki, bio je i neki kurs u Gimnaziji, a išli su i kod stare Ljubice Filipović. Ja sam sa Jevtom Azdejkovićem bio odličan drug i prijatelj. Kad sam došao u Beograd da polažem prijemni ispit zajedno smo stanovali. To je posebna priča. Znate kako je sve to bilo. Od Kragujevčana, kod mene je godinu ili dve bio Zoran Ilić, mnogi ga znaju.
Do rata (Drugog svetskog – napomena M. S) Kragujevac je bio mali grad, ali je imao neki šmek, svoj imidž. Posle rata vreme se izmenilo, i sve je naglo počelo da se menja. Promene su bile mnogo brze, izgubilo se nešto iz prethodnih vremena, mnoge zgrade su porušene u centru.
Smatram da to nije bilo neophodno. Bilo bi lepo povratiti Kragujevcu prepoznatljivi duh grada.
Komentara: 0