Grad je odraz svojih stanovnika i njihove skale vrednosti, ali i slojevita struktura brojnih prethodnih generacija i njihovih skala vrednosti. Grad je složen i dinamičan sistem koji raste i razvija se, vođen idejama i ideologijama onih koji njime upravljaju – što znači da ima naglašenu i iracionalnu dimenziju, koju je najčešće teško razumeti i na nju konstruktivno uticati. Interesi koji se javljaju u toku razvoja grada imaju političku i ekonomsku logiku, dok kultura kao treća logika, posebno u Srbiji, najčešće ostaje bez jačeg uticaja, jer veoma često nije u dovoljnoj meri artikulisana kako bi nametnula ideju koja bi bila značajna ili presudna u sistemu odlučivanja. Kod gradova u tranziciji, kakav je i Kragujevac, ova slabost je posebno izražena, jer novi sistem vrednosti nije u dovoljnoj meri struktuiran, a identitet grada još uvek nije pozicioniran kao bitan kriterijum za ocenu njegove privlačnosti, uspešnosti i konkurentnosti. Istovremeno, način rukovođenja gradom je još uvek zasnovan na starom metodu gradske uprave; u trenutnom sistemu odlučivanja, prvenstveno zasnovanom na neposredne (instant) političke i finansijske efekte, nedovoljno usmerene i slabo pozicionirane kulturne vrednosti često bivaju žrtve investitorskih apetita i slabosti upravljanja.
U takvim recentnim okolnostima Kragujevac nastavlja da se razvija i širi (mada se ironično smanjuje po broju stanovnika), proživljavajući identitetsko tumaranje po prošlosti, sadašnjosti i željenoj budućnosti. Miodrag Stojilović – svestrani novinar (ovaj pojam u današnje vreme gotovo zvuči kao arhaizam ili čak oksimoron), pisac i publicista, ali nadasve Kragujevčanin – preko životnih priča kragujevačkih »stranaca« i poznatih Kragujevčana koji su se otisnuli negde dalje, upoznaje nas sa Kragujevcom kao otvorenim gradomkoji se voli. Nakon čitanja stranica ove knjige, osim suptilne opijenosti ljubavlju prema svom gradu, nameće nam se pitanje da li je u knjizi reč o nekadašnjem Kragujevcu ili pak o gradu čija storija o otvorenosti, tolerantnosti i komunikativnosti i dalje traje. Odgovor je subjektivan.
Stojilovićev Kragujevac ne čini samo priča o prvoj prestonici moderne Srbije, ne čini ni samo priča o industrijskom nasleđu (vojnom, pa automobilskom), niti samo priča o tragediji iz oktobra 1941; ne čine ga čak ni sve te priče zajedno – već ga, pre svega, čine ljudi koji stoje iza tih priča. Ali, odnos je uzajaman i prožimajući. Naime, kroz lik legendarnog Odiseja Homer je uočio kako sve ljude proganja prolaznost života u nepreglednom prostranstvu večnosti. Zato se i pita da li će naši postupci odjeknuti kroz vekove i da li će oni koji dolaze čuti naša imena dugo nakon što nas više ne bude – razmišljajući ko smo bili, koliko smo se hrabro borili za svoje ideale, koliko smo strastveno voleli? Pero i pisana reč jedni su od oružja borbe protiv zaborava, a u knjizi Miodraga Stojilovića ta borba ovekovečava brojne interesantne ličnosti i njihove sudbine, koje je Grad na Lepenici kao lučonoša izrodio ili apsorbovao. Ili možda, još preciznije – ovekovečava ličnosti koje su svojim delovanjem učinile Kragujevac velikim gradom – bez obzira da li su u njemu završili svoj životni put ili su kragujevačko ime prenosili širom srpskih, jugoslovenskih i svetskih meridijana. Bilo kako bilo, kao što ustvrdismo – odnos je dvosmeran, a iz njegovih centripetalnih sila stvaran je Kragujevac kao urbani Pijemont, koji je prigrlio čitav (nekada i polarizovani) svet – Čehe i Nemce, Mađare i Slovake, Jevreje i Arape, umetnike i tehničare, racionaliste i sanjare, akademike i laike – i omogućio da svi oni kreiraju svoja osobena identitetska obeležja.
Međutim, osim prelepe ode Kragujevcu i Kragujevčanima, knjiga predstavlja tiho, ali i ozbiljno upozorenje. Autor završava uvodni deo pričom o zaustavljanju televizijskog serijala Kragujevac, što negda beše, jer za njega više nije bilo »slobodnog termina«. Novi vek i novi milenijum sa sobom donose nove izazove, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou. Može li Kragujevac ostati magnet koji privlači pozitivne društvene snage, može li se odupreti sve jačim silama materijalnog globalizma, uskogrudog nacionalizma, besprizorne partokratije i sofizma – ostaje da vidimo. Ovo pitanje, svako u svojoj autonomnoj formi, postavili su i pripovedači u knjizi: Ljuba Tadić se brinuo da Kragujevac ne postane provincija, zatvorena u sebe; Božidar Jovanović Vrba je svoja pozitivna građanska iskustva iz Švajcarske altruistički pokušavao da primeni u Kragujevcu, bezuspešno prenoseći svoje ideje odgovornim ljudima u gradu, i na kraju zaključio da će našoj zemlji pomoć još dugo biti potrebna; Nikola Koka Janković podseća na taj čuveni »kragujevački šmek« svog detinjstva, koji se vremenom izgubio, i ukazuje da se duh grada gubi i sa uklanjanjem materijalnih ostataka nekadašnjeg doba; Zoran Matović u Pogovoru s pravom naglašava neumorni trud i zalaganje beogradskih Kragujevčana da se održi sećanje i prenese građanima savremene (Kragujevčani bi rekli »nove«) srpske prestonice priča o otvorenom gradu u srcu Srbije. Taj ogroman potencijal i ljubav Kragujevac, nažalost, nije umeo ili nije želeo da iskoristi na pravi način.
Na kraju, osim ljudi, grad čini i kulturno nasleđe, koje se, iako sekundarno, takođe pominje u knjizi. Poređenja radi, Kragujevac je nekada (ne tako davno) imao sedam bioskopa – danas samo jedan; četiri gradske televizije – danas samo jednu; deset novina – danas samo jedne (i to nedeljne). Kao što reče narečeni Zoran Matović – »zebnja ostaje«.
Učinimo što je do nas da strepnja nestane, da naš grad ponovo (ili, i dalje) bude Stojilovićev »otvoreni grad koji se voli«; u kome su, da citiramo i Boku Radisavljevića – »svi isti i svi različiti, svi bogati i svi siromašni«.
Komentara: 0