Ratko: – Prva moja misao pri pomenu Kragujevca, iz koga sam otišao pre tri decenije – vezuje se za sport, za neku 1959. godinu, kada sam krenuo u fudbalsku školu. Prve sportske korake napravio sam sa deset godina.
To sećanje odnosi se na čuvenu generaciju »Radničkog«, čiji podmladak je dospeo do finala Kupa u onoj velikoj Jugoslaviji, protiv »Dinama« u Zagrebu. U dubokom pamćenju mi je ostao čitav taj pohod do finala Kupa Jugoslavije. Na golu su bili Ranđelović i Aca Krnja, desnog beka sam igrao ja – Jovanović, pa slede Andra Švinge, Kolja, Joksimović, Ljuba Đorđević, Srba Nedeljković, Srba Marinković, Karatošić, Živaljević, Dragan Jovanović. To je bio tim koji je napravio prohod kroz kvalifikacije, sve do finala. A igrali su i Partizan i Vojvodina.
U finalu nismo uspeli, protiv »Dinama« smo izgubili časno – mislim da je rezultat bio 4:0, ali nije nam to teško palo. Borili smo se, ostavili tragove koji se upisuju kao »crvena slova« u istoriji kragujevačkog sporta i do današnjih dana pamte.
Naš učitelj je bio čuveni Aca Vukotić, Aca Čamac, koji je bio strog; međutim, nalazili smo način da izvrdamo njegovu strogoću. Pored Ace Vukotića, bio je još jedan trener, Boško, koji je tolerisao naše nestašluke. Nismo mogli da odolimo izazovima mladosti – bile su to kafane, igranke »sa živom muzikom«.
Ono što još pamtim i zauvek ću – to je Vatrogasni dom. Tu su bile najbolje igranke – čuveni Džentri, pa Kominac sa njegovom grupom...
*
Boka: – Ne treba se stideti odakle si. Treba poštovati korene, nastojati na vraćanju nekih vrednosti, da se na ulici komšiji kaže »Dobar dan!« – Sve to smo naučili u Kragujevcu, od naših roditelja, učitelja i komšija. Pamtim korzo kada se znalo ko je ko i ko je šta. U stvari, svi smo bili isti i svi različiti. Svi smo bili i bogati i svi smo bili siromašni.
Važno je bilo da imaš ambicije da nešto ostvariš poštenim radom, učenjem. To je bilo jako dobro. To nas je učinilo dobrim ljudima!
Naredna objava: Pogovor: Zadovoljstvo, što negda beše
Komentara: 0