Do trovanja gljivama najčešće dolazi zbog zamene jestivih vrsta onima koje su otrovne. Razumljivo je da ljudi od davnina pokušavaju da pronađu metodu za razlikovanje jestivih i otrovnih gljiva, međutim, do danas takva metoda nije pronađena. Zato ljubiteljima gljiva treba naglasiti da pristup gljivama treba da bude najozbiljniji jer svaka površnost i brzopletost može se platiti vlastitim životom i životima najbližih. Na primer, samo jedna smrtno otrovna razvijena zelena pupavka (Amanitha phaloides) može usmrtiti celu porodicu. Ovo upozorenje nema svrhu udaljavanja ljubitelja gljiva od njih, odnosi se samo na nevešte sakupljače. Zato je gljive potrebno temeljno poznavati, pa nikada neće biti neugodnih posledica.
Problem ne leži samo u nedovoljnom poznavanju gljiva već i u poznavanju njihovog pravilnog sakupljanja. Mlade i nepotpuno razvijene gljive uvek su najveća opasnost čak i za dobre poznavaoce gljiva. Zabeleženi su slučajevi trovanja zelenom pupavkom kada su berači mislili da sakupljaju jestivu blagvu (Amanita caesarea) koja se još nije razvila iz svog omotača. Takođe, moguća je zamena nerazvijene zelene pupavke sa puhovima ili sa strškom (Phallus impudicus) koji nije izašao iz svog omotača. Zbog toga treba naglasiti: Nikada ne sakupljajte sasvim mlade i nerazvijene gljive!
Kada su u pitanju trovanja gljivama, veliki problem predstavljaju gljive “dvojnice”, tj. one vrste koje po izgledu jako podsećaju jedna na drugu, gde je jedna od njih jestiva dok je druga otrovna. U nastavku će biti prikazane neke jestive gljive i njihove otrovne dvojnice.
Amanita caesarea (jestiva) i Amanita muscaria (otrovna); izvor: Vikipedija
Amanita caesarea (blagva, knjeginja) ima šešir narandžasto žute boje, bez ljuspica. Drška i prsten su žute boje, a u osnovi drške je veoma upečatljiva volva.
Amanita muscaria (muhara) ima šešir koji je uglavnom crvene boje i posut belim ostacima opšteg omotača koji se za vreme dugih kiša mogu isprati. Listići, prsten i drška su bele boje. Osnova drške je krtolasto zadebljala i na njoj se nalaze koncentrično smešteni bradavičasti ostaci omotača.
Cantharellus cibarius (jestiva), Omphalotus olearius (otrovna) i Hygrophoropsis aurantiaca (otrovna); izvor: Vikipedija
Cantharellus cibarius (lisičarka) ima šešir nepravilnog oblika, plodonosno telo žute boje, himenofor u vidu žilica i raste na zemljištu. Meso je žućkastobelo i ima aromatičan miris koji neodoljivo podseća na breskve.
Omphalotus olearius (zavodnica) ima šešir narandžasto crvene boje i himenofor u vidu listića. Raste busenasto na stablima, panjevima, korenju i otpalim granama listopadnog drveća. Često nam se čini da raste iz zemlje, a u stvari raste na korenju i granama prekrivenim lišćem i zemljom.
Hygrophoropsis aurantiaca (lažna lisičarka) ima šešir pravilno okruglog oblika, himenofor u vidu listića, raste na panjevima ili na korenju četinarskog drveća, na prerezu meso ima tamniju boju i miris koji nije karakterističan za lisičarku.
Amanita rubescens (jestiva uz termičku obradu) i Amanita pantherina (otrovna); izvor: Vikipedija
Amanita rubescens (biserka) ima šešir posut sivim ili prljavo belim ljuspicama, ivica šešira nije narebrana. Značajna karakteristika ove vrste je vinski crvena boja na površini šešira, u osnovi drške, kao i na mestima dodira ili oštećenja.
Amanita pantherina (panterovka) ima šešir braon boje koji je posut belim ljuspama, ivica šešira je narebrana. Drška i prsten su bele boje. Meso panterovke je na preseku i nagriženim mestima belo i ne poprima vinski crvenu boju.
Russula virescens (jestiva) i Amanita phalloides (smrtno otrovna); izvor: Vikipedija
Russula virescens (zelena zeka, golubača) ima šešir zelene boje sa nepravilnim bradavicama. Drška je u osnovi zaobljena, bez prstena, bez volve. Meso je krto, lomljivo poput krede.
Amanita phalloides (zelena pupavka) ima gladak šešir, bez ljuspica, uvek sa jačom ili slabijom primesom zelene boje. Ima prsten na dršci i dobro razvijenu volvu. Drška, prsten i volva su bele boje.
Agaricus campestris (jestiva) i Agaricus xanthodermus (otrovna); izvor: Vikipedija
Agaricus campestris (rudnjača, poljski šampinjon) ima meso koje je debelo i čvrsto, bele boje, na preseku poprima crvenkasti izgled, veoma prijatnog mirisa.
Agaricus xanthodermus (otrovni šampinjon) ima meso koje na preseku polako poprima žutu boju što je posebno uočljivo i karakteristično za dno drške i ivicu šešira. Neprijatnog je mirisa koji podseća na karbol ili izgorelu gumu.
Clitopilus prunulus (jestiva) i Clitocybe dealbata (otrovna); izvor: Vikipedija
Clitopilus prunulus (brašnjača) ima šešir bele boje i karakterističan miris na brašno. Listići duboko silaze niz dršku i ružičaste su boje.
Clitocybe dealbata (otrovna brašnjača) takođe ima šešir bele boje i karakterističan miris na brašno. Listići su beličasti, ne silaze niz dršku ili su tek blago silazni.
Morchella esculenta (jestiva uz termičku obradu), Morchella elata (jestiva uz termičku obradu) i Gyromitra esculenta (otrovna); izvor: Vikipedija
Morchella spp. (smrčak) ima šešir koji podseća na saće.
Gyromitra spp. (hrčak) ima naborani šešir, nalik na mozak.
Na kraju
Ukoliko dobro ne poznajete gljive ili ne idete u sakupljanje gljiva sa nekim ko ima dugogodišnje iskustvo i dobar je poznavalac, najbolje bi bilo da se ne upuštate u tu avanturu jer i najmanja greška može da bude fatalna i da košta života.
U narednoj objavi: Gljive kao lek...
Autor: prof. dr Marijana Kosanić
Obradio: Dejan Milošević
UPOZNAJ PRIRODU DA BI JE VIŠE VOLEO
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0