Završna objava serijala od osam ekolumni
Kada se industrijska eksploatacija susretne sa prirodnim resursima, često ostavlja trajne posledice po zemljište. Rekultivacija postaje neophodna mera ne samo za obnovu, već i za zaštitu ovog vitalnog resursa. Pogledajmo primer Kolubarskog basena u Srbiji, gde su posledice neodgovorne eksploatacije uglja lignita dovele do gubitka ogromnih površina plodnog zemljišta.
Rekultivacija se obavlja u nekoliko ključnih faza, svaka sa svojim specifičnostima i ciljevima:
a) Izbor kultura i đubrenje: prva faza obuhvata postavljanje ogleda sa raznolikim usevima na različitim odloženim materijalima. Cilj je pronaći optimalnu kombinaciju useva i đubriva kako bi se stvorilo plodno zemljište. Ovaj pristup predstavlja ključni korak ka obnavljanju vitalnih zemljišnih nutrijenata;
b) Setva mahunarki i usvajanje plodoreda: u drugoj fazi, primenjuje se setva mahunarki (najčešće lucerke) kao njivskih kultura, koja četvrte godine postaje zeleno đubrivo. Ovo se nadograđuje razvojem plodoreda sa pšenicom, kukuruzom, uljanom repicom, ječmom i sojom. Iako su postignuti zadovoljavajući rezultati, primetna je potreba za većim nivoima đubrenja u poređenju sa prosečnim;
c) Pošumljavanje nepristupačnih područja: treća faza, pošumljavanje na tzv. spoljnim odlagalištima, predstavlja izuzetno kompleksan proces. Velika pažnja posvećuje se naučnom proučavanju, evidentiranju i praćenju različitih aspekata, uključujući fizičke i hemijske osobine supstrata, mikrobiološke promene, spontanu vegetaciju, proizvodnju sadnica, rast i razvoj različitih vrsta drveća i žbunja, setvu trave za sprečavanje erozije, kao i tehnologije rada na rekultivaciji pošumljavanjem.
Ova dugoročna istraživanja i praktični radovi usmereni su na stvaranje održivih ekosistema. Primena različitih kultura lišćarskih i četinarskih drveća poput javora, jasena, lipe, hrasta, bora, smrče i jele dodatno doprinosi obnovi biodiverziteta na degradiranim površinama. Sve ove faze čine integralni deo šireg plana očuvanja prirode i stvaranja uslova za održivu budućnost.
U svetlu ovih napora, postavlja se ključno pitanje: da li će rekultivacija biti dovoljna da potpuno obnovi izgubljeno? Dok se nadamo pozitivnim rezultatima višegodišnjeg rada, budućnost takođe zavisi od održive eksploatacije u narednim fazama. Selektivno odlaganje tokom budućih eksploatacija ima potencijal da otvori vrata poljoprivrednoj proizvodnji na rekultivisanim područjima, uz istovremeno pošumljavanje nepristupačnih delova.
Pored lokalnih inicijativa, slični napori širom sveta svedoče o važnosti rekultivacije zemljišta. U Australiji, na primer, nakon površinske eksploatacije rudnika uglja, primenjuju se slične strategije kako bi se obnovila i zaštitila degradirana zemljišta. Ove globalne inicijative ukazuju na hitnost potrebe za sveobuhvatnim pristupom očuvanja zemljišta u vreme sveprisutnih ekoloških izazova.
Rekultivacija može biti ključna za povratak života zemljištu, ali u isto vreme, moramo prepoznati širu sliku - očuvanje prirode i ekološke ravnoteže koje su od suštinskog značaja. Planiranje i sprovođenje održivih mera zaštite zemljišta moraju biti prioritet, jer će budućnost pripasti onima koji umeju da čuvaju svoje plodno tlo kao osnovu za proizvodnju hrane i održivu budućnost.
Slika 1. Rekultivacija pepelišta Termoelektrane Nikola Tesla A (TENT-A) sadnjom drvenastih vrsta I formiranjem spontane žbunaste i zeljaste vegetacije (foto: dr Filip Grbović)
Slika 2. Revegetacija na pasivnoj kaseti TENT-A (foto: dr Gordana Gajić, IBISS)
Slika 3. Rekultivacija jalovišta rudnika azbesta “Stragari” sadnjom crnog bora i spontanim formiranjem drvenaste, žbunaste i zeljaste vegetacije (foto: dr Filip Grbović)
Autor: dr Filip Grbović, naučni saradnik
Obradio: Dejan Milošević
UPOZNAJ PRIRODU DA BI JE VIŠE VOLEO
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0