Udruženje Kragujevčana u Beogradu i prijatelja Kragujevca osnovano je 13. aprila 1998, u prepunom Amfiteatru 5 Pravnog fakulteta, sa preko 500 prisutnih. Bilo je to jedno od najmlađih zavičajnih udruženja u Beogradu. Drugi su to učinili mnogo, mnogo ranije, pre svega oni iz udaljenijih krajeva, videvši formiranje zavičajnih udruženja u Beogradu kao priliku da kroz okupljanja podele radost susreta sa rodnim krajem, do koga nisu mogli da odu tako lako i tako često. Ali, nije se skrivalo ni osećanje »prestoničkog« pedigrea, jer mi smo ionako skoro svakog vikenda u »staroj čaršiji«.
Ali time smo se mi više tešili – istina je bila malo drugačija. Decenijama, mnogi od Kragujevčana koji su, zbog studija ili posla, došli u Beograd, pokušavali su da organizuju zavičajni klub, ali im nije pošlo za rukom. Uvek je neko opstruirao. Malo je poznato, i neistraženo, pitanje političke istorije Kragujevca, naročito nakon Drugog svetskog rata. Uticaji pojedinaca iz jedinstvene političke strukture monopartijskog sistema na događaje i politiku, pre svega razvojnu, u našem Gradu – bili su vrlo veliki.
Oni su, neretko, određivali i sudbinu pojedinaca i projekata. To je, izvesno, unosilo i podele među beogradskim Kragujevčanima. Sve izgleda da je, od kada je prestonica preseljena u Beograd do danas, svaka vlast više volela da Kragujevac pita, a manje da bude pitan.
Aprila 1998. kao da su izbrisana ranija neprijatna i neuspela iskustva: odazvali su se Kragujevčani svih starosnih doba, zanimanja, socijalnog statusa, znanja i umenja, pogleda na svet. I ne samo ljudi rođeni u Kragujevcu, već i mnogo onih koji su samo deo svog života, privatno ili poslovno, u njemu proveli, a zauvek se smatrali Kragujevčanima. Najbolji primer je čuveni glumac Ljuba Tadić, koji je rođen u Uroševcu, živeo u Čačku, Kragujevcu i Beogradu – a uvek se i svuda deklarisao kao Kragujevčanin.
Svi smo mi, najvećim delom, imali svoje lične, familijarne, poslovne ili prijateljske, žive veze sa svojim sugrađanima iz grada koji volimo. Ali, želeli smo nešto više. Prvo, da se okupimo u Beogradu i stvorimo mesto i vreme za kontinuirano druženje koje ćemo iskoristiti za osvežavanje sećanja na vreme koje smo proveli u Kragujevcu, ali i da pronađemo načine kako da što više saznamo o njegovoj prošlosti, što nam je u svakodnevnom životu i trci s njim promaklo. Takođe, da budemo u prilici, van standardnih formi informisanja, u toku sa duhovnim životom i stvaralaštvom koje u njemu stalno pulsira.
Ništa manje važno je – da smo želeli da svoja znanja, umenja, komunikacijy, poznanstva i »veze« koje ima svako od nas, pojedinačno i kolektivno stavimo na raspolaganje svom gradu. Gledajući samo okupljene na osnivačkoj Skupštini, to je neprocenjivi potencijal. I u svakome je titrala ta želja da nečim uzvrati gradu koji voli. Kragujevac taj potencijal i ljubav nije, na svoju štetu, dovoljno koristio.
Na te i takve temelje na kojima smo postavili Udruženje, kao melem je došao koncept Miodraga Stojilovića za TV seriju Kragujevac, što negda beše. Oberučke smo je i sa ushićenjem prihvatili i odmah odlučili da budemo i koproducenti. Istini za volju, u tom trenutku smo jedva »krpili pare« i za aktivnost Udruženja – ali je za ovaj projekat moralo da se nađe sredstava.
Tada smo se, svakog ponedeljka okupljali u restoranu »Trandafilović« na Slaviji, u velikom prostoru na spratu koji je bio u funkciji samo za posebne potrebe. Učinili smo da te »posebne potrebe« traju mnogo godina. Besplatno korišćenje ovog prostora omogućila nam je firma »Tri grozda«, čiji je direktor bio Krsta Crnčević, koji je stalno isticao da je kao dečak došao u Kragujevac, tu sjajno prihvaćen i postao ugledni ugostitelj. On za sebe nema drugu odrednicu nego – Kragujevčanin.
Dok se ideja još razvijala na našim skupovima, bilo je pregršt predloga i inicijativa. Ljudi su se prosto utrkivali da predlože što interesantnije teme i sagovornike. Bilo je tu materijala bar za nekoliko godina rada.
Budući da se program RTK nije mogao videti u Beogradu, izuzetno dobre komentare i ocene o prvoj epizodi smo dobili iz »druge ruke«. Prva kaseta je išla iz ruke u ruku, i gledana u kućnoj varijanti. Okupljali smo se po kućama i uživali, ali je bilo nepodeljeno mišljenje da se ovakav sadržaj najbolje može doživeti u kolektivnom gledanju. Stomatolog dr Aksić, sa nadimkom Siksa, već dobrano u sedmoj deceniji, preuzeo je obavezu da svaki put donosi sopstveni veliki »Soni« televizor i video. Bilo je neke akcijaške poletnosti u tom »vucaranju« ogromnog televizora iz kola, kroz restoran, na sprat – i posle nazad do njegove kuće.
Narednih osam meseci smo se vraćali u mladost, podsećali se vremena kada su se pojavili prvi televizori i kolektivno gledao program u »frontovskim organizacijama« – sedištima tadašnjih mesnih zajednica. Sala u »Trandafiloviću« je uvek bila puna. Bilo je tu od studenata do akademika; od penzionisanih konduktera do profesora univerziteta. Zajednički imenitelj je bio vrlo snažan i iskren – ljubav prema Kragujevcu. Stariji su dolazili i po pola sata ranije da bi zauzeli mesta »sa kojih se bolje vidi«. Reka ljudi koja je ulazila i izlazila sa sprata izazivala je čuđenje i znatiželju gostiju ove vrlo ugledne kafane. Bila je u tim prilikama neka svečarska atmosfera, nalik pozorišnoj. Posetioci, posebno vremešnije dame, bili su svečanije odeveni i doterani za ovu priliku. Kao za svojevrsni mesečni izlazak. Projekcija bi protekla u apsolutnoj tišini, a zatim bi usledio buran aplauz, uzdasi i bujica komentara. Da je to snimljeno, bilo bi divan prilog »istoriji sećanja na Kragujevac što negda beše« – sitne lične kockice iz neizmernog mozaika koji se zove Istorija Kragujevca.
Ova serija je mnogo doprinela homogenizaciji Udruženja, a čin njenog kolektivnog gledanja će kasnije prerasti u uspešne tribine koje traju do današnjih dana.
Bila je čuvena 2000. godina. Vreme velikih promena. Nismo znali kakvih sve – ali smo sa tugom i zebnjom prihvatili činjenicu da su odgovorni ljudi sa krila tih promena ukinuli jedan kolektivni biser duhovnog stvaralaštva – emisiju Kragujevac što negda beše. To je bila jedna od prvih stvari kojima su legitimisali promene.
Tuga je prošla, zebnja ostala.
Zoran Matović, dugogodišnji predsednik Udruženja Kragujevčana u Beogradu
Naredna objava: Pogovor: Grad u kome su svi isti i svi različiti
Komentara: 0