Kragujevac je imao bazen, tamo blizu mog mesta rođenja, kod takozvane »Zavodske železničke stanice« na kojoj su iz voza silazili zavodski radnici. Izgradila ga je ondašnja fabrika naoružanja, Vojnotehnički zavod. Taj bazen je bio dugačak 50 jardi, što je nešto manje od 50 metara. Bio je idealan za kupanje, ceo Kragujevac je tu dolazio. Išlo se na još dva mesta: na Ždraljicu (koju smo pregradili, da bi dubina bila veća) i na donji deo Lepenice, ispred nekadašnje Kožare. Tu smo isto pregradili reku i lopatama malo proširili, pa smo se i tu kupali. Tu je, doduše, bilo prljavo, ali na Ždraljici je bilo čisto. Na tim mestima sam naučio da plivam.
Koliko sam dobro naučio da plivam, svedoči i podatak da sam 1956. godine bio treći u državi na 100 metara leđno, sa rezultatom 1,74. U to doba je to bio veoma dobar rezultat, tako da sam čak bio u konkurenciji za Olimpijadu u Rimu! Ali to je druga priča.
U Vojnu akademiju sam otišao, premda je bilo predodređeno i sugerisano mi da idem na pozorišnu, na studije režije. Pokojni Mija Aleksić je posebno insistirao na tome, jer sam odrastao sa pozorištem, prisustvovao sam svim probama, majka mi je bila glumica. Sve probe i sve predstave sam gledao izbliza, često iza kulisa, tako da mislim da su mi dramske studije bile i genetska predispozicija.
Međutim, posle gimnazije nas trojica drugara smo odlučili da letujemo bar petnaest dana besplatno. Javili smo se na konkurs – za Pomorsku vojnu akademiju. Iz vojnog odseka u Kragujevcu, gde su primali prijave, odvraćali su nas, navodili su nam da u vojsci ima drugih struka. Ne – mi smo tvrdoglavo odlučili da idemo u Pomorsku akademiju i niko nas nije mogao odvratiti. Pregledi su bili u Splitu, a smešteni smo bili u Divuljama, jednom mestu blizu Trogira. Tamo je i bila Pomorska akademija JNA. Pregledi su trajali petnaestak dana. Posle toga, nas koji smo završili preglede i bili sposobni za ratnu mornaricu, za školovanje u Vojnopomorskoj akademiji, postrojili su i pod pratnjom, uslovno rečeno nekim obezbeđenjem, odveli pravo na šišanje.
Tako sam ja, kragujevački čaršijanac – postao podmorničar. U podmornici sam napredovao od poručnika do potpukovnika, od poručnika korvete do kapetana fregate. A pod vodom sam bio nešto više od pet godina. Čisto pod vodom! To je podatak iz knjige ronjenja moje podmornice, tako da sam pod vodom, sasvim pouzdano bio više od pet godina. Često su me pitali – kako to izgleda kada Šumadinac, navikao na polja, na prostranstvo, toliko vremena mora da provede u relativno malom prostoru, u jednoj specifičnoj atmosferi... Jednostavno, u pitanju je prirodna predispozicija – čovek je ili klaustrofob ili nije.
Tokom tih silnih sati i dana pod vodom – nisam zaboravljao Kragujevac. Ali su me pratile teške slike. Užasne! U tim trenucima sam se sećao, a sećam se i danas, vođenja ljudi na streljanje onog nesrećnog oktobra 1941. Pamtim očaj očeva i lica majki koje su ih posmatrale sa prozora tog 20. oktobra, i Nemce kako su prikupljali ljude, dolazili na vrata, sve dok sirena nije objavila da je kvota ispunjena. Imao sam 4 godine. Od vedrijih slika sećam se Šumarica i odlazaka subotom i nedeljom u nekadašnji Lovački dom, na mestu današnjeg hotela »Šumarice«. Odlazilo se tamo na osveženje, na sok, a ponekad i na ćevape.
Komentara: 0