Milan Timotijević Lutka višegodišnji predsednik Udruženja Kragujevčana i prijatelja Kragujevca u Beogradu
Nadimci kao obeležje
Normalno je da se pri prvom spominjanju Kragujevca setim detinjstva, polaska u školu, školskih dana. Da se setim one lepe navike kragujevačke dece i kragujevačkih domaćina – da svako dvorište i sve ispred kuće mora da bude čisto. I to je bilo moje prvo takmičenje – ko će bolje da iščupa travu, i to onim polomljenim viljuškarom, da polivamo kantama, onim čuvenim prskalicama, i da se pohvalimo da je ispred naše kuće najčistije.
Pamtim i znam da je Kragujevac bio čist grad, i to ne samo centar, već i periferija, sve ulice su blistale. Nisu se prale iz cisterni, već je korišćena »saka« – tako se zvala velika bačva koju su na dvokolici vukli konji, i sa po-stavljenim crevom na njoj za pranje i polivanje ulica. Time su i drvoredi zalivani. Tada je na ulicama bila kaldrma, kroz grad su prolazile i stočne zaprege, što je dizalo prašinu i zagađivalo grad – ali Kragujevac je i dalje bio čist. Ja sam telom u Beogradu, evo već trideset godina, a dušom – i u Beogradu i u Kragujevcu. Zato sam slobodan da kažem – grad je prenatrpan, mnogo je tu ljudi za grad ove veličine. Drugo, malo mi smetaju navike pridošlih Kragujevčana. Ne dao Bog da sam protiv ljudi – u krajnjoj liniji svi mi »rođeni Kragujevčani«, poput mene, u drugom ili trećem kolenu smo »dođoši«.
Naši su preci dolazili iz sela, ili da školuju decu ili da se bave nekim zanatima. Međutim, sadašnja migracija je bila eksplozivna. Ranije su dolazili i učili, uklapali se, nastojali čim pre da savladaju urbani, gradski način života i ponašanja – »da se vladaju gradski«. To je i dalje podrazumevalo patrijarhalno ponašanje, ali na gradski način. Sada je, čini mi se, Kragujevčanima nametnuto drugo ponašanje ili stanovnici našeg grada lako prihvataju način ophođenja novodošlih – i to mi malo smeta.
Već trideset i jednu godinu sam u Beogradu i kada pričam sa svojim ovdašnjim komšijama, ovde na Čuburi – koji su stari Beograđani, tri-četiri generacije već – ja kažem da smo mi, pridošli Kragujevčani, Beogradu doneli dobro: došli smo iz gradske sredine, sa odgovarajućim navikama, građanskim, ali ipak iz patrijarhalne sredine; na taj način smo Beogradu doprineli da razvije i sačuva svoju otmenost. Ipak, mislim da je veliko stihijsko naseljavanje, ne samo Kragujevca, već i drugih gradova, poremetilo gradski život.
Zahvaljujući duhovnoj vezanosti za rodni Kragujevac, održavao sam brojne kontakte sa ljudima iz zavičaja, nastanjenim u današnjoj prestonici Srbije. Ali, bili su to pojedinačni susreti, slučajni, često poslovni. Smatrajući da bi bilo korisno uspostaviti organizovane susrete, razmišljao sam o okupljanju nas, beogradskih Kragujevčana, u jedno udruženje. Ta inicijativa je postojala, bar kod mene, pre sedamnaest-osamnaest godina. Nismo imali mogućnosti, taj prokleti nedostajući poslovni prostor nam je uvek bio smetnja. Ali uprkos tome, evo sada će, u aprilu, biti pune tri godine od osnivanja Udruženja. Mislim da je velika stvar što smo se organizovali. Nema nas mnogo aktivnih, formalno upisanih članova, negde oko 600, mada još ne znamo koliko Kragujevčana živi u Beogradu. Priča se, trideset-četrdeset hiljada.
Svejedno, nek nas je i dve-tri hiljade. Suština našeg postojanja je da smo mi stvarno Udruženje Kragujevčana u Beogradu. Normalno, u statutu našeg udruženja stoji »i prijatelja Kragujevca«, kojih imamo prilično. Velika je stvar da smo za ove dve i po godine imali mnogo lepih akcija vezanih isključivo za Kragujevac i o Kragujevcu.
Posebna priča je godišnja skupština na kojoj se okupi nekoliko stotina ljudi i Nedelja Kragujevca u Beogradu, tokom koje smo na svim manifestacijama za sedam dana okupili 4.500 ljudi. Odlazimo u Kragujevac organizovano svakog 21. oktobra, na Veliki školski čas; 14. februara na dan posvećen sećanju na Elizabet Ros i, naravno 6. maja, na Dan grada. Obišli smo i sve manastire u okolini Kragujevca, a prisustvujemo, makar kao delegacija, raznim prigodnim svečanostima. Bili smo na proslavi »Abraševića«. Doduše, tu sam ja malo emotivno vezan pošto sam ja »stari abraševićevac« i folklorac, još od 1946. godine.
Dakle, veza sa Kragujevcem postoji. Kragujevčani se, bilo po kom pitanju, obraćaju nama iz Izvršnog odbora privatno, na kućne telefone, jer do danas nismo rešili pitanje poslovnog prostora (Udruženje je tek u drugoj polovini prve decenije XXI veka, 2006, dobilo prostorije – napome- na M.S.), a ja vam garantujem, kad bismo imali kancelariju i jednu telefonsku liniju – godinu dana imali bismo tri do četiri hiljade članova.
Postoji još jedna zanimljivost za nas Kragujevčane – to su nadimci. Neko se svojevremeno raspitivao za mene, pa je pitao: »Znaš li Milana Timotijevića?« Sagovornik nije mogao da se seti, a kada je ovaj dodao: »Pa, onaj Lutka!« – i odmah je dobio kontakt. Jednom, tako, zovem ja prijatelja, direktora velike firme u Beogradu, i sekretarici se predstavim kao Milan Timotijević – a on neće da primi vezu. Kada sam rekao »Lutka« – odmah mi se javio. Gotovo da nije bilo Kragujevčanina, bar u mojoj generaciji, koji nema nadimak. Iz mog najužeg društva, a družimo se 56 godina, su Nikola Janković – svi ga znaju kao Koka; njegov brat Dragoslav Janković je Draža; Dragan Nešić ima nadimak Pop; Živadin Joković je poznatiji kao Joka; ja sam Lutka; Lukić Vladimir, profesor stomatologije, je Kepa. Jednostavno, svaki Kragujevčanin mora da ima nadimak!
Komentara: 0